Vratili se dani pobede

[Petar-Skopje]

Ovo je bio jedan tekst koji sam pripremao za sve vas ovde, ya vaše slobodno vreme tokom ovih letnih vrućina, a pisan je povodom osvojene titule u ABA ligi, ali zbog moje zauzetosti na poslu malo se odužila objava istog
Nije moglo ceo tekst da stane u jedan post jer je ogroman, tako da podeliću ga u nekoliko postova.

Uživajte u njemu!

Vratili se dani pobede

​

Uh gde početi? Ovo su bile baš dugih i mučnih 10 godina, izmenili su se generacije košarkaša i navijača. Imali smo neverovatnih uspona i padova. Nismo se popeli na vrh, ali nismo ni propali na dnu, ipak smo se održavali na površini sve vreme, ali ovaj put stigli prvi do cilja.

Taj put do sadašnjeg cilja je bio težak i trnovit. Ko se seća istog seća se, ko se ne seća, ovaj tekst će bar malo pomoći u tome da se priseti kako je sve bilo, šta nam se sve dešavalo i kako je ponovo sve došlo na svoje mesto.

1. Odbrana i poslednji dani

Najbolje je početi od početka, od kada je sve krenulo nizbrdo i dovelo do toga da ovaj topao junski dan bude svima nama koji volimo Partizan zauvek drag i u lepom sećanju.

Dakle, vračamo se u “praistorijske dane”, vračamo se na 25. April leto Gospodovo dvehiljadeičetrnaesto. Koliko je to bilo daleko sa ove distance: moj novi iPhopne 5S je bio čudo tehnike (sada je krš, ne vredi ni za šta), Bogdan Bogdanović nije ni bio prijavljen za NBA Draft, Jokić je bio jedan talentovan centar koji pogađa trojke i nista više od toga (kasnije 41. pik na Draftu te iste godine), na RTSu se emitovala poslednja sezona serije Bela Lađa, a spremala se da izađe treća sezona Igra Prestola (mozda i grešim za ovo zadnje, jer nisam pogledao ni sekund nijedne episode iste, ali nema veze, devet sezona je ukupno snimljeno). Znači, bilo je to baš davno.

Tadašnji apsolvent na Farmaceutskom fakultetu u Skoplju je krenuo put Beograd kolima sa svojim ocem i njegovom najboljem drugaru iz detinjstva, čika Bora. Dvojac koji je sedeo na prednjem sedištu imao je zajedno preko 1000 utakmica Partizana za 40+ godina staža pojedinačno. Autor ovih tekstova do tada je aktivno išao na utakmice Partizana nešto malo duže od deceniju, sa 20-30 utakmica “staža”. Išli smo ka Areni da zajedno gledamo utakmicu voljenog nam Partizana i Cedevite (tada iz Zagreba) u ½ finalu Final 4 ABA lige, koji se te godine igrao u najvećoj dvorani u Evropi. Da kažem da smo bili uvereni u pobedu bi bilo understatement, ma išli smo sa mišljom sa koliko ćemo poena dobiti, kladili smo se u kolima stavljajući tri moguće prognoze: od 1 do 5 razlike; od 6 do 10 i više od 10 razlike. Ja kao večiti optimista sam tipovao na više od 10, čika Bora kao uvek oprezan je tipovao na sitno, a moj otac takođe oprezan, ali malo veći optimista od druga mu odlučio se na “6 do 10” opciju. Mozda ćete pitati “zašto ste bili toliko uvereni u pobedu? Pobogu ljudi, pa jedna utakmica je i sve može da krene nizbrdo?” Pa dragi moji, vidite ovako, dan ranije desilo se pravo kosarkasko čudo. Slabašnja Cibona, koja se jedva provukla na 4. mesto na tabeli i tako sebi obezbedila duel protiv prvoplasirane ekipe Beogradskog Telekoma, uspela da dobije tim koji je sve vreme suvereno vladao tabelom u regularnom toku i tako sebi de jure obezbedi plasman u Evroligi (tada su finalisti ABA lige imali obezbeđen Wild Card za Evroligu).

“Wow! Ludilo! Ima Boga!” Ne samo što je Partizan bio na korak do Evrolige, nego i da suvereno osvoji istu (tada smo 2 puta dobili Cibonu u regularnom delu dvocifrenom razlikom), samo da dobijemo… Ma šta bre “samo da dobijemo? Šampioni smo bre aloooo!! Koja Cedevita? Koja Cibona? Koji Šarić? Koji Nurkić? Koje pi… m......e?”

Stizemo u BG, tačnije u Zemunu negde u poslepodnevnim satima, ekipa iz tog kraja nas je srdačno sačekala na starom dobrom mestu, polako polako su se skupljali i ostali clanovi naše standardne ekipe kako su svi redom završavali svoje radne obaveze (bio je petak ipak, radni dan). Skupili se bili mi i polako krećemo ka Arenu da gledamo plasman naše ekipe u finalu ABA lige.

Ulazim u Arenu, na sadašnja Premium mesta, nekih sat vremena ranije i kako se bližila utakmica Arena se polako ali sigurno punila. Sedim ja na svoje mesto, čačkam nešto na telefonu i odjednom ćale me potapša po ramenu. “Pogledaj iza tebe.” – šapnuo mi. Ustanem ja, okrenem se i imam koga da vidim – Dušan Kecman jbt, glavom i bradom! A da, zaboravio sam , ako vam je poznat datum (25. April) 2010 godine se na taj dan igrala finalna utakmica ABA lige u Zagrebačkoj Areni, gde pre 16.000 gledalaca (99,99% hrvata) gorepmenuti Kec je dao verovatno najluđi šut u istoriji košarke, uzevši u obzir sve okolnosti!

Znaci četiri godine nakon što smo se ja i moj otac valjali po podu i vrištali od sreće, taj isti čovek koji je bio glavni akter svega toga sada je sedeo iza mene, gde opet igramo utakmicu protiv hrvata, ali sada u (tada ne baš) našoj Areni.

Utakmica je počela, puna uspona i padova, ali uglavnom rezultat nepovoljan po nas sve do sredine treće četvrtine, kada smo zavodili i počeli da se odlepljujemo, a vrhunac naše dominacije u toj utakmici je bio 13 minut drugog poluvremena, dakle 7 minuta (otprilike) do kraja utakmice i 5. faul za najboljeg centra u ligi, za Jusufa Nurkića iz Cedevite. 2 slobodna bacanja je pogodio Đorđe Gagić (više o njemu malo kasnije) i to je bilo 12 razlike za nas!

Znači:

• 12 razlike za nas,
• 7 minuta do kraja,
• 5 faula i kraj utakmice za najboljeg njihovog igrača (i jedini valjani centar koji su imali),
• Mi kompletni, Dule na klupi, na terenu: Žofri, Bogdan Bogdanović, Davis Bertans, Saša Pavlović, Milenko Tepić…

IGRAMO U NAŠEM GRADU, PRED 15.000 NAŠIH NAVIJAĆA, U DVORANI GDE SMO ODIGRALI POLA MEČEVA KAO DOMAĆINI TE SEZONE, GOTOVO JE OVO JEL’ DA? ŠTA POBOGU MOŽE DA KRENE PO ZLU???

….Ahhhhhh…..

…Of tuge i muke moje…

Težak je ovaj naš život, ali da se živi mora.

U sledecem napadu Cedevite, gorepomenuti Gagić pravi nesportski faul i Zagrebćani daju 4 poena iz tog poseda. Malo po malo, mic po mic smanjivaju razliku, nama ulazi voda u uši, ali nekako uspevamo da održimo vođstvo i tako dolazimo do famoznih 27 sekundi do kraja utakmice. Ne secam se tačno kako su oni dali koš, ali dali su ga i tako mi krenemo u napad na 27 sekundi do kraja i +2 za nas. Ceo košarkaški svet, svi mi u dvorani smo očekivali da će ovo biti penal završnica i nekako smo pripremali živce za tako nešto, jer koji ludak bi dozvolio da isteće vreme napada i da se oslanja na neki ludi šut na 2-3 sekunde do kraja?!

Pa čovek ima ime i prezime, zove se Jasmin Repeša, tadašnji trener Cedevite. Evo šta se zbilo: Bogdan vodi loptu na protivničkoj polovini, čuva ga Nolan Smit (…) čeka Bogdan da bude fauliran, ali faul nikako da dođe. Tapše loptu, pogleda ka semaforu, vidi da je ostalo još 5 sekundi za napad, daje neki znak, Tepić se otvara na desnoj strani, vidi ga Bogdan i dodaje mu loptu, a ovaj iz otvorene pozicije šutira za 3 u zadnjem sekundu napada. “Win-win situacija, ako pogodi to je +5 za nas i završena priča, a ako promaši lopta će da leti u vazduhu sekund-dva i ovi ako uhvate loptu teško da še uopšte dobaciti, ako uopšte i šutnu, jer vremena nema?!” – tako je razmišljao tada naivni student, bez puno iskustva u ludim utakmicama.

Lopta se odbila do linije za 3 poena, prihvatio je Nolan Smit koji se zaletio ka našem košu i nakon dvokoraka sa pola terena šutnuo je loptu na simboličnih 0,6 sekundi do (isto toliko vremena je ostalo na semaforu 4 godine ranije u Zagrebu) oglašavanja sirene za kraj utakmice. Lopta je na našem obruču prvo dodirnula prednji deo, pa zadnji deo do table, pa krenula da izlazi, udara opet u prednji deo, ide u vis i krene da izlazi iz koša, ali u tom “izlaganju” opet udara u predni deo obruča i vraća se u koš…

Kraj. Kraj snova. Kraj Evrolige. Kraj sveta za mene u tom trenutku, kao i za sve koje su tad gledali utakmicu i navijali za Partizan. Pao sam na pod i gledao bledo u jednoj tački nekih 15 minuta. “Šta li se pobogu desilo?? Kako smo mogli ovo da izgubimo? Šta li smo mi zgrešili da nam se ovo desi?” – vrtelo mi se u glavi tada, a Boga mi i svih ovih godina do sada. Igrom slučaja, tada jedan funkcioner u klubu je bio blizak prijatelj mom ocu i znao sam otprilike kakav je bio plan za narednu sezonu i koji igrači bi došli/otišli, ali uz uslov da igramo Evroligu, ali sada nema je, nema ništa od toga.

Isto veče smo se vratili u Skoplju nekako živi, ali sa mišljom “Sta dalje? Jel ovo kraj naše dominacije? Jel cemo od sada biti mediokritet poput zvezde, fmpa, Hemofarma?”

Ispostavilo se da jeste, jbg…

Osvojili smo titulu šampiona u Srbiji, 13. put za redom, u seriji koja ce se prepričavati i decenijama od sada. Ne zato što je bila puna skandalčića tokom iste: nakon opšte tuče igrača u prvoj utakmici, ostali smo na terenu sa 3 naša igrača naspram 5 njihovih (na kraju se završilo sa 2 na 4) i zamalo pobedili. Ne zato što se nakon naše pobede u zadnjem meču za konačnu pobedu od 3-1 u seriji, jedan njihov navijač je ukrao veliki prelazni pehar i odneo na njihovoj tibini i nakon što ga je Simonović podigao isti u vis (da ponovim, izgubili su finale, trofej je bio naš?!) uništili su ga, pa morali su da nam daju samo mali trofej koji ostaje u trajnom vlasništvu. Ne nebitni su oni i njihove gluposti, to se manje-više očekivalo od navijača kluba kome niko ne može zabraniti kako će da se zove, jer kad bi nabrajao sve poveće incidente koji su oni radili tokom svih ovih godina, napisao bih jedan ceo tekst ovolike veličine, poprilićan dosije imaju. Istorijska je serija zbog onoga što je tada naš najbolji igrač (kasnije najbolji bek-šuter Evrope) učinio – Bogdan Bogdanović je za 4 meča dao 123 poena (skoro 31 poen u proseku po utakmici)! To je učinak kakav su imali Kića i Praja 70tih godina, a obojica važe za najbolje bele igrače koji nisu igrali u NBA (Praja je ćak član Kuće Slavnih u Springfildu, jedan od šest koji nikada nisu igrali u NBA), po 2 puta su bili najbolji košarkaši Evrope! Otprilike brojke sa “video igrica” sto bi rekli američki youtuberi u današnje vreme. Dakle istorijska partija mladog Bogdana, ali pomalo zaboravljena u senci svega što se dešavalo tada i u finalnoj seriji, ali i zbog poraza od Cedevite ranije.

Osvajanjem te 13. titule državnog prvaka za redom postavili smo još važeci Evropski rekord u tom smislu, ali naredne sezone nije bilo više Evrolige, koju smo ponosno igrali sve vreme do tada u novom mileniumu.

2. Put beznađa

Tog leta redom su odlazili Bogdan, Bertans, Leo Vesterman, Žo Lovernj…

Sezonu kasnije smo prvi put bili na nižem nivou postolja u domaćoj ligi još od vremena kada se ova zemlja zvala Jugoslavija (SRJ), a u ABA smo pali pred prigradskim rivalom, sada u polufinalnoj plej-of seriji sa 3-1. Realno bili su bolji, bili su iskusniji i skuplji. Da smo se borili, borili smo se, ali nažalost nije bilo to dovoljno za neki trofej. Prvi put od 2001 nismo osvojili nijedan trofej u sezoni, nažalost to će postati neka vrsta neugodne tradicije u narednih nekoliko sezona. Tada su klub napustili još nekoliko od “Duletovih beba”: kapiten Dragan Milosavljević, najtalentovaniji centar Nikola Milutinov, simpatični francuz Boris Dalo. Osim “njegova deca”, iz kluba je bio primoran da ode i lično on, general te vojske Duško Vujosević.

To je bio kraj jedne divne ere u našem klubu - “Duletove ere”. Za one mlađe koji će ovo da čitaju, tih godina dok je Dule bio trener Partizana raspoloženje prosečnog navijača Partizana bilo je ovakvo “teško je, nemamo para, skupićemo neke talentovane klince + 1-2 solidna stranca, ali dok je Dule tu, ne brinem se ni o čemu.” Dule je bio zadnji romantik u svom poslu, jer kako drugačije objasniti pojavu da jedan tim koji po budžetu sada ne bi igrao ni Evrokup (2 miliona evra i manje, plate neredovne) da u 5 sezona igra minimum 2 godine za redom u ¼ finalu Evrolige, jedan Final 4, jos 2 plasmana u Top 16 fazi, koja je u to vreme bila baš velika stvar?!

Gorak je bio taj rastanak sa Duletom, neću baš ići u detalje, ali drago mi je što je na kraju uzeo sebi svaki zarađen dinar od kluba, zaslužio je čovek bar to.

Kraj te ere nije bio samo kraj Duleta na klupi Partizana, već je i bivša košarkaška legenda kluba završio svoje funkcionerske dane u svom voljenom klubu. Predrag Danilović je od 2000 godine do tada osvojio 25 trofeja, uz Duleta i Divca (na početku) napravio je od Partizana gigant u evropskoj košarci!

Anyways, u sezoni nakon Duleta dotakli smo dno dna, jer ne znam kako drugačije da objasnim situaciju da smo mi na sredini sezone delili zadnje mesto na tabeli u ABA ligi, posle “100 godina” nismo igrali nijedno evro-takmičenje jer nismo imali ni dinara u kasi, sa trenerom početnikom Petrom Božićem, “večitog kapitena” Partizana. Volim ja Božića, volim svakog mog imenjaka koji je Partizanovac, pa još i legenda Partizana, ali bio je užasan kao naš trener. Koliko-toliko sezonu je spasio simpatični, elegantno popunjeni Aleksandar Džikić, dugogodišnji pomočnik Duleta u Partizanu tokom 2000tih i nekako smo uspeli da se domognemo do 5. mesta na tabeli ABA lige koje nije vodilo nikamo, ali bolje to nego “fenjer”. A da, u ½ finalu Kupa u Nišu pobedili smo crveno-beli tim Beogradskog Telekoma, ne znam kako ali ispred moje oči se desilo to čudo, da bi u finalu bili poraženi od Mege. Bitno za ovu sezonu napomenuti da je tokom ove sezone došao i stari Duletov đak, kasnije rekorder po broju nastupa za Partizan – Novica Veličković. Realno, nije bio Novica ni 10% na onom nivou na kom je nekada bio, ali samo njegovo prisustvo na terenu je bilo značajno za mladi tim Partizana. U domaćem prvenstvu, jedini blesak je bila pobeda nad prigradskim rivalom na de-facto gostujucem terenu u Pioniru, kada je simpaticni bosanac Adin Vrabac dao koš sa svoje polovine na kraju ¾. Sve ostalo manje-više za zaborav, poraz u plej-ofu postaće nas zaštitni znak u ovim teškim godinama.

Naredne dve sezone su bile turbulentne, prva “cela” Džikićeva je bila zanimljiva jer smo bili pozvani da igramo u prvom izdanju FIBA Lige Šampiona, igrajući bar 5-6 infarkt završnica, da bi na kraju ispali u 1/16 finala od “bratskog” nam PAOKa u dvomeću koji je bio neobićan, pošto u obe utakmice pobedili su gostujuće ekipe. U ABA stizemo do ½ finala gde ispadamo od prigradskog nam rivala, a u Kupu stomaći virus i jači protivnik nisu nam dozvolili da se domognemo trofeja, a u domaćem prvenstvu izblamirali smo se u ½ finalu, poraz od “mini crvene zvezde” (by Dalas Moore).

3. Par godina za nas

Narednu sezonu, Džile odlazi u Budućnost gde osvaja titulu u ABA ligi, a Partizanu je čekao remont. Na početku sezone mi dovodimo konačno neke strance sa dobrom reputacijom: Najdžel Vilijams Gos, Banđa Si, Patrik Miler, a trener nam je od početka sezone uvek gotivni Miroslav Muta Nikolić. Toplo-hladne igre sa početka sezone u ABA i loš početak u Evrokupu (1-9 u grupnoj fazi) prouzrukovali još jednom smena trenera na sred sezone, ovaj put kormilo Partizana preuzeo je jos jedan bivši igrač Nenad Čanak. Uvek skroman i odmeren, pravi gospodin i na terenu i van njega, ali strastven na klupi. Ta njegova ludačka energija je davala dodatnu snagu kod igrača, videlo se da ima “nešto” kod tog harizmatičnog čoveka sezonu ranije, kada je desetkovani Partizan predvodio sa klupe kao prvu zamenu svom šefu do ¾ egala u finalu kupa. Ove sezone, na Kupu u Nišu smo bili kompletni. Predvođeni kapitenom Novicom Veličkovićem i NWG-em zgazili smo one koje žele da se nazivaju nase komsije.

O ABA ligi i domaćem šampionatu bolje da ne pričam, nismo se plasirali u plej-ofu u ABA, a u domaćem prvenstvu izgubili smo u ½ finalu.

Priča koja se ponavljala iz sezone u sezonu, ponovila se i na početku sezone 2018/19, dakle novi trener prvi put ima potpunu slobodu da formira tim i u toku sezone, negde u sred jeseni počinje sve polako da se ruši. Čane je poceo sezonu, zadržao je ono sto je mogao da zadrži od prethodne sezone, prodat je NWG između ostalima, ali dodati su mladi borbeni igrači, poput Alekseja Nikoliča i Amara Gegića, a kao prava zamena za verovatno najveću zvezdu iz prethodne sezone doveden je jos jedan igrač koji je pretrpio poraz u finalu NCAA turnira prethodne sezone, a to je ovaj put bio Markus Pejdž, sjajni šuter, ali ne baš dobar defanzivac (bar tako su govorili). Nakon nekoliko peripetija i dugo godina nećkanja, u klubu je došao i jedan od največih srpskih košarkaških talenata Rade Zagorac. Uz dosta pompe doveden je Stefan Janković iz Beogradskog Telekoma, a nekako ispod radara došao je veoma talentovani australijski centar Džok Lendejl (koji tek u ovoj nedavno završenoj sezoni pokazao je koliko zna u NBA ligi). Ali nije nam se dalo da počnemo kako treba te sezone, tako je sve kulminiralo krajem oktobra kada smo u Areni poraženi od Zadra nekih 10tak razlike. Fun fact: to je bila prva utakmica koju smo igrali u Areni još od one famozne utakmice protiv Cedevite. Jednostavno, tada nismo baš voleli Arenu kao što je volimo sada. Taj poraz od tradicionalno neugodnog rivala iz Dalmacije je značio kraj za Nenada Čanka na klupi Partizana. Istina imao je poverenje uprave kluba, nisu mu nešto previše zamerali i nisu hteli da mu uruče otkaz, ali Čane im je uskratio muke, sam im je uručio svoju ostavku uz molbu da je prihvate, jer “rezultati Partizana nisu bili dostojni renomea kluba.” Voli svoj klub mnogo, čak toliko mnogo da je shvatio da nije dostajan da mu bude trener. Nedelju dana nakon odlaska Čanka sa mesta trenera, na 31. Oktobar 2018 godine, pojavljuje se vest da će na mesto prvog trenera Partizana doći katolik, iz centra Milana, sa hrvatsko-crnogorskom poreklom i ispostaviće se veliki ljubitelj istorije Partizana. Došao je Andrea Trinkieri, dugogodišnji trener u Evroligaškim klubovima, uglavnom italijanskim i nemačkim, trener evropskog krema. “Wow! Jeli ovaj simpatični, slatkorečivi italijan naša nada da ćemo konačno naći svetlo na kraju tunela?” – mislili smo svi.

Pa, sjajno je počeo!

Nakon što nam se činilo da je Top16 u Evrokupu bio miljama daleko, fantastičnom serijom pobeda (izmedju ostalih i protiv Parkerovog Asvela u gostima) uspeli smo da se plasiramo u sledeću fazu takmicenja, a tamo smo nesrećno ispali košem Artjoma Parahuskog sa 6 metara, u zadnjoj sekundi u Pioniru. Šteta za Evrokup, falilo nam je iskustvo pre svega. U Kupu u Nišu stigli smo lagano do finala, gde u uzbudljivom poslednjem meču smo dobili prigradskog nam rivala košem Lendejla sa slobodnih bacanja na pola sekunde do kraja. Kasnije su neki tvrdili da naša pobeda je bila neregularna, jer “ne sudi se faul u zadnjoj sekundi”. Ovaj “genijalni” citat bivseg nam igrača je dodatno besmisleni ako se zna da je čovek koji je napravio faul Bili Beron odmah podigao ruku da prizna isti, ali bunio se jer je sudija Oberknezevic (“poznati nas navijac” nema sta) prvično dosudio nesportski faul, jer mali Bili se obesio sa obe ruke za desnu Lendejlovu ruku, ali nakon pregleda snimka faul je preinačen u običan.

U ABA smo na kraju stigli do 4. mesta gde nas u ½ finalu čekao stari znalac, zvezda Beograd Telekom. U seriji do 2 pobede, prve dve utakmice su bile strašno uzbudljive i obe su rešene u produžetcima, da bi majstorica bila poprilično čudna, najblaze rečeno. Čudna u smislu da smo izgubili 30 razlike i to tako što smo se predali na poluvremenu već, iz nekog razloga??

U finalu Superlige Srbije, opet stari poznanici i epilog kome je svakome poznat – četvorokorak Bilija Berona za titulu njegovog tima, ali i obećanje naseg glavnog trenera da sledeće sezone neće dozvoliti da se sezona reši na ovakav, nečastan način. Svako je tumačio to kako je hteo, ali poenta je bila da će se boriti da bude utakmica rešena ranije u našu korist. Tokom sezone došli su iskusni Aleks Renfro, nekadašnji MVP ABA lige Nikola Janković, kao i dete Partizana Ognjen Jaramaz.

 

[Petar-Skopje]

4. Korak od sna

Sledeća sezona 2019/20 ispostaviče se da će da bude nezaboravna, iz mnogo razloga.

Prvi je to sto je čak u junu najavljeno da ćemo preći iz Pionira u Arenu, kao naša domaca hala.

Drugi je čistka koju je napravio trener Trinkieri, otišli su Aleks Renfro, Banđa Si, Džok Lendejl, kao i zadnji mohikanac Duletove ere Vanja Marinković. Stefan Janković i Ali Nikolič su dati na pozajmicama u Grčkoj i Italiji. Zamene su bili oni koji su napravili razliku: MVP prvenstva Izraela - Kori Volden, MVP FIBA Evrokupa kao i glavni igrač tadašnjeg vicešampiona Italije (Dinamo Sasari) - Rašon Tomas, kao i pravi “Magelan” po ispodprosečnim italijanskim klubovima i lift u telu čoveka - Viliam Mozli. Takođe vratio se u klub i Nemanja Gordić, iskusni bek iz Budućnosti i deo našeg tima kada smo zadnji put postali prvaci Jadrana (2012/13). Još jedan povratnik se vratio u klub, veoma korisni i borbeni, verovatno jedan od najpotcenjenijih igrača Partizana u zadnjih 10 godina - Stefan Birčević.

Dok je pažnja celog košarkaškog sveta bila usmerena ka SP u Kini tog leta, Partizan je skupio svoj tim na pripremama, ovaj put svi smo željno očekivali da vrhunski italijanski strateg konačno opravda očekivanja koje smo imali od njega – da vrati Partizan tamo gde pripada, u Evroligi! Pripreme su odrađene perfektno, kada bi se rezultati samo gledali! Padali su svi redom pred nas: Makabi, Fenerbahče, Slask, AEK Atina…12 ili 13 pobeda za redom u pripremnom periodu, 2 osvojena turnira (u Poljskoj i u Klužu) bili su jedan od razloga da svi mi kojima je crno-bela boja u srcu željno isčekujemo početak sezone.

Kao uvod u sezoni bio je ABA Superkup u Ljubljani, gde smo redom sve mleli pred sobom i pokazali da dobra forma sa pripremama nije bila slučajnost. Još jedan trofej u bogatoj kolekciji je dodat, ovaj put prvi trofej iz ABA Superkupa!

Tri dana nakon turnira u Ljubljani, pocela je i zvanično dugoočekivana sezona u kojoj smo svi mi bili uvereni da na jedan ili drugi način cemo doći do Evrolige, bilo kao osvajači/finalisti Evrokupa ili ABA lige, jer i u jednom i u drugom takmičenju smo bili među prvih 5 favorita. Sezona je počela u Veneciji gde smo u rovovskoj borbi na kraju dobili dosadne italijane, pred 1.000 nasih navijaca u predgrađu romantičnog italijanskog grada. U ABA smo počeli takođe tesnom pobedom na strani, u Laktašima pred tradicionalno punoj hali Grobara, ključni kos je dao Nikola Janković trojkom na 30 sekundi do kraja utakmice. Prićamo o čoveku koji ima šut sa slobodna bacanja oko 40%, za 3 oko 10-15%... od svih ljudi on je dao odlućujući koš, i to trojka!

U principu početak te sezone je bio fantastičan u Evrokupu (5-0 u prvih 5 kola), a u ABA je bio… pa onako… 3-2, od cega 2 ubedljiva poraza su bili na gostovanjima u Sloveniji, u Kopru i u Ljubljani koji su ostavili malo gorak ukus nakon sjajnog starta u Evrokupu. Druge polovine grupne faze poceo je loše, porazom od Venecije u našoj Areni od 15tak razlike, koji će kasnije iispostaviti kao koban po nas za 1. mesto u grupi, jer na kraju smo bili i mi i Venecija za istim skorom na vrhu (7-3), ali oni su bili ispred nas zbog tog boljeg međusobnog skora. Isti skor smo imali u ABA, pobedu manje od prvoplasirane Budućnosti, ali i 3 pobede više od sedmoplasiranom u tom trenutku, rebrendirani FMP.

Lajt motiv svih utakmica te sezone je bilo to da smo redovno ¼ gubili, ponekad i sa dvocifrenom razlikom od 15-20 poena, da bi več u toku 2/4 to stizali, a na kraju pobeđivali bez problema, ponekad i ubedljivo sa 20+ razlike. Jednom prilikom je to Adrea lepo rekao “Mi smo kao dizelaš, dok se zagrejemo smo spori, ali kad se zagrejemo ne stajemo, nema jačeg od nas!” Utisak je da je tako zaista bilo.

E onda je došao i kraj decembra, vreme praznika i koloritnih ukrašavanja. Vreme kada obično sedimo kući i gledamo nove filmove i nove reklame za Koka-Kolu, ali za nas ljubitelje Partizana iz inostranstva ovo je obično period kada se ušuškamo u našim toplim domovima i gledamo utakmice KK Partizana koji obično melje sve pred sobom u to vreme, tako i bi tada. Padali su redom svi rivali u Novobeogradskih hala (igrali smo jednu utakmicu u Hali Sportova protiv Mege) i polako ali sigurno smo dizali potrebnu energiju i samopouzdanje pred završnicu sezone.

U toku tih Novobeogradskih košarkaških dešavanja, konačno smo još malo pojačali svoj roster i doveli centra na poziciju crnca – Džejms Mekadu, dalji rođak od Roberta Boba Mekadua, momak koji je bio šampion sa Golden State Warriors-ima dva puta. Nije imao baš neku minutažu tamo, ali nije mala stvar ostati u najboljem timu u NBA 2-3 godine, pa makar kao treća opcija na svojoj poziciji.

U drugoj fazi takmičenja u Evrokupu (Top 16) ukrstili smo se sa našim redovnim mušterijama Trento, turska Darušafaka i još jednim favoritom za titulu u Evrokupu, Bolonjski Virtus. Otvaranje te nove faze je bilo k’o iz bajke, na drugi dan Bozića 2020 godine, gostovao je Virtus u Štark Areni i biva pregažen! “Samo” 18 razlike na kraju je dovoljno da se kaže koliko smo mi njih izdominirali na terenu! Protiv njihovih snažnih centara smo našli odgovor u nasim odlicnim bekovima, gde četvorica njih: Gordić, Pejdž, Volden i Jaramaz su dali po dvadesetak poena, ukupno 16 trojki, za produženje našeg sna da možemo stići do samog kraja u Evrokupu! Lagana pobeda u Trentino još više je podigla ambicije i očekivanja kod navijača, koji su se malo spustili na zemlju nakon poraza u teškoj utakmici protiv Darušafake u Istanbulu. Ponekad i poraz je dobra stvar, ako se od njega nauče neke lekcije. U četvrtom kolu, uz malo muke dobismo uporne turke i to dovoljno ubedljivo da bi imali bolji skor od njih, pred utakmicu u Bolonji, za koju smo znali da pobeda tamo nam donosi prvo mesto pred plej-of Evrokupa.

Ta utakmica je bila epska! Početak spor i slabašan sa naše strane, domaćin konstantno u dvocifrenom vođstvu, na sve muke povredi se povremeni član prve petorke Nemanja Gordić… Kako se povredio? Svi mi koji smo gledali videli smo kako i šta se zbilo, Teodosić je podmetnuo nogu nakon šuta Gordića za tri poena, a ovaj se povredio upravo zbog toga. Dali je čupavi Milos zaista hteo da povredi bitnog igrača u rotaciji protivnika? Pa on kaže da nije, a moje je da mu ne verujem. Čim se to dogodilo, prvo što sam pomislio je bilo “Kori, sada ti je šansa! Ajde majstore, dokaži da si MVP (rekao sam ranije, bio je MVP dok je igrao u Izraelu)!” i naš dobar drugar Kori se pojavio u najsjajnijem svetlu! MVP partija kola Korija Voldena donela nam je nestvarnu pobedu u Bolonji, u legendarnoj Pala Doci pred punom halu navijača, svi u crno-belom (crno-bela je i boja Virtusa), gde je bio popriličan broj navijača Partizana među njima. Nepravedno bi bilo ne pomenuti čoveka koji je napravio ključan potez na utakmici, Rade Zagorac koji je bio užasan sve vreme na istoj, na 20 sekundi do kraja krade loptu iz ruke Miloša Teodosića i postiže poene za drugo vodstvo na utakmici uopste! Da, ta utakmica je toliko bila čudna da mi smo na istu vodili ukupno 30tak sekundi, a u prva 3 minuta utakmice rezultat je još bio 0-0, na kraju je bilo 82-84 za nas! Za evropske standarde, to je utakmica sa velikim brojem poena.

Na talasu ovog ludila, imali smo mi još “nezavršenog posla” u domačim takmičenjima. U ABA ligi čekao nas je revanš protiv Budućnosti, ekipa koja nas je dobila u prvom meču u Podgorici i ekipa koja je jedina bila ispred nas na tabeli, jednom pobedom više od nas. Ispred nešto vise od 16.500 navijača u Beogradskoj Areni, u utakmici kada je kapiten Novica Veličković postao rekorder po broju nastupa za Partizan, nadmašivši Petru Božića, pala je Budućnost 4 dana nakon velike pobede u Bolonji sa istom razlikom kojom su nas oni dobili u Morači, ali zbog bolje ukupne koš razlike konačno posle “100 godina” smo se popeli na vrh tabele u ABA!

Nakon Budućnosti, usledio je finalni turnir Kupa Srbije, koji se najčešće odrzava u Nišu u zadnje vreme, pa tako je bilo i te sezone. Iskreno pre taj turnir prihvatio bih da bi igrali i sa juniorima, jer plašio sam se umora kod igraca i da ne bi se neko slučajno povredio tokom istog pre najbitniji deo sezone, pre bitne utakmice koje nas čekaju u martu, aprilu i maju.

Žreb je bio nemilosrdan, u ¼ finalu utakmica protiv Čačanskog Borca (vodeća ekipa na tabeli u KLSu u tom momentu), u ½ finalu protiv Radnički FMP, a u finalu protiv oridžidži FMP, panteri licno. ¼ i ½ smo prošli uz podosta muke, ali ipak nekako sam bio spokojan uoči tih meceva, jednostavno verovao sam da nećemo izgubiti, ma koliko to bilo pretenciozno. A finale… LUDILO!!!

Tradicionalno uz dosta tenzija i prljave igre naših crveno-belih rivala, sve vreme smo vodili tokom utakmice, da bi se ovi probudili tokom zadnje cetvrtine i preuzeli vođstvo, koje je uglavnom bilo minimalno, ali na 30 sekundi do kraja, nakon slobodna bacanja Davidovca, iznosilo je, činilo se nedostižnih 6 razlike. Panteri sa Kalemegdana već su slavili trofej kod njih, na tribinama naši navijači iz nekog razloga su prestali da veruju u pobedu i počeli su da pevaju (meni odvratnu) pesmu “I kada ne budeš prvi ti”, nadam se da više nikada neče to raditi (radiće znam, nisu baš najpametniji ljudi na svetu). U sledećem napadu, Markus Pejdž pogađa za 2 uz faul Berona (da onaj isti Beron od pre), opet 2 bacanja pogađa Davidovac, pa Jaramaz daje trojku za nas za -2. “I kada ne budeš prvi ti” iz nekog razloga ide još jače na tribinama, kao da hoće da pokažu da ama baš baš ne veruju u pobedu svog voljenog tima, ne znam šta je sa tim ljudima?! Nakon time-outa tima kome niko ne može zabraniti kako će da se zove, kreću da izvode loptu sa protivničke polovine, a izvesni Kevin Panter, rodom iz Bronksa, sezonu ranije MVP Final 4 FIBA Lige Šampiona (mnogo više o njemu kasnije), pravi faul u napadu i lopta je za Partizan. Na nekih 7,5 sekundi do kraja. Tek tad Grobari shvataju da treba da podrže svoj klub i da smo sve vreme bili realno u igri za trofej, ma koliko god nam se činio nedostižan nekih 25 sekundi igre ranije. Očigledno za neke ljude navijanje za Partizan je posao, a ne ljubav i strast?! Nazad na utakmici, u našem zadnjem napadu Markus Pejdž biva fauliran i sigurno pogadja oba bacanja, s’ čim nas je odveo u produžetak, gde smo videli “Jare show”! Ognjen Jaramaz je izdominirao celi produžetak i doveo nam još jedan trofej u vitrinama! Nestvarna utakmica za nastavak ovog ludila od sezone!

Nakon turnira u Nišu, sledila je pauza zbog reprezentativnih “prozora”, dve nedelje nije bilo seniorske košarke.

Ali, zato je bilo juniorske. Posle ko zna koliko godina, juniorski tim KK Partizana je bio skup nekoliko veoma talentovanih i kvalitetnih dečaka, koji su imali neku reputaciju da mogu da postanu ozbiljni košarkaši. U prvenstvu su bili ubedljivo prvi ispred Mege i Rekreativo iz Železnika, a šansu da se dokažu da mnogo vrede imali su na kvalifikacionom turniru za završni turnir juniorske Evrolige (te godine, završni turnir Evrolige bio je planiran da bude u Kelnu). Prvog dana takmičenja, u grupnoj fazi pobedili smo ekipe Panatinaikosa i Makabija sa ukupnim rezultatom od 60 razlike, a za prvo mesto potrebna nam je bila pobeda protiv domacina turnira. Oh, jel sam pomenuo da se turnir igrao u Železniku? Da, protiv njih. Šta se mora nije tesko - kažu stari, ali nije ni lako, čak šta više, bilo je užasno teško. U meču u kojem smo sve vreme gubili i verovatno smo svi mislili da je sve gotovo kada je rezultat bio veoma nepovoljan po nas, -11 na 100 sekundi do kraja. Kada smo mi to protiv njih napravili neki ludi preokret, narocito u basketu? Au da, samo nedelju dana ranije. Koš za košem, dolazimo mi na -1 na 20 sekundi do kraja meča i lopta za njih. Loptu izvode ispod svog koša i pogodite šta se desilo? Izgubili su loptu. Ovaj put nije bio faul u napadu, već za 8 sekundi nisu preneli loptu preko pola. U toj akciji, ne sećam se tačno koji, ali jedan naš igrač je išao na prodor i promašio je šut, ali jedan igrač u crveno-belom je povukao mrežicu dok je lopta skakutala po obruču i koš je bio priznat! U nedelju dana imati dve takve pobede protiv najomraženijeg tima?! Nestvarno!

Dan kasnije, u finalu na talasu ove ludnice dobili smo legendarnu francusku školu košarke INSEP koja je izrodila mnogo kosarkaša u zadnjih 30 godina, i tako se konačno plasirali na finalnom turniru u ovoj konkurenciji! Konačno ce svet da vidi da smo najbolji i u ovoj kategoriji!

Vikend kada se odrzavao ovaj juniorski turnir u Beogradu, javili su da su se u Evropi, konkretno u Italiji i Španiji pojavili prvi slučaji nekog opakog virusa koji stize iz Kine, koji se tamo navodno pojavio dva meseca ranije. Neka podvrsta SARSa, strašnog virusa zbog koga se zamalo svet zatvorio 15 godina ranije. “Ništa strašno, italijani i španci imaju vrvnu medicinu, srediće sve to oni bez problema.” Bilo bi sve OK, samo da nije još i trajala skijaska sezona i da nije pola Evropa koja zna da skija išla u Italiju u to vreme.

Nakon dvonedeljne pause zbog reprezentativnih nastupa, sa nestrpljenjem smo čekali nastavak sezone i gostovanje protiv uvek neugodne Krke u simpatićnoj maloj hali Leona Štukelja u Novom Mestu. Laganom pobedom u Novom Mestu konacno posle X godina smo bili usamljeni na vrhu ABA lige. Na toj utakmici u Novom Mestu debitovao je za naš tim gotivni kolumbijac Brajan Angola. 3 dana nakon pobede na jugu Slovenije obezbedili smo sebi prednost domaćeg terena u Evrokupu do kraja takmičenja (da potsetim, tada se u Evrokupu od ¼ finala pa do finala igrale plej of serije do 2 pobede) lakom i ubedljivom pobedom protiv naših redovnih mušterija iz Trentina, a za vikend pobedom protiv Mege u NBA utakmici (kada bi se gledalo broj poena 102-88) obezbedili smo i definitivno prvo mesto pred plej-of u ABA ligi kolo pre kraja!

Dakle, prvo mesto u ABA ligi i obezbedjeno domaćinstvo do kraja plej-ofa u Evrokupu i u ABA ligi, oba takmicenja su “kvalifikaciona” za Evroligu, već smo osvojili do tada 2 trofeja (ABA Superkup i Kup Srbije) u igri su još 3 i u svakom od tih takmicenja mi smo bili glavni favoriti i svakog potencijalnog protivnika smo do tada u toj sezoni dobili bar jednom, a forma nam je rasla nazaustavjivim tokom ka gore. Karte za ¼ finalne serije Evrokupa protiv UNIKSa (njih smo dobili na letnjim pripremema tada btw) otišli su kao alva, za 2-3 sata je nestalo, sve je bilo spremno za spektakl.

OVO JE NAŠA GODINA, OVO JE NAŠA SEZONA, MOZEMO ČAK 5 TROFEJA DA OSVOJIMO BRE! TO SE NIKAD NIJE DESILO! SAD NAM NIKO NIŠTA NE MOŽE! OVO SE NE ISPUŠTA!

“Jedino neka viša sila možda?! Ne ne, neće nam niko ništa. Šta pobogu može da nam se ispreći u osvajanju prvog Evropskog trofeja posle 28 godina ili prve ABA lige posle 7 godina?! Šta? Neka pandemija virusa možda? Ha ha, nemoj biti smešan, eno žabari i španci se bore sa najsmešnijem virusom u istoriji čovečanstva biće sve OK”
…
Pre toga je trebalo da igramo protiv starog nam rivala Cibonu u Zagrebu, utakmicu zadnjeg kola Jadranske lige. Ta utakmica nije nama uopšte značila, jer da potsetim imali smo obezbeđeno prvo mesto već tada, a značila je Ciboni i ostalim timovima u borbi za plej-of/opstanak, recimo mi smo bili sigurno prvi, Budućnost druga, Cedevita (sada prvi put iz Ljubljane) i Mornar na deobi 3. i 4. mesta sa pobedom vise od Čovićeve kopiladi (niko mi ne može zabraniti kako ću da ih ja zovem). Mornar - Čovićeva kopilad i Mega (klub koji se borio za opstanak) - Cedevita Olimpija, kao i Krka (još jedan tim iz “opasne zone”) - Budućnost, uz našu utakmicu dosta zanimljiv vikend u najavi definitivno. Lepa uvertira pred plej-of Evrokupa i finalnih borbi za jedan dugoočekivani trofej i povratak tamo gde pripadamo – u samom evropskom vrhu, u Evroligi!

Sećate se kada sam rekao da je neki navodno virus dosao iz Kine do Italije i Španije? E pa da, to se ispostavilo da je big deal jer na 9. Mart (valjda nisu želeli da upropaste Dan zena, ko će ga znati?) Svetska Zdravstvena Organizacija (SZO) proglasila je svetsku pandemiju zbog naglog širenja virusa, a svaka zemlja je polako uvodila restriktivne mere u hodu. Iz Italije i Španije, pa kasnije Francuske i Nemacke smo slušali strašne vesti. Taj naizgled daleki virus iz Kine došao je na velika vrata u Evropi i počeo je da kosi sve pred sobom. Svakog dana broj žrtava virusa koji će biti poznat pod nazivom najpoznatijeg Meksickog piva – Korona, bio je četvorocifren, svakog dana po jedan mali grad je nestajao i ta činjenica je ulivala strah kod svakoga.

To je bilo 2 dana pre naše utakmice u Zagrebu, dan pre nego sto smo trebali da krenemo ka Hrvatsku i sve drzave u regionu su počele polako da uvode restriktivne mere, a uglavnom svi su uveli meru “zabranu okupljanja” što je automatski značilo da do daljneg neće biti publike na tribinama. OK i onako ne prate mnogo ljudi Cibonu, a i pored toga sto je još uvek bila u borbi za opstanak 99% ga je već obezbedila jer trebalo bi čudo da se desi, daj da odigramo još ovo kolo pa ako treba neće biti potrebe od plej-ofa kad je vec sve gotovo u regularnom delu, pa makar bez publike, niko se neće buniti ako mi postanemo šampioni. U Evrokupu je drugačije, ipak je publika bila ta koja je bila glavni izvor snage košarkaša Partizana, ta je bila ona koja je bila uz njih gde god igrao, pa makar i na kraju sveta, ali ako se mora bez publike neće biti teško.

Na dan kada smo trebali da se kačimo u autobusu za Zagreb, iz čista mira neki divni čovek u rokovodstvu ABA lige, koja je u tom momentu bila upravljana klubovima i po svom statutu je trebala da bude vođena drugim klubom u svakoj sezoni, po abecednim redom. Imate pola pokušaja da pogodite koji klub je u tom trenutku rukovodio ligom?! Jel’ nagađate? Stiglo se do tada na slovo “C”, a taj klub nije se zvala Cibona, niti Cedevita Olimpija. Da Čovićeva kopilad je bila glavna, Nebojsa Čović je bio glavni u ligi i pored svega što je radio, nije mogao svom timu da obezbedi makar siguran plej-of kolo pre kraja. Trebalo mu je samo čudo sa neba da se desi da bi nekim trikom poništio tu sezonu. Možda pandemija nekog virusa??

“SZO samo što je proglasio pandemiju?! - Stopiraj sve!” reče on i tako je spasio svoju kopilad.

Santjago Bernabe je pre smrti priznanjem da je dvomeč sa Partizanom namestio spasio svoju dušu, ali ovaj čovek dušu nema, ali ima svoj klub kojem maže oči navijačima zvezde da je to njihov, a ne klub kome niko mi ne može zabraniti kako ću da ga zovem t.j. Čovićevu kopilad.

Ok, stopirana je ABA liga, ali šta će biti sa njom? I sta će biti sa Evrokupom? Nije baš sve tako crno. Nije proglašeno vanredno stanje niti policijski časovi kod nas…

U ponedeljak nakon tog vikenda, na teritoriji Srbije je proglašeno vanredno stanje i tako u Srbiji je stalo sve: škole, posao, sport… ili recima predsednika Srbije “stao je život uopste”. Polako ali sigurno, sve ostale države su uvodili vanredno stanje i zaista je sve stalo u Evropi. Nije bilo više sporta, nije bilo škole, svi smo počeli da radimo od kućama. Jedino mi iz farmacije/medicine smo morali da radimo sve u službi građana (bolje da vam ne prićam sta mi se sve dešavalo, pošto će to biti tekst dužine ovog, otprilike)…

Anyways, back to the show.

Par meseci nije se desavalo ama baš ništa. Redom prvenstva u Evropi su proglašavani za gotove, negde je bilo proglašenje prvaka, negde nije, a uglavnom tamo gde ga nije bilo dogovorili su se da nastave prvenstvo po nekom srkračenom formatu kada za to budu bili postojali uslovi (čitaj kada se ukinu/smanje mere). O Evroligi i Evrokupu se nije znalo ništa apsolutno, jer Evroliga je bila daleko od gotova (8 kola do kraja regularnog dela Evrolige), ali logika kod većini evropejaca koji su se razumeli u košarku je “govorila” da bi bilo pošteno da najbolja 2 kluba iz Evrokupa predju u Evroligu i da se ista prosiri, ili pa da neki od klubova sto nema postojanu licencu u Evroligi naredne sezone bude prebaćen u Evrokupu, a da Partizan i još neko (Unikaha je tada bila drugi najjaci tim u Evrokupu) budu prebaceni u Evroligi. A što se ABA lige tiće - “sviraj kraj!” i dajte nam titulu! 99% utakmice je bilo gotovo i mi svakako smo prvi pred zadnjem kolu, a ostali neka se poređaju kako im je volja (TMMilan Galić).

Ovaj tekst ne bi bio ovoliko dugačak da se desilo ono sto smo svi hteli i sto smo očekivali da se desi.

Naravno, prvo bord Evrolige doneo “Solomonskko” rešenje da se poništi sezona i da isti klubovi je igraju naredne sezone i nema proširenja. U polu-ironičnom duhu isto saopštenje je sadržalo rečenicu da “svi timovi koji su obezbedili ¼ finale u Evrokupu će imati prednost nastupa u Evrokupu u odnosu na ostale”.

Iskreno, kada sam ćuo odluku imao sam osecaj kao da mi se svet srušio!? Cele sezone smo bili ponajbolji tim, ne samo u ABA i Evrokupu, već i od većinom timova u Evroligi. Ekipa koja je igrala najbolju timsku košarku u Evropi cele sezone, gde najvise minuta na parketu je provodio Rade Zagorac sa 25:20, a najmanje Uros Trifunović sa 12:30; gde je najbolji po indexu korisnosti bio Kori Volden sa 12,5; a najbolji poenter je bio Markus Pejdž(ić) sa 11,8. I mi takvi smo bili najbolji u svim naprednim statistikama za napad i odbranu! I taj tim neće sledeće sezone igrati Evroligu?

Ako se neko nada nekakvoj pravdi na ovom svetu, taj je totalna budala, tada sam izgubio nadu za svaku pravdu na ovom svetu, jer je nestala u mojoj glavi.

U skladu sa tim, bord ABA lige nakon nekoliko dana (rukovoden zna se kojim čovekom) donosi odluku slicnu kao Evroliga, ali i proširuje se liga na još dva kluba, a titula se ne dodeljuje nikome? Ovo je bio tek skandal epskih razmera za koji niko ne prića, ali nije da se nismo navikli, a i da nismo očekivali. Veći šok je bila odluka iz Barselone koji dan ranije nego ova. Na kraju sezone, bar se Škupstina naseg kluba nije izblamirala i donela pravu odluku da ostanemo u Evrokupu i bar još uvek imamo neku šansu da se vratimo uskoro u Evroligi.

5. Stranica dnevnika

Što manje govorimo o sezoni nakon gorepomenute to bolje.

Kako je počela, tako se i završila, smenom trenera i odlaskom najboljeg igraca, a sve između za totalni zaborav. Ukratko ovako.

25 Jun 2021 godine, dobili smo info da najbolji naš igrač Kori Volden pregovarao sa nekoliko klubova i da je najbliži da potpiše sa nekim evroligašem. U principu OK odluka, imajući u vidu da želi da napreduje i da logičan je bio taj njegov sled u karijeri, prvo Izrael i FIBA kup, potom Evrokup i ABA, pa na kraju Evroligu i neko jače prvenstvo od ABA. E sad, nije se govorilo mnogo koji je taj klub, već samo da je u pitanju Evroligaš. Sledećeg dana, kao grom iz vedrog neba objavljeno je bilo “Kori Volden prelazi u zvezdu”. Šta kojikurac?? Zarem naš najbolji igrač koji je svega toga prošao sa nama u protekloj sezoni i na kraju zajedno sa nama tugovao nad sudbom kletom što je bilo sve uzalud, da nas tako preda?? Ne! Ma nemoguće! Zar bi tako nam zabio nož u ledja?

Pa ispostavilo se da je to bilo sve tačno. Torian Kori Volden, koji je bio naš najbolji igrač i dobio od navijača nadimak “predator” (najvise zbog imidža, a i strasne partije protiv Virtusa) sam platio sebi obeštećenje i napustio je naš klub, a nakon dva dana prešao je u klubu iz predgrađa. Dan nakon njegovog potpisa odlazi i general te vojske, simpatični buckasti italijan Andrea Trinkijeri u Bajern Minhen. Bio je prvicno šok i to, ali ispostavilo se da su svi u klubu znali za njegove planove, da od početka korone on je pregovarao sa nemcima. Nakon nekoliko dana, otišli su rezervni centar Džejms Makadu i rezervni krilni centar, ali vrlo pouzdani šuter Stefan Bircević, pri kraja prelaznog roka otišao je i Brajan Angola.

“Ko li če nas sledeći napustiti?” – pitali smo se.

Ispostavilo se – niko. To je bilo sve od odlazaka.

Došli su: Kodi Miler-Mekintajer umesto Korija na “kecu” – viši, snažniji, precizniji i prodorniji bek od Voldena; Stefan Janković se vratio sa pozajmice iz AEKa umesto Bircevića – snažniji igrač, malo viši, sa sličnim šutem; Nemanja Dangubić umesto Brajana Angole – dokazani dobar defanzivac, sa šutevima i prodarima su isti, mozda Danga nešto bolji; a na mestu centra doveli smo Erika Miku iz razvojnog tima Kings-a, nesto malo niži centar nego obično, ali precizan sut sa distance i poludistance i solidan skakač, u principu sve što nije bio Dzejms Makadu. Za trenera ostao je glavni Trinkieriev pomočnik, nas bivši igrač Vlado Šcepanović, čovek koji je znao sistem rada Andree, jer je godinama bio njegov pomočnik gde god je ovaj radio. Dakle, na papiru nije delovalo previše loše, čak šta više možda smo bili i igrački bili malo bolji.

Ispostaviće se da u evropskoj kosarci trener je mozda najbitniji čovek u timu, jer kako drugaćije objasniti činjenicu da malte ne isti tim, sa na papiru nešto boljim igračima u prvom kolu ABA lige gubi kod kuce od Borca sa 10tak razlike, a pri tom nas igrač na pozajmici u Borcu, mladi i talentovani centar Dušan Miletić odigra utakmicu bez promašaja?! Mislili smo da je to samo jedan loš dan i da ćemo krenuti da gazimo od sledećeg kola, ali na žalost to je bio “jutro po kome se poznavao dan.” Nakon toga redom su sledeli teški porazi, sto dvocifrenom razlikom, što trojkama u zadnjim sekundama, menjali su se tri trenera (nakon Šcepe došao je Sašo Filipovski, nakon njega sezonu je zavrsio Predrag Matović), pokušavalo se sa nekim pojaćanjima: u toku sezone otpušten je bio Kodi Miler-Mekintajer, umesto njega je dosao čupavi Džoš Perkins, ali osim povremenih bljeskova u toku sezone, poput neverovatnih preokreta u Eurokupu protiv Uniksa, Lokomotive i Huventuda (u Badaloni smo prosuli prednost od 20 razlike i na kraju izgubili, a u Hali Sportova smo takodje vodili toliko, ali na kraju nismo uradili istu glupost i ipak dobili) sve ostalo je za zaborav i brisanje iz Recycle bin-a u nasim mozgovima.

Takođe, bitan faktor za Partizan su i njegovi navijači, možda drugi najbitniji nakon trenera tada. Zbog zauzetosti Arene (bila je neki vid COVID bolnica tada) bili smo primorani da igramo u našu staru Halu Sportova na Novom Beogradu, ali zbog mera predostrožnosti i bez publike i snažne podrške sa tribina.

“Ne znam kako će biti. Verovatno ćemo svaku utakmicu igrati u atmosferi kao da je pripremna ili trening utakmica?! Zaista ne znam. Ali da će nam faliti naši Grobari, u tome ne sumnjam.” – govorio je pre početka sezone kapiten Novica Veličković i ispostaviće se da je, na žalost bio u pravu.

Sezonu smo završili na razočaravajućem 7. mestu u ABA ligi, u Evrokupu smo ispali u Top 16 fazi, u ½ finalu Kupa u Novosadskom Spensu smo izgubili od prigradskih cigana nakon neverovatnog preokreta sa njihove strane, a u Superligi Srbije smo ispali u ½ finalu plej-ofa od Mege.

Jedva dočekasmo kraj ove sumorne sezone, koja je trebala da bude naš “redemption” od sezonu ranije. Bar jedna nepravda je bila ispravljena, EFES je postao šampion Evrope, godinu dana nakon sto je bio ubedljivo prvi u Evroligi kada je prekinuta.

Ali slaba vajda od svega toga, mi smo bili raspad sistema.

Znali smo da nam najbolji igrač (Ognjen Jaramaz) ide najverovatnije u Bajern, znali smo da moramo da tražimo novog trenera, po mogućnosti da nije neki večiti pomočnik ili debeli vegan, i da bude u rangu Trinkieria ili bolji i znali smo da treba da napravimo jedan totalni “rebuilt” igračkog kadra.

Koja li će budala da se nađe i prihvati se posla u ovom kršu od tima?

Pa, našla se.

 

[Petar-Skopje]

6. Leto nam se vratilo

“Zar nije ludost ponekad dobra stvar?” – pitaće jednom prilikom jedan vrhunski košarkaški trener.

Na početku teksta sam pisao da je moj ćale imao neke veze sa funkcionerima kluba. Tako preko njega sam ovaj put sredinom juna meseca čuo priću o našem mogućem budućem treneru. Ni manje, ni više, već najveći od svih – Željko Obradović!

“Ma nemoguće! Gde ce bre taj čovek da se vraća u ovaj krš? Šta postaćemo prvaci Evrope, a gubimo k’o magarci od Borca i Mege?!”

Petak, 25. Jun, leto gospodnje dvehiljadedvaesprvo, negde oko 15:00h završavam sa poslom i sednem da ručam sa mojima. Ćale sedi pored stola i čita nešto na telefonu, taman čovek ustao i pripremao se da zauzme svoje mesto na stolu, pogleda zadnji put u telefonu i skameni. Okrene se prema meni i kaže: “U jebote, vratio se.”

• Ko? – pitam ja.
• Pa Željko. Potvrdili su sada. – kaže matori i sedne na sto.

U prvi mah nije kod nas bila neka euforija. Godinama, od kada znam za sebe sanjao sam jednog dana da će se Željko vratiti i da ćemo ponovo biti prvaci Evrope, ali evo kada se to konačno desilo, osećao sam olakšanje pre svega, a euforiju još ne.

Tek uveče, kada sam otvorio da čitam šta sve se piše po internetu i video kolika euforija vlada među grobarskim svetom sam shvatio da je to veoma, veoma velika i dobra stvar za nas! Otvorio sam jednu flašu Chivasa iz oćevog “šteka” i rešio sam da se priključim euforiji koja zamalo nije srušila internet tog vikenda!

“Tebe čekam da ostvarim jedan davni saaan!” – bili su najpevaniji stihovi u kafanama tog vikenda. Bukvalno nije bilo čoveka što nije postavio video/sliku kako narućuje tu pesmu ili je peva u svom društvu na nekoj privatnoj žurci. Pesmu Hanke Paldum Crne Kose, inače omiljena Željkova kafanska pesma, jednostavno je doživela da nakon 45 godina ponovo bude u fokusu interesovanja!

Ponedeljak i promocija Željka Obradovića smo svi željno čekali kao da smo čekali finale Evrolige u kome mi igramo, verovatno na sopstvenom venčanju neću biti toliko nestrpljiv da dođe, kao što sam bio tih toplih junskih dana. Došao je i taj ponedeljak, dan kada će biti promocija velikog Željka Obradovića. Dan koji smo čekali gotovo 30 godina, konačno je došao. Još samo da dođe 3 popodne, kada će zvanicno početi konferencija. Svi smo bili “zalepljeni” ispred malih ekrana (mobilnih telefona, službenih kompjutera i lap-topova, televizora), bukvalno cela Evropa je čekala da se uveri da li je istina to što su čuli 3 dana ranije. Sekunde su prolazile k’o minuti, minuti k’o sati, a sati k’o dani, sta god da se tada dešavalo od sporta u Evropi ništa nije bilo bitnije od ovoga. I konačno kucnuo je i taj cas, 15:00h u hali za konferencije ulaze predsednik kluba Ostoja Mijailović, sportski direktor Zoran Savić i On, njegovo veličanstvo Željko Obradović, od tog dana novi trener KK Partizan.

“Istina je! Vratio se!” – mrmljali smo svi mi.

Slušajuci ga šta priča, kako govori, shvatili smo da se čovek nije vratio u Partizan uzalud, da je svestan gde je došao, ali došao je da vrati Partizan na staze uspeha, da ga vrati u Evroligu i da ponovo budemo ono što nismo bili od odlaska Duleta Vujoševića – da ponovo budemo najbolji u Srbiji i u regionu!

Veliki planovi zahtevaju i velike promene, već drugog dana na novom radnom mestu Željko je “preškrtao” nekolicina prvotimaca: Džoš Perkins, Ognjen Jaramaz, Nikola Janković, Stefan Janković, Rašon Tomas i Erika Miku. Neki oćekivano, neki ne, ali ne možeš zameriti čoveku koji je najbolji u svom poslu. Ubrzo nakon njih stigla i vest da karijeru zavrsava i kapiten, rekorder po broju nastupa za naš voljeni klub i pravi cuvar vatre u teškim vremenima Novica Veličković!

Bilo je emotivno, bilo je tužno, ali mora se reći i da je ovo bilo donekle za očekivati. Volim Novicu kao brata rođenog, gledao sam ga i kao 18-godišnjaka kako trpa sada pokojnu Zvezdu u svom debiju, gledao sam ga i kako je harao Evropom sa svojih 22-23 godine, kada je bio proglašen za “Rising Star” u Evroligi, tugovao sam kad je prešao u Real odmah nakon toga, vratio se u svoj klub kada smo bili na dnu i bez spasa, igrao je sa krvavom glavom i bacao se na pod po nekoliko puta na utakmicama, ali tada u tom trenutku sa svojih 35 godina i (valjda) 3 teške povrede kolena, jednostavno nije mogao više. Dao je sve svom klubu, dao je i srce i dušu i telo i jednostavno je rekao “Kraj! Ne mogu više!” Srećna ti penzija legendo, zaslužio si je!

Nakon objave za Novicine penzije, bilo je jasno da našem igračkom kadru sledi totalni remont. Mislim, to je bilo logičan zaključak nakon što smo otpustili sedmoricu igraca.

Bilo je 2. Jul 2021, negde oko 10:30 uvece kada su svi gledali ¼ finalni mec Evropskog prvenstva u fudbalu između Italije i Belgije, negde na početku produžetaka kao grom iz vedrog neba izašla je vest BUM “Kevin Panter je novi igrač Partizana!” – Covek koji je bio najbolji igrač u Milano, tim koji je bio treći u Evroligi prethodne sezone! Wow šta je ovo? Isti taj koji je igrao godinu i po dana ranije za tima koji se smeta za naš najveći rival. Do juće smo se molili da ostane Ogi Jaramaz, a sada dovodimo najboljeg beka u Evroligi? Ok, sviđa mi se ovo! J Ko je sledeći?

Dva dana kasnije BUM “Aleksa Avramović je novi igrač Partizana!” – levoruki bek iz Čačka, grada gde svako dete verovatno prvo pogodi kos pre nego sto izgovori prvu reč u zivotu. Odličan bek, dugogodišnji reprezentativac, najbolji trojkaš u ACB ligi prethodne sezone, konačno je dočekao da zaigra u najvećem klubu u svojoj zemlji.

Istog dana, nešto pre ponoci BUM “Zek Ledej je novi igrač Partizana!” – u čoveče, pa mi ćemo pokupiti ceo tim Milana?! Ako Panter je bio najbolji igrač Milana, ovaj je bio drugi najbolji, odmah iza njega! Član druge petorke Evrolige, druga najbolja “četvorka” u Evropi, odmah iza Mirotica, verovatno najborbeniji igrač u Evropi u tom trenutku, čovek sa najčudnijom mehanikom šuta, ali veoma preciznim “nišanom” sa distance.

Još dva dana kasnije BUM “Alen Smailagic je novi igrač Partizana!” – dečko koji pretstavljao pravu senzaciju u svetu košarke koju godinu ranije. Iz treće srpske lige pravo u NBA, iz ciganskog kraja Beograda, ali ispostaviće se da nije poprimio nista iz toga. Uvek vedar, nasmejan i dobar momak, vredan radnik i u tom trenutku među najvećim srpskim talentima. Pravi neobrušeni dijamant, a ko bi ga bolje oblikovao do najvećeg u tom zanatu?!

Zašto dovoditi samo domaće talente, kada možemo i strane?! BUM “Rodions Kuruc je novi igrač Partizana!” – iskreno rečeno, o ovom dečku nisam znao gotovo ništa. Nakon nekoliko minuta pretraživanja, shvatio sam da se radi o možda najvecem Letonskom talentu tada koji dolazi direktno iz NBA, ni manje ni više, nego iz šampionskog tima Milvokia. Strasne fizikalije, visok čovek, solidan šut, odlična brzina, ali ceo život je igrao u slabe ekipe i uglavnom imao sporednu ulogu. Ali zašto da ne, daj ga da ga vidimo.

Nakon ovoga, usledila je mala pauza kod dovođenja igrača od otprilike 2-3 nedelje, sve do kraja jula kada su došli Dalas Mur – jedan od najboljih bekova u kineskoj ligi, liga koja pretstavlja prava Meka za nedokazane američke bekove, doduše ovaj je imao neku reputaciju i u Evropi, u francuskoj ligi i u Evrokupu. Nakon Mura, za Partizan su potpisali Jam Madar i Balša Koprivica.

Reč dve o njima.

Jam Madar – drugi najveći izraelski talenat tada (posle Denija Avdije), veoma talentovan plejmejker sa odlicnom mehanikom suta, sa neverovatnom tehnikom, ali bez ikakvog iskustva igrajuci van rodne zemlje. Jos jedan neobrušeni talenat, a zna se ko je najbolji u tom poslu da ga oblikuje. Jos i igrač na njegovoj poziciji dok je on bio aktivan igrač?! Ma bombona! Vredno reči za Jama je da je dečko tek završio trogodišno otsluženje vojnog roka, tako da disciplina mu nije bila slaba strana.

Balša Koprivica – ne zato sto je naš, ne zato što mu je otac naš bivši igrač i član zlatne generacije iz ’92, već zato sto je vredno radio i upijao savete trenera kao sunđer dok je još bio mali, Balša je bio smatran za jedan od najvećih talenata u svojoj generaciji. Američki đak i veliki Partizanovac od rođenja, mesec dana ranije draftovan od strane Detroita, rešio je da se prvo dokaže na “domaćem” terenu. U principu, vladao je sa osnovama solidno, ali do savršenstva treba još mnogo dana rada i truda, a momak rođen na Dan Rada je bio itekako voljan da se usavrši kod najboljeg majstora za to.

Vredno pomena za ovaj prelazni rok je to da je isti bio prava noćna mora za tzv “insajdere” po socijalnim mrezama i medijima. Te dolazi ovaj, te dolazi onaj… i odjednom BUM “sasvim neki šesnaesti je novi igrač Partizana!” osvane na zvanicnom twitter nalogu kluba. Nisu mogli nikoga da pogode od svih igrača koji su “dovodili” u naš klub. Doduse “i corava koka ponekad zna da ubode zrno” pa tako po zakonu verovatnoće i velikih brojeva su pogodili i oni 2-3 igraca od ukupno 200-300 koliko su nagađali.

Okupljanje ekipe i početak priprema čekao se sa nestrplenjem, osim “starosedeoce” i nekoliko juniora, plus dvojica igrača na probi (Gregor Glas i Mert Akaj iz Dinamika) svi smo željno cekali da vidimo nova, skupa pojacanja u nasoj uniformi. Pripreme i prijateljskih utakmica su prosli OK, nekoliko očekivanih pobeda protiv objektivno slabijih ekipa (Sloga Kraljevo, Radnički Kragujevac), nekoliko iznenađujućih pobeda (30 razlike protiv Cedevite Olimpije, pobeda protiv Monaka nakon 3 produžetaka J, protiv Efesa u Areni na Novicin oproštaj (tog dana smo saznali da je preminuo i Duda Ivković)) i nekoliko neočekivanih poraza od (na papiru) slabijih ekipa (Cibona, Ratiofarm Ulm) kao i nekih manje-više očekivanih poraza (Fener u Istanbulu, PAO u OAKA arena). Dakle, sve što nude pripreme smo doživeli tog leta. Na početku priprema saznali smo da su “otpisani” i Vil Mozli i Markus Pejdž(ić). “Ljudskom liftu” je otkriveno da nema baš najzdavije srce (a tog leta su posebno pazili na te stvari, narocito nakon slučaja “Kristijan Eriksen” na EP u fudbalu), a za Markusa nismo dobili nikakav info, osim da jednostavno nije došao na pripreme? Šta god da je bilo, Markus i Viliam su dali sve od sebe za naš klub i zaslužuju sve najbolje od svih nas. Markus sada je u stručnom štabu svog matičnog koledža (North Carolina), a Viliam je u Japanu zadnje sto znam.

Zadnji igrač tog leta sto je potpisao za nas bio je mladi slovenac na probi tog leta Gregor Glas. Potpisivanje Gregora Glasa bilo je, pa i oćekivano, nakon što se saznalo da će Markus da ide, a i igrama na pripremama apsolutno on najviše je pokazao. Bek sa odličnim šutem sa distance i snažnim prodorom, u jednom delu sezone biće i najbolji naš igrač, ali sezonu će završiti sa povredom, nažalost.

Sezonu smo počeli dominantno, manje-više kako su svi oćekivali. U ABA ligi smo kao furija počistili sve živo u prvih 7 utakmica, a u novom formatu Evrokupa (2 grupe po 10 timova, a od 1/8 finala pa do kraja sve na jednu utakmicu) smo jedini počeli sa 3-0. Faktički do početka novembra bili smo jedini tim u Evropi koji nije imao poraza u zvaničnim mečevima!

E onda su počeli problemi. Porazom od žilave Andore u gostima (kada je nastao čuveni klip “Aleksa, Aleksa, Aleksaaaaa!!!”) od 61-60 počeo je pomalo mračan period od mesec i po dana kako smo igrali toplo-hladno. Usledio je poraz u gradsko-prigradskom derbiju i neočekivani poraz od Cedevite Olimpije kući stavili su nas čak na 4. mestu na tabeli u ABA ligi jedno vreme, a u Evrokupu je bilo manje-više očekivano (mada gledajući sa ove distance, to su bili male mace u odnosu na rivale od ovu, tek završenu sezonu, ali o tome kasnije) sve pobede kod kuće, a porazom u gostima od Lokomotivu. Oko Nove Godine (kao sto rekoh ranije, fenomenalan je ovaj period za KK Partizan) svi mi navijači Partizana smo imali jednu veliku želju, a to je bilo da mi konačno dovedemo neki kvalitetni centar, koji će lomiti sve pred sobom i biti nezaustavljiva sila u reketu. Nije da nismo imali centre u tom trenutku, ali mladi Balša, Smailagić i Miletić nisu mogli sami da se bore sa svima, potreban im je bilo neko ko će da iskoći u pomoć.

Lepo je kada poželite neku želju za vreme Novogodišnjih i Bozićnih praznika, jer se iste obično ostvaruju. Ovaj put nisu došli jedan, vec dva visoka igrača.

BUM “Tristan Vukčević je novi igrač Partizana” – Ovo je bilo posebno iznenađujuće, jer dolazi u naš tim jedan od najboljih mladih igrača Evrope, još tinejdžer, direktno iz Real Madrida! Igrač sa izuzetno “meke” ruke i strašnih fizikalija (visok 213, raspon ruke od skoro 3 metra, odraz iz mesta od preko metar) i bez problema dolazi kod nas?! Super!

BUM “Matijas Lesor je novi igrač Partizana” – e ovo je već nešto! Konačno posle ko zna koliko godina imamo u timu centra koji je “razarač”, koji je kao gorilla u reketu i koji je izuzetno fizički moćan. Bilo je donekle i skepse oko njegovog angažmana, jer nekoliko stvari su (po nekima) ukazivali na potencijalne probleme, ali bez previse jakog pokrića. Jeste da je bio otpušten od strane Makabija samo nakon 2-3 meseci, ali bio je MVP finala Evrokupa sezonu ranije, valjda ipak je to dokaz da nešto vredi?! Makabi su ga otpustili jer njima se vratio iz povrede Ante Žižic, koga su planirali da bude prvi centar, ali da li to značilo da treba da otpuste Lesora?? Ko zna?! Neka Makabiju služi na čast to što su ga otpustili na sred sezonu i dali ga nama, na tome im neizmerno hvala!

U novu kalendarsku godinu ušli smo sa novim snagama na “teškim” pozicijama i počeli smo, blago rečeno, fantastično! Pobede od 30+ razlike protiv Zadra i 60 razlike protiv Splita u Areni (najveća pobeda jednog kluba u ABA ligi ikada) i u Podgorici teška ali zaslužena pobeda protiv žilavog SC Derbija (filijala Budućnosti btw), a u Evrokupu slavili smo 30+ razlike protiv naše dobre drugare Trento iz istoimenog italijanskog skijališta i nemačkog Hamburga sa 25 razlike u Pioniru.

Nakon ovih nestvarnih rezultata, došlo je do blagog prizemljenja, jbg. Poraz od Mege u Pioniru će se pokazati kao krucijalan u borbi za prvo mesto regularnog dela u ABA ligi, dok porazi u Ankari od Turk Telekoma zbog naše lose igre, poraz u Badaloni od Huventuda najviše zbog katastrofalnih sudija, predvođeni od Ane Panter i porazom u Litvaniji od Lietkabelisa (gde je trener bio do skora naš Nenad Čanak) su nas “zakucali” na 2. mesto u toj grupi.

U toku nadahnute borbe za prvo mesto u ABA ligi i u grupnoj fazi Evrokupa, i mno[tvo odlozenih utakmica u oba takmicenja zbog jo[ aktuelnog korona virusa, igrao se završni turnir Kupa Srbije u Nišu. Tokom samog turnira, počevši od ¼ finala pa do finala (utakmice su igrane od petak do nedelja), dosta veliki broj članova foruma/uredništvo foruma je bilo prisutno tamo. Bila je prava fešta grobarska u Nišu tih dana mora se priznati, ali nije baš da smo nagrađeni za odanost klubu. Put do finala je bio pomalo trnovit, u ¼ finalu smo lagano prošli protiv drugoligaša Borca iz Zemuna, ali u ½ finalu nas je poprilično namućio Radnički fmp, doduše samo rezultatski, iskreno nisam sumnjao da ćemo njih proći ni jedan sekund. Mada bio sam siguran i u druge stvari kasnije…

Da bio sam siguran u trofej! Bio sam siguran jer puno mojih drugara je došlo na utakmicu i zajedno smo je pratili! Bio sam siguran jer nas je na tribinama bilo 2 puta više i najviše sam bio siguran jer na klupi našoj sedi tata ove igre, Željko Obradović, čovek koji je za 30 godina izgubio maksimum 2-3 ovakvih utakmica…

Ono što mogu reči za ovu utakmicu je ukratko bruka i sramota!? Kako smo igrali, dobro smo i prošli. Na kraju poraz od “samo” 15ak razlike, jer jedno vreme smo gubili i skoro 30. Ne želim nista više da kažem o ovoj utakmici, jer nema šta da se kaze. A da, Aleksi Avramoviću je slomljen nos na istoj utakmici, ne verujem da je to hendikep za nas, i onako Aleksa nije do tada igrao ništa posebno. I neće ni cigopanterima biti problem, jer šta može da se desi? Da poludi toliko pa da kao prime-time Majkl Džordan natrpa 31 poen za poluvreme?! Ma važi.

Nakon kupa u Nišu usledila je dvonedeljna pauza u oba takmičenja koju smo igrali, a sledeću utakmicu koju smo igrali bio je gradsko-prigradski derbi, ovaj put mi smo bili domaćini u Pioniru. Vreme je bilo za odmazdu i vraćanje dugova i verovato zadnja naša sansa za povratak na prvom mestu na tabeli u ABA ligi. Utakmicu smo počeli dobro, poveli sa nekih 7-8 razlike, pa su nas oni stigli i prestigli, pa na kraju poluvremena smo mi ipak poveli i najviše zahvaljujući Panteru održavali prednost do poluvreme. Drugo poluvreme je već druga priča. U drugom poluvremenu, za “zoro maskom” na licu pojavio se Aleksa Avramovic, nakon što je “prespavao” prvo poluvreme napadački u drugom je imao partiju kakva nije viđena na ovim prostorima ne pamti se od kada. Čovek je odigrao kao da nije sa ove planete, jer kako drugačije objasniti šut za 3 poena 8/8, šut za 2 poena 3/3, 1/1 sa slobodnih bacanja za 31 poen u drugom poluvremenu! Svaka čast majstore! Mediji koji su privrženi gubitničkom klubu na toj utakmici pokušavali su da umanje njegovu partiju tako sto su čak ignorisali da je uopšte bio na utakmici. Mislim stvarno, u tekstu sa naslovom “Davidovac zamalo MVP u derbiju” piše da Aleksa nije imao onakvu partiju Davidovac bi bio najkorisniji igrac. Ali tu ima 2 osnovna-logička problema sa tim naslovom: 1. Partizan je pobedio na toj utakmici sa 14 razlike i 2. Aleksa je igrao na toj utakmici i dao je 14 poena vise od pomenutog ćelavca i ruznog igrača drugog tima.

E da, dobili smo “samo” sa 14 razlike i za to smo sami krivi, jer smo vodili +18 na nekih 20 sekundi do kraja i našu loptu, a zahvaljujući 2 najamaterskije moguće izgubljene lopte, mi smo pobedili sa manje od 15 razlike (koliko su oni nas dobili u prvom meču u sezoni) i tako izgubili nadu da bi smo mogli doći do 1. mesta pre kraja regularnog dela lige. Do kraja ABA mi smo izgubili još jednu utakmicu, već tradicionalno gubimo u Ljubljani skoro bez problema, a Čovićeva kopilad nije izgubila nijednu utakmicu i tako pred plej-ofa ABA lige znalo se konačan raspored: 1. Čovićem klub; 2. Partizan; 3. Budućnost i 4. Cedevita Olimpija. Ukrštaju prvi na četvrtog, drugi na trećeg u ½ finalu do 2 pobede, a u finalu do 3 pobede.

Pre play-offa u ABA ligi, okrenuli smo se, na papiru, većeg trofeja koji smo “gađali” od starta sezone, a to je bio Evrokup.

Kao uvod u eliminacione utakmice u Evrokupu (za koji smo se nadali i priželjkivali da će se do kraja igrati u Areni i na kraju mi kao domaćini da ga osvojimo) bilo je vreme da se potsetimo nečeg lepog, nečeg na čega moramo biti ponosni i uvek i svuda pominjati najlepšu sportsku bajku u istoriji – Titula Evropskog Šampiona KK Partizana iz Istanbula 1992 godine. Priča koja je ispričana milion puta: grupa mladića na prosećnoj starosti od 21,3 godina, predvođeni sa trenerom početnikom, sve svoje domaće utakmice (osim jednu) igrali su 2.000 kilometara daleko od kuće u gradiću koji nosi ime kao iz dećije bajke – Fuenlabrada, u trenutcima kada se vodio građanski rat, pri tom i jedan od najbitnijih igrača je nacionalnosti suprotne zaraćene strane. Kao svaka bajka i ova ima happy-end: ta grupa mladića, predvođeni trenerom početnikom, koja je igrala 2.000 kilometara daleko od kuće zbog građanskog rata u svojoj zemlji, na kraju sezone u legendarnoj hali Abdi Ipekči u Istanbulu, trojkom na 3 sekunde do kraja uspela da se popne na “krov Evrope”! Da je ovo Holivud, sada bi se snimio valjda šesti film o tom podvigu, ali pošto Partizanu geografija jebe i je iz Srbije, to naravno nije slučaj.

U tom period bile su emitovane razne dokumentarce (“Sa ljubavlju iz Fuenlabrade” koji je emitovan na Sportklubu nije se prikazivao kod nas u Makedoniji, a nema ga ni na youtube-u, molio bih neko da se potrudi da reši ovu nepravdu), emisije, intervjui sa Željkom i igračima iz te generacije… najlepši citat iz svih tih je krajna reč koju Željko daje za dokumentarni serijal “Nemojte se ljutiti što sam zaćutao na trenutak” (inace citat Dragana Nikitovića u trenutku kada Đorđević daje trojku) gde kaže:

“Ja imam taj san koji imam pravo da sanjam, a to je da se Partizan jednog dana vrati u Evroligu, a posle imamo pravo da sanjamo i neke druge stvari koji naravno moraju da idu postupno.”

Sve ovo kao da je zasenilo ono što je bitno i sto sledi, a to je eliminaciona utakmica 1/8 finala Evrokupa protiv ekipe Bursaspora.

Bursa je veći deo sezone bila neki prosečan turski klub, sa mnogo amerikanaca u svojim redovima, predvođenim od verovatno najperspektivnijem srpskom treneru Dušanu Alimpijevićem. Da li smo mi njih malo potcenili? Verovatno da i to je bila velika naša greška. Verovatno još više smo se opustili zasnajući činjenicu da ćemo sigurno biti domaćini u eventualnom finalu (a kasnije ispostaviće se da bi bili domaćini i u ½ finalu, jer Gran Kanarija je ispala u ¼ finala) jer Huventud iznenada je izgubio kući od Ratiofarm Ulma. Previše je da se desi više od jedno iznenađenje u jednom kolu, jel da? Pa… utakmica protiv Burse je bila i naš povratak u Areni posle nekoliko meseci “prinudne pauze” iz iste zbog raznih dešavanja u istoj (svetskih prvenstava u atletici i boksu, plus neki koncerti (wtf?)) i sama činjenica da je moguće da treba doprva da se prilagođavamo na istu prouzrokovala kod nekih navijača malu strepnju, i pored činjenice da je Arena bila rasprodata za ovu utakmicu nakon 3 sata od kada su puštene karte u prodaji. Na žalost, ispostaviće se s’ pravom.

Utakmica je počela loše. Od starta se videlo da smo se previše opustili i gosti iz Turske su se bolje snašli, predvođeni Bitimom, Nidamom, Endrjusom i Hejsom su stekli dvocifreno vođstvo na startu i držali ga do poluvremena. Tanja Bošković na poluvremenu je otpevala hit “Poslednji Tango” i to kao da je podiglo malo publiku u drugom poluvremenu, a sa tim i igrače Partizana i nabrzo smo mi njih stigli i prestigli i čuvali smo vođstvo sve do samog kraja. Ali opet, ovaj tekst ne bio bio ovoliko dugaćak da smo ga i zadržali do zadnjeg zvuka sirene… Na 7 razlike za nas, na 1:20 do kraja, u situaciji kada nam treba još samo 2-3 poena da osiguramo pobedu, Aleksa(aaaa) Avramović lomi protivničkog igraca i zaleće se na dvokorak kroz praznog reketa i otvorenog puta ka košu. Moram priznati, verovatno kao i većina navijača Partizana, već sam video koš za nas, već sam video 9 razlike, već sam upisao pobedu, samo još Aleksa da spusti tu loptu kroz obruč. Aleksa kreće na kucanje i… kratak je?! L Lopta udire u prvi obruč i izlazi iz koša. Nakon toga, “turci” (većinom su amerikanci) daju trojku i ponovo su u igri. Lični utisak: ne krivim (previše) Aleksu. Hteo je da da koš, hteo je da bude heroj, ali i hteo je da bude atraktivan i još vise da “raspali” publiku. Nije baš morao da kuca, ali kasna pamet nije dobra, uostalom on je i bio glavni “krivac” sto smo se uopšte i vratili u igru na toj utakmici. I nije baš bio to prelomni trenutak na meču. Prelomni trenutak se desio kasnije. Na +5 za nas, na 10 sekundi do kraja kreću igrači Burse u napadu i tu “na sceni” nastupa nezrelost mladog izraelca Jama Madara. Prvo pravi faul posle 5 sekundi i daje im 2 slobodna bacanja. Potencijalno olakšavajuća okolnost je bila ta da je faul bio nad centrom, pa kao teoretski moze da promaši jedno bar. Nije se to desilo i oni su smanjili na 3 razlike. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo loptu i oni će napraviti faul, dajemo bar jedno slobodno bacanje i to je kraj. Jednostavno, zar ne? Pa… sećate se nezrelosti Jama Madara? Jam u borbi za poziciju pravi faul u napadu i dobijaju oni loptu ispod našeg koša. Iz tog auta lopta stiže do (portorikanca?) Džona Holanda i daje nam trojku za izjednačenje. U produžetku tog meca bili smo kao izduvani balon i Bursaspor su nas manje-više rutinski dobili.

Jeste bila tragedija izgubiti kod kuće od (na papiru) najslabijeg mogućeg protivnika, ali taj isti je do kraja takmičenja sve živo dobio na strani i stigli su do finala, gde su izgubli od Virtusa u Bolonji. Jeste bolno to što nam je to bio jedini poraz u Evrokupu na domaćem terenu i to u najbitnijem trenutku. Jeste bolna činjenica da ipak nećemo osvojiti prvi evropski trofej posle 30 godina i to opet kada nam je trener onaj isti koji nam je doneo taj. Na kraju, jeste boli to što se prisećamo svih detalja koji smo preživeli na toj utakmici, ali sve te sitnice su dovele do toga što se desilo sada, u ovo leto gospodovo 2023.

Nakon ove bolne traume od Bursaspora, morali smo se okrenuti ka ½ finalu ABA lige i da nekako spasimo sezonu i da ostvarimo taj “san koji imamo pravo da sanjamo” i vratimo se u Evroligi.

Polufinalne serije su prošli bez iznenađenja. Mi i Čovićeva kopilad smo dobili naše protivnike po 2-1 u serijama i došli do finala koje je ceo region željno cekao.

A finale je proslo kao što su svi (manje-više) očekivali: Sve samo košarka ne!?

U prve dve utakmice u Pioniru, klub iz Železnika je bio nominalni domaćin, a to pravo su domaći navijači iskoristili da bacaju sve živo na parket, od upaljaća, kovanica, pa sve do staklene čaše i flaše na strućni štab i igrače Partizana, jer “oni su plaćenici, strano telo u svojoj zemlji, treba ih oterati/linčovati”. Na kraju druge utakmice i Lesor je reagovao malo žustrije sa “srbljem” iz prvog reda.

Ako su mislili da neće biti bilo kakvog odgovora sa druge strane, zajebali su se, jer ni mi nismo “cvećke”. Bilo je bacanja predmeta u trećoj utakmici, ali zato smo mi bili debelo kažnjeni da igramo četvrtu pred polupraznim Pionirom, ali to nas nije sprecilo da ih dobijemo sa "stoka" razlike i izborimo majstoricu!

U petoj utakmici smo bili u konstantnoj prednosti sve do sredine ¾ kada na sceni stupaju njihovi navijači koji su “odigrali” partiju karijere: dva prekida od po pola sata i sat vremena i celosnog pražnjenja Pionira načinilo je da se naši košarkaši “ohlade” i nakon toga praktično se igrala nova utakmica, gde njihovi su se smirili i zaigrali bolje, naši su nastavili da igraju kako su igrali ali to je bilo nedovoljno za konačne pobede, trofej je opet otišao u njihovim rukama.

Šteta, imali smo ga, ali ipak skliznuo nam je kroz prste taj dugo čekani trofej šampiona Jadranske Lige, trofej koji garantuje plasman u najelitnijem takmičenju u Evropi – Evroliga. “Taj san koji imamo pravo da sanjamo” nismo odsanjali te junske noći u Beogradu, morali smo da sačekamo još malo.

U Superligi Srbije nismo učestvovali jer u to smeće od takmićenja nismo hteli da učestvujemo. Bilo je komentara za i protiv toga, lični stav moj je da to bio pravi potez. “Visili” smo za pozivnicu iz Evrolige, a nakon incidenata u finalnoj seriji ABA lige verovatno bismo bili na jos tanji led, ako bi se sreli sa Čovićevu kopilad u finalu (a sreli bi se).

Ništa, sezona koja je počela kao iz snova završila se košmarno. Ko je za to kriv? Pa Željko krivi sebe najviše. Nekako nije baš najpametnije kritikovati najvećeg u svom poslu, ali uvek trener snosi najveću odgovornost, tako je obično u (timskom) sportu. Da je grešio, grešio je. Da je sve bilo do njega, pa ne baš, svako snosi deo odgovornosti, kako on, tako i ostali u stručnom stabu, igrače, uprava, navijače, svi zajedno.

Ali “taj san koji imamo pravo da sanjamo” još uvek je bio ostvariv, za zelenim stolom.

 

[Petar-Skopje]

7. Crno-beli svet
Poslednji dani meseca juna 2022 bili su nešto sveziji od uobičajeno. Kišovito, prohladno vreme, temperature od jedva 20-25°C. Završila se košarkaška sezona, čekala se da počne naredna u fudbalu, Prvenstvo Sveta u Kataru je bilo pomereno za novembar, jednostavno ništa nije bilo od sporta tada. Svi smo “refresh”-ovali sve moguće relevantne web-sajtove čekajući, nadajući se da ćemo saznati bilo kakve vesti u našem KK Partizanu i da li ćemo konaćno biti deo evropske kosarkaške elite.

Zbog političke situacije u Evropi, otvorile su se dva prazna mesta za Evroligi, a glavni favoriti smo bili mi i Valensija. Svi živi su pisali da ćemo skoro sigurno dobiti tu toliko čekanu pozivnicu, ali do sada smo se baš mnogo puta opekli od njih, naročito mi koji dobro pamtimo sve nam nije bilo svejedno.

I došao je i taj dan, 16. Jun 2022 (mojoj sestri rođendan, jednostavno moralo je nešto lepo da se desi!) na zvaničnom sajtu kluba je osvanuo je sledeći video u prilogu

VRATILI SMO SE!!

San koji smo imali pravo da sanjamo postao je java, Partizan je ponovo u Evroligi!

Pušite ga svi! Cigani, panteri, Bursasporu, Đordi Bartomeu, Nebojsa Čoviću, Aleksandre Vučiću, Nolane Smite… duvajte ga, odlazite u istoriju!

“…a sada imamo pravo da sanjamo i neke druge stvari koji naravno moraju da idu postupno.”

Postupno i smo krenuli. Prvo smo morali da koregujemo malo igrački kadar.

Prvi koji su napustili Partizan su bili Dušan Miletic i Rodions Kuruc. Obojici želim sve najbolje u karijeri. Za Dučana nije bilo mesta viče u timu (treći centar, negde bi bio prvi), a Rodi je očigledno bio promašaj, pogrešna procena… šta god. Sledeći na redu su bili Rade Zagorac i Nemanja Dangubić. Za Radeta mi je iskreno žao, dugo smo ga čekali da dođe u naš klub, dugo je i on čekao, osvojio je 2 nacionalna Kupa, jedan ABA Superkup, ali verovatno kapitenska traka nakon Novice Veličkovića na njegovoj ruci je bila preveliki teret, jer zaista je odigrao zadnju sezonu ispod očekivanjima. Jeste Grobar, dokazivao je to mnogo puta na terenu i van njega, jeste inteligentan, obrazovan i veoma lepo vaspitan mladić, ali činjenica je da kvalitetom svoje igre nije doprineo poboljšanju kvaliteta igre Partizana pod Željkom Obradovićem. Nemanje mi takođe žao što se nije pokazao u najboljem svetlu, ali on je imao i drugi, malo veći teret na svojih leđa. Nekih 5-6 godina ranije, kao jedan od najtalentovanijih srpskih košarkaša u Megi i od više strana se dobijale informacije da je dečko Grobar i da nema šanse da ide u preimenovanom FMPu. Uradio je ono sto je govorio da neće – prešao je tamo. Prešao je kod njih da bi bio rezerva i nazadovao u karijeri, umesto kod nas i bio jedan od glavnih uzdanica. Da, nije se baš najbolje snašao, a i nije više u toj formi u kojoj je bio tada. Zadnji koji je napustio brod je bio Dalas Mur. Za njega ne znam šta da kazem. Došao je kao pouzdani trojkaš, nije se bas snašao u toj ulozi. Hvala mu za novog nadimka Radničkog FMPa (“little red star”) i njemu sve najbolje u karijeri. Za sada, solidno mu ide u CSKA.

Nakon svih ovih odlazaka, skoro su svi očekivali “atomske bombe” u vidu pojačanja u našem timu. I atomske bombe su dobili.

“BUM Danilo Anđušić je novi igrač Partizana” – Igrač koji je postao jedan od najboljih šutera u Evropi u prethodne 2 sezone. Potpuno je “preporodio” svoju karijeru igrajući u Francusku. Vec dva puta do tada nosio dres svog voljenog kluba, ali njegovim rečima, ali i činjenicno stanje govorilo je da on nije pokazao sve što zna i da je ostao dužan i klubu i navijačima i došao je najvise zbog toga, a i zbog Željka Obradovića naravno. Lepo od njega, ali zna da Partizanova publika najviše ceni dela na terenu, a ne reči.

Nakon nekoliko dana “BUM Dante Egzum je novi igrač Partizana” – Nekadašnji petti pik na NBA Draftu u odličnoj klasi iz 2014 godine. Zbog povreda i raznih nesrećnih okolnosti nije do kraja pokazao svoj puni potencijal. Pokušao je sezonu ranije da povrati malo svoju igru u Barsi, nije imao prave prilike, sada će to pokušati da uradi u našem Partizanu. Plejmejker u telu “trojke”, igrač strašnog prodora, ali i sumnjivog šuta sa distance i sa slobodna bacanja, došao je da popravi svoje mane i pokaže na delu svoje vrline.

Taman su neki pomislili da izađu iz svojih atomskih skloništa, usledila je nova detonacija “BUM Džejms Naneli je novi igrač Partizana” – Drugi najbolji trojkaš u istoriji Evrolige, Željkov čovek od poverenja, sa njih je osvojio titulu Evropskog prvaka sa Fenerom, dolazi kod istog trenera, kod istog stručnog štaba. Jel' potrebno još nešto dodati? Sezonu ranije je bio solidan u Makabi, bio opet najprecizniji šuter tamo, ali nije dokazao svoj puni potencijal (bar tako su oni govorili).

Lepo su se svi bili u skloništima jer usledio je zadnji udarac “BUM Joanis Papapetru je novi igrač Partizana” – Dugogodišnji kapiten Panatenaikosa. Nije baš to neka titula, jer činjenica je da je PAO u zadnjih nekoliko sezona najslabiji tim u Evroligi, ali jeste za poštovanje biti kapiten u jednom takvom renomiranom klubu. Ono što se znalo o njemu je da je pouzdani odbranbeni “specijalac” i “zidar” u napadu. Na niskom postu na poziciji 3 skoro i da mu nije bilo ravnog u Evropi.

I tu je bio kraj pojačanjima za ovo leto.

Jos treba istaći da smo sa Lesorom obnovili ugovor, čovek koji se dokazao da je pouzdan na poziciji centra prethodne sezone, ali trebao je joč viče da napreduje da bi postao “elitni” u Evroligi. U tom trenutku bilo je to logično rešenje, usled nedostatka centara na trzištu (ispostaviće se kao sjajno rešenje).

Jel’ treba uopste reći koliko su od ovih pojacanja mediji i tzv “insjaderi” pogodili? Imate pola pokušaja da nagađate koliko su njih pogodili.

Nakon sadržajnog prelaznog roka, svi navijaci Partizana željno su isčekivali 2 stvari:

- Pripreme (pripremnih utakmica i kako će tim izgledati);

- Prodaja sezonski ulaznica.

Obe stvari su počeli skoro istovremeno, u drugoj polovini avgusta.

Prodaja sezonskih ulaznica je bila nezapamćena do sada u Evropi!

Rekord po broju prodatih sezonskih ulaznica do tada su držali Makabi sa nešto malo preko 10.000, a već od prvog dana prodaje bilo je jasno da je taj rekord “ugrožen”. Kilometarske kolone vernih navijača Partizana su preplavili prodajna mesta da bi došli do tog vrednog komada plastike. Te kolone su bile i sledećih nedelja, a rekord Makabija je pao za desetak dana! Toliko je bilo potrebno da navijačima Partizana kupe 10.000 sezonskih ulaznica, ustvari potražnja je bila toliko velika da su iz kluba molili navijace da ne kupuju više i (iz nekog samo njima znanog razloga) zaustavili se na brojci od 11.500 prodatih “sezonskih”. Zašto? Nemam pojma, odluka kluba koja se poštovala. Verovatno su želili da zarade vise para od pojednačnih ulaznica, ko će ga znati?

Isto kao i prethodne sezone, pripreme su se isčekivale kao finale Evrolige. Svi smo željno čekali da vidimo kako će se novi igrači uklopiti u Željkov sistem rada.

Pripreme smo počeli bez nekoliko igrača, što zbog povreda (Smajli, Trifa, Aleksa, Glas), što zbog obaveze u reprezentacijama na Evropskom prvenstvu koje je bilo u toku (Madar, Papapetru) i neki igrači su bili sa vidljivom fizičkom nespremom (da tako kazem).

Pre početka priprema saznala se i odluka o novom kapitenu.

Novi kapiten Partizana je – Kevin Panter (?!)

“Otkud sad on? Jel’ Željko poludeo? Čovek je samo jednu sezonu ovde? Bivši igrac cigo-pantera bre ej!?”

Bili su to nekih od reakcija “relevantnih” poznavalaca košarkaške stvari među Grobarima, a uglavnom svi oni su mislili da je to velika Željkova greska, ali dobro i najbolji ponekad (kao) greše.

Da… sami presudite da li je ovo bila greška.

Pripreme su prošle – OK. To je sve što imam da kazem.

U principu, isto kao i prosle sezone, ali postoji razlog zašto se isti zovu “pripremne utakmice”, dakle nisu zvanične takmičarske da bi imali neku težinu. Iste služe da bi se uigravali neke stvari sa teninzima, da bi se probalo nešto novo. Igraju se akcije koji ti trener kaže da igras, pa makar vodili ili gubili sa 30 razlike. Pored svega toga, dosta navijača Partizana su postali “preko noći” pesimisti što se tiće krajnih dometa našeg tima za sezonu samo gledajući ovih utakmica?! OK, njihovo pravo, jer takvu igru više nece gladati.

Nakon mesec dana od početka priprema (otprilike) počelo je konačno i “ono pravo” – počela je nova sezona koju smo svi željno isčekivali. Igrači koji su bili sa reprezentacijama na EP (Madar i Pap) i neki koji su bili povređeni (Trifa i Glas) su se vratili u timu i počeli su da treniraju. Ali za utakmice u Areni smo morali da sačekamo nešto malo više jer u prva 2 kola u oba takmicenja smo igrali u gostima.

Dok smo u ABA ligi lako dobijali utakmice u Zagrebu i Skoplju sa dvocifrenom razlikom, u Evroligi to je bilo malo drugačije.

U prvom kolu u Berlinu, protiv razgoropađene Albe izgledali smo kao da smo “oduševljeni” činjenicom da smo ponovo nazad u Evroligi i to nam se itekako obilo o glavi. Izgubili smo utakmicu sa podnošljivih 16 razlike, utakmici u kojoj smo jedno vreme gubili sa skoro 30!? Osim Dantea Egzuma koji je bio jedina svetla tačka našeg tima na toj utakmici, nema se šta previše reci o istoj. U sledeće dve utakmice u Evroligi smo izgubili na jednu loptu od Baskonije (u gostima) i Armanija (u Areni), oba poraza su bolna na svoj način i ne bih se previse navraćao na iste, jer ima se mnogo toga još da se priča o ovoj sezoni.

Počeli smo sezonu u Evroligi sa 0-3, a mogli smo lako imati 2-1, ali šta da se radi, mora se dalje, duga je sezona. Trčimo maraton, ne sprint. Pobeda od skoro 30 razlike protiv Virtusa, samo 2 dana nakon poraza od Milana vratila je nadu među navijačima da ovaj tim ipak može mnogo ove sezone! Još dve pobede zaredom (protiv Žalgirisa kući i protiv PAOa u Atini) vratili su stvari koliko-toliko na pravi kolosek, nakon 8 kola imali smo skor 4-4, posle poraza od Olimpiakosa (imali smo 7 igrača u rosteru, među njima Papapetru sa temperaturom + 2 juniora) i pobede protiv Makabia u Areni (spektakl nakon preokreta) i činilo se da se sve ide planiranim putem.

Ali tad su počeli problem i porazi. U 3 dana doživeli smo dva, pa moze se reči očekivana poraza u Španiji od Barselone (gde su čelnici Barse otkazali karte našim navijačima 5 sata pred utakmicu!?) i Reala, a 3 dana kasnije usledio je i prvi poraz u sezoni u ABA ligi u gradsko-prigradskom derbiju. Razlika na kraju te utakmice nije realna, jer neshvatljivo smo stali u zadnja 2 minuta i dozovlili im da nas dobiju ubedljivo. Usledio je bolan poraz od Valensije kući nakon produzetka, pa poraz od Cedevite Olimpije u Ljubljani, pa poraz od Čovićeve kopiladi u prvom Evroligaškom derbiju u Areni, trojkom Nedovića u zadnjoj sekundi i nakon što su Madar i Panter promašili 3 trojke u prethodnom napadu, pa poraz od Asvela u gostima, za koji je jedan od glvnih krivaca bio najiskusniji u nasem timu Dđejms Naneli, koji je u zadnjem našem napadu ispustio loptu iz ruke pri dvokoraku i tako smo nakon 13 odigranih kola u Evroligi imali skor 4-9 i delili 15. mesto na tabeli, a usput odbrana nam je bila kao “Švajcarski sir”. Nije nam davao 100 poena samo onaj tim koji nije hteo, dok smo u napadu bili u Top 5, čudno ali istinito, ali samo dokaz da dotadašnji skor nije bio činjenićno stanje, vec splet pomalo čudnih i nesrećnih okolnosti. Ali da je bilo stanje loše što se rezultata tiće, bilo je. Iskreno, čak i ja, kao jedan od največih optimista sam izgubio nadu da ovaj tim može do Top 8 Evrolige.

“That shit won’t happen again.” rekao je Naneli sledećeg dana na treningu u Areni, dan pred utakmice sa dvostrukom uzastopnom prvaku Evrope, verovatno bi bio u trostruki prvak uzastopno da se nije prekinula sezona 2019/20, a pre toga igrali su finale Evrolige, a to je ekipa Istanbulskog Efesa. Verovatno amerikanci bi rekli “dinastija” Efesa na sve ovo nabrojano i to sa pravom.

Dakle, nakon 5 uzastopnih poraza u Evroligi, nakon 7 poraza u poslednjih 8 utakmica, dva dana nakon bezveznog poraza u Francuskoj protiv slabašnog Asvela, dolazi nam “na crtu” najjači tim Evrope u zadnjih nekoliko sezona i mi protiv njih treba da tražimo spas da bi očuvali kakvu-takvu nadu za spas sezone u Evroligi. A na sve to, naredno kolo igramo u Istanbulu protiv vodećeg tima u Evroligi, protiv Fenerbahčea!? “Ma nema šansi! Nemamo više sta da tražimo u Evroligi!? Naneli ne zna da igra, Panter siluje, Lesor samo budža statistiku!? Šta vam je bre ljudi, gotovo je sa ovom sezonon!?” Bili su samo nekoliko od komentara “stručnih” ljudi među nas Grobara, sto u živo, sto na društvenim mrežama.

A da, dobili smo i nadimak “Kamerunci”, jer verovatno samo u Kamerunu zive crnci, jebem li ga?

“Nikad ne potcenujte srce šampiona” – čuvena izjava jednog veoma pametnog i uglednog trenera (i veoma potcenjen takođe).

“Veće stvari koje dolaze postupno” su počeli da se ostvaruju tog, sada već legendarnog 16. Decembra 2022, pred najmanju posetu u Evroligi ove sezone (nesto malo više od 13.000 ljudi), kada je taj “koji je zaboravio košarku” Džejms… pardon gospodin Džejms Naneli “clutch” trojkom na 15 sekundi do kraja utakmice, kasnije i jednom ukradenom loptom (just for a good measure) je rešio utakmicu. Dao je na toj utakmici 20tak poena, čisto da dokaže da nije zaboravio da igra košarku. “I don’t give a fuck what anybody says about me. I am who I am.” – je bila prva izjava nakon utakmice ovog uglednog gospodina.

Anyways, ta utakmica je bila preokret na celu sezonu. U sledećem kolu se vratio i Aleksa Avramovic i opet je odbrana bila na zadatku. U veoma ružnoj utakmici “pustio” nas je Itudis da dobijemo najjačeg tima u Evropi tada na njegovom terenu. “Hvala ti kume, nisi morao, ali lepo od tebe” – verovatno su bile prve reči Željka upućene ka nesrećnom Dimitrisu nakon utakmice, koji je pizdeo sve vreme pored terena zbog loše igre njegovog tima (naravno, šalim za ovo “puštanje”)

Iskreno cu vam reći, tek nakon ove pobede počeo sam ja lično da verujem da može da se desi ono što se desilo, da se plasiramo u play-offu Evrolige. Videlo se koliko ovaj tim zaista vredi i može, a može mnogo!

Nakon utakmica protiv turaka, počeli smo da melemo i nismo se zaustavljali! Padali su kao čunjevi pred nama svi zivi!

Vratili smo i našem prigradskom rivalu u “njihovom” Pioniru, počeli smo da dobijamo utakmice u gostima kao “dobar dan”. Ustvari, to nisu ni bili gostujući tereni, svugde je bilo bar pola hale naših navijača (osim Kaunas i pomenuta utakmica u Pioniru)! “Gde god da igra, Partizan sve redom kida!” – postao je hit broj 1. u Evropi!

Ili bolje rečeno “KK Kamerun sve redom je kidao!”, hvala cigani, jos jednom!

U sred te “rapsodije” u Evroligi, morali smo da se okrenemo za kratko ka osvajanju prvog domaćeg trofeja koji smo jedno vreme tokom ovih teških godina redovno osvajali – nacionalni Kup Radivoja Korača u Nišu.

Zog propisa, igrali smo taj turnir bez Papapetrua i Madara (ogranićen broj stranaca) i počeli smo ga očekivano, ali nismo ga završili slavno.

U ¼ finalu lako i očekivano smo dobili Spartaka iz Subotice, a u ½ finalu žreb je “hteo” da igramo protiv kluba komenikomunemožezabranitikakoćedasezove.

I to polufinale smo poceli odlično. Skupa pojačanja tima iz Železnika nisu znali gde im je glava, gde ruka u prvih 15 minuta, čisto da kazem da je najskuplje pojačanje u istoriji srpske košarke imao 2 poena do tada i to sa slobodnih bacanja. Argentinac sa lepim listovima nije se video na terenu, osim kada je sudija Uroš Nikolić dosuđivao faulove nad njim od strane Egzuma. Da, isti taj čovek je od tada, pa do kraja meča rešio da bude "figura broj 1." na meču. Mnoštvo “čudnih” sudijskih odluka i gomilu naših grešaka su prouzrokovale da taj meč umesto da lako privedemo kraju nakon vođstva od 18 razlike, mi na kraju izgubimo i da kao popišani ja i moj otac krenemo put ka Skoplju te februarske večeri. Nemam šta puno da kažem o toj utakmici osim loše sudjenje i loša igra nasih “domaćih” igrača (namerno stavljam navodnike jer za mene svi igraci ovog tima su bili domaći, sve njih podjednako volim).

Nakon Kupa u Nišu, vratili smo se polako obavezama u Evroligi i ABA ligi (u kojoj smo mleli od Ljubljane sve vreme, ali od njoj ćemo kasnije).

Nakon što smo “vratili uslugu” Feneru i sada mi njih “pustili” na domaćem terenu (a realnost kaže da se nastavila tradicija da i mi i Fener dobijamo gostujuće utakmice) vratili smo se na stari kolosek i nastavili da kidamo sve redom gde god na igramo! Dobijali smo Albu, Virtus u gostima. “Težak raspored u zadnja 5 kola kažeš?! Davaj vamo!” Pao je opet Efes, ovaj put u Istanbulu nakon što je vodio 20 razlike na startu. ”Najbolji tim u Evropi ponovo? Može!” – pao je i Olimpiakos u grotlu Arene, zyakucali smo (bukvalno) najbolji tim u Evroligi tada!

Pao je i Real sledeće nedelje! Plesali su, figurativno i bukvalno, naši igrači na terenu!

Na 2 kola do kraja, znali smo šta nam je činiti – dobiti bar jednu od dve preostale utakmice do kraja za siguran plasma u ¼ finalu Evrolige!

Učinili smo to vec u prvoj utakmici, u maloj kneževini na Azurnoj obali, u “školskoj” hali puna navijača Partizana, otplesali su nasi košarkaši jos jedan pobednički ples protiv Monaka za “overivanje” plasmana u play-offu Evrolige! Cilj ispunjen!

U zadnjem kolu, u takmičarski nebitnoj utakmici, u ponovo punoj Areni dobili smo PAO, teže nego što se očekivalo, trojkom Nan… opet se izvinjavam, gospodina Džejmsa Nanelija na 15 sekundi do kraja meča! Pre ove utakmice znali smo da čemo skoro sigurno biti 6. na tabeli u Evroligi, ali te veceri smo saznali i da je naš sledeci rival “kraljevski klub” iz Madrida. Više o njima kasnije.

Tokom ovog “kidanja” u Evroligi, paralelno smo za vikend igrali svoje utakmice u Ex-yu (ABA) ligi. U klasiku na Gripama, u utakmici koja je neke starije ljubitelje košarke potsetila na nekih lepših vremena, pred prepunim tribinama dobili smo Split trojkom gospodina Džejmsa Nanelija u zadnjoj sekundi. Možda ne bi do kraja sezone igrali toliko dobro da se ova utakmice nije završila kako se završila, ali bitno je da se tako završila!

Учитавање...

www.youtube.com

Sledećeg dana je stigla fantastična vest iz Zagreba.

Nakon što nam su se smejali kako smo jedva dobili slabašnji Split u gostima, jedan tim iz Beogradskog predgrađa sa privremenim smeštajem u centru srpske metropole igrali su protiv još slabašnije Cibone (igrači su štrajkovali, nisu primili platu mesecima) u Zagrebu, misleći da će da dobiju lagano zbog lepe listove Kampaca.

Izgubili su! Kako i zašto? Who cares? Za nas super!

U sledećem kolu, nakon “italijanske turneje” u Evroligi, na crte nam došli duznici iz Kupa u Nišu, nase “omiljene mušterije” – Beograd Meridian Bet. U utakmici koja je imala svega, utakmica koja je sa naše perspektive bila nalik borbe koje vodi Roki Balboa u cuvenoj franšizi filmova. Pred rekordnim brojem gledalaca na jednoj utakmici u ABA ligi poceli smo katastrofalno. Nakon vođstva gostiju od 20 razlike i kada su ubacivali “svu belu tehniku” kroz obruč, činilo se da je ovo “jedan od onih dana” kada njima sve ide iz ruke, a mi smo nemoćni protiv toga. Ali baš kao sto Roki zna da se vrati nakon što je na pocetku u nokdaunu, tako i mi, jer utakmica ne traje 15-20 minuta, vec 40, a ovo je utakmica koja se mora dobiti (i mi oni smo imali po 2 poraza) da bi preuzeo prvo mesto na tabeli. U drugom poluvremenu je bila druga priča! Naši “Kamerunci” su bili bolji od njihovih “argentinaca” i uspeli smo da se “izvućemo sa konopcima” i preuzmemo inicijativu i na kraju da ih dotućemo i bacimo u nokautu, opet bukvalno i figurativno!

Nakon konstantne provokacije Petruseva tokom meča, Lesoru je “pukao film” i nakon oglašavanja sirene za kraj utakmice poslao ga na “spavanje”.

Nakon utakmice, na pres konferenciji, trener gostujuće ekipe Duško Ivanović javno je izgovorio sledeće reči i na nekin nacin pomogao Željku Obradoviću da “napiše” motivacioni govor pred sledećem duelu protiv istog protivnika (ne pamtim tačno od reci do reci, trudim se da ga što bolje citiram): “Feeling koji imamo sada ja i moji igrači je feeling da mi znamo da ćemo mi Partizan u sledećoj utakmici dobiti! I ja znam da to oni znaju i to je bitno! A taj feeling me retko kad prevario.” – reče čovek i ostade živ. Sta mislite, jel’ mu dobar feeling?

Taj potez Lesora njega je “poslao” na tribinama za narednih 3 utakmica u ABA ligi, a Petruševa u policijsku stanicu (?!) jer u takvom svetu živimo.

Srećom, to “hlađenje” Lesora nije imalo za posledice po rezultatima Partizana do kraja regularnog dela ABA lige i dobili smo sve, sto znaci da smo zadrzali prvo mesto na kraju!

Nakon što smo završili sa regularnom delu ABA lige, okrenuli smo se onom većem takmicenju opet i ¼ finalne serije protiv Reala, tačnije na prve dve utakmice u Madridu.

Pre prve utakmice u Madridu u mojoj glavi je bilo najčešće scenario da mi dobijamo ovo 3-1, a možda čak i 3-0! Kako? Pa naša najveća sansa je u prvoj utakmici, a još ako dobijemo sa nekim ludim šutem u zadnjoj sekundi, onda ovi će biti dotućeni i nece im se igrati u drugoj i tada ćemo ih pojesti!

I došao je i taj dan!

Dan kada ćemo igrati prvu play-off utakmicu u Evroligi posle 13 godina i ćuvene serije protiv Makabi! Utakmica je bila prava “klackalica” rezultatski gledano. Mi povedemo 5-6 razlike, pa oni odu na nekih 7-8, pa se mi opet vratimo. Uglavnom mi smo bili u igri najviše zahvaljujući kapitenu, Kevinu Panteru!

I onda je dosao zadnji minut.

Nakon lude trojke pod faulom kapitena prešli smo u vođstvo na 35 sekundi do kraja. Na drugoj strani (argentinac, boga mi malo smo ih kudili) Dek je dao još luđi koš pod faulom za prelazak u vođstvo Reala na 20 sekundi do kraja. Usledio je time-out Željka na koji smo malte svi znali sta će da kaže. Pitao je Kevina “jel’ si spreman da preuzmeš odgovornost?” šta drugo bi odgovorio kapetan svom nadređenom generalu osim “Naravno, sve što treba!” Tako i bi!

Nakon sto je Lesor preneo loptu na protivničku polovinu, predao je svom kapitenu koji je učinio ono što mu general “zapovedao” na klupi

https://www.youtube.com/watch?v=KtBOlJr8yJ0

Trojka kapitena za pobedu zbog kojoj nismo spavali te aprilske večeri. Ima neka tajna veza u tom mesecu april, toliko bitnih stvari su se desile za naš KK Partizan u istom!

Druga utakmica je bila druga priča. U toj utakmici, igrači Reala “ubijeni u pojam” od one ludnice dva dana ranije, bez ponajboljeg igraca (Tavaresa) nisu imali puno šta da traze u istoj. Partizan je od strarta poveo dvocifrenom razlikom i uz povremenih sniženja do 7-8-9 razlike održavali smo istu do kraja bez većih problema! Domaći teren za Real tada nije postojao. Tačno, igralo se u Madridu, ali igrači Reala nisu znali gde se nalaze, bukvalno. Bili su toliko utućeni sto su jedva čekali da se utakmica završi. U očima im se videlo da se osećaju kao da se nalaze da otsluženju kazne. Trebalo im je pravo čudo da ovo prokrenu. Igraju protiv tima koji ih ponižava pred njihovom publikom, njih predvodi trener početnik, koji je laughing stock cele Evrope, a nas vodi najbolji svih vremena. Gubiće 2-0 i slede im 2 utakmice pred najbućnijom publikom u Evropi, ovo je gotovo za njih, nemaju sta više da traže.

I onda se desilo, na minut i 40 do kraja…

https://www.youtube.com/watch?v=KGoD2AwwstY

Serhio Ljulj na podmukao način, pesnicom u grudima udara našeg kapitena i izbija opšti haos na terenu. Zbog toga što nije bilo dovoljno igrača da se nastavi utakmica sudije proglašavaju kraj meča i konačan rezultat u toj utakmici je bio 95-80 za naš Partizan.

Bilo je to pomalo gorka pilula nakon fantastične igre na toj utakmici. "Zar je moralo tako? Zar nije mogao Kevin da se uzdrži? Šta ce biti sa kaznama? Koliko je Egzum povređen?" Milion pitanja su nam se vrtela u glavi, a košarka je bilo zadnje sto nam je bilo na pamet. Ja lično sam celo vece proućavao pravilnik (bylaws) Evrolige da bi bio spreman šta može da nas čeka od kazni.

Sledećeg jutra, stotine navijača Partizana su dočekali kosarkaše sa povratka iz Madrida, a tokom tog dana stiglo je i obaveštenje o kaznama.

Nezavisni sudija iz Holandije (zemlja sa bogatom košarkaškom tradicijom, nema šta) doneo je sledeće kazne: Kevin Panter je bio kažnjen neigranjem 2 utakmice, Lesor jednu, kao i Dek iz Reala, dok je Jabusele za, realno pokušaj ubistva nad Egyumom dobio “samo” 5 utakmica kazne.

Još jednom, Evroliga je pokazala pravo lice, ovaj put taj “nezavisni” sudija… Neka se teraju u tri lepe!?

Nemamo pravo žalbe, nema nazad, moramo da igramo tako je - kako je.

U sled cele ove gužve sa Realom saznali smo da se nismo prijavili za učešće u Superligi Srbije. Ne znam da li je bilo to namerno ili ne, ali who gives a shit? I onako je to privatna liga jednog čoravog čoveka koji tvrdi da je najveći srpski patriota?! Verovatno je kupio sebi tu titulu parama koje maznuo nesrećnim narodom sa Kosova?! Samo razmišljam na glas.

Treća utakmica, i pored toga što smo igrali bez kapitena i (realnog) zamenika kapitena i povređenim Egyumom, počeli smo fantastično! Počeli smo sa 12-0, vodili smo i 15 razlike tokom 2/4 ali tu smo i stali, nažalost. Duži roster Reala je došao do izražaja, Tavares je igrao kao Karim iz najboljih dana, a mora se reči i da je sudijski kriterijum bio najgori u Evroligi do tada što smo imali na domažem terenu (ok mozda protiv Barselone je bio gori, ali ovo je bila bitnija utakmica). Na kraju smo mogli i da dobijemo, na 2 minuta do kraja vodili smo 3 razlike i gospodin Dzejms Naneli je imao otvorenu trojku, nažalost promašio je i “kraljevi” (bas mi mrsko ovako da ih ovako nazivam, ali ajde samo jednom ću) su se vratili, preuzeli vođstvo i uspeli da nas dobiju na kraju. Steta, ali nema veze idemo dalje! Povredio se opet Aleksa, ali nema veze ni to, za sledeću utakmicu nam se vraća Lesor i pred punom Arenom nemaju šansi, stvoriće se takva buka da neće znati gde se gde im je dupe, gde glava!
…
Svima je jasno sta se desilo sledećeg dana, 3. Maja u centru Beograda, ta nezapamćena tragedija je itekako uticala na raspoloženja gledalaca i naših igrača na četvrtoj utakmici play-offa.

U pozorišnoj atmosferi, Real nas je dobio i izjednacio seriju na 2-2 i obezbedio sebi majstoricu na domaćem terenu u Madridu. Bili smo i ovde blizu, ali opet sitnice su odlučivale o konačnom pobedniku na meču. Na ovoj utakmici vratio im se Gabrijel Dek, ali koliko smo ga kudili, dobro je i da je čovek živ izašao iz Arene. U nespretnoj reakciji Ledeja u borbi za loptu, nastradali su ligamenti kolena Deka i to je bio kraj sezone za njega. Možda je pravda ipak na kraju zadovoljena?

“Nema veze, sada su bili takve okolnosti, vrača nam se kapiten za sledeću!”

Za majstoricu, vratio se kapiten Kevin Panter i to vratio se sa stilom! On i Dante su strpali skoro 40 poena na poluvremenu u Madridu za ubedljivo vođstvo od 16 razlike! “Wow ovo se stvarno desava, ima pravde! Dobićemo ih ipak!”

Na minut i po do kraja ¾ vodili smo 15 razlike i tada su se “probudili” iz mrtvih veterani Reala: Rodrigez, Fernandez i “voljeni naš” Ljulj; i počeli su da ubacuju "belu tehniku" kroz obruč. Na kraju su uspeli da preokrenu i otmu nam plasman na Final 4 u Kaunasu…

Ne znam šta da kazem, pao sam nakon te utakmice u blagu depresiju. Mogu da zamislim kako je bilo igračima, oni su izneli najveći teret cele sezone. Jednostavno splet čudnih i nesrećnih okolnosti su doveli do toga da Real ide u Kaunas umesto nas. Ah da, oni su postali i šampioni Evrope na kraju. Mi smo trebali to da budemo umesto njih, život nije fer ponekad!?

Nakon ove majstorice protiv Reala, morali smo se okrenuti obavezama u ABA ligi, jer opet to nam je jedini preostali put ka Evroligi za narednu sezonu.

Od ove sezone je novi sistem i u ABA ligi, pa tako mi smo počinjali takmicenje u play-offu od ¼ finala. Prvi rival nam je bilo žilava ekipa SC Derbya, filijala Budućnosti. Opet smo igrali utakmicu u Pioniru iz nekog razloga (zaboravio sam zašto), ali svakako to ne bi smelo da bude ikakav izgovor jer ipak smo mi klasa za sve timove u ligi, a naroćito za njih. U toj prvoj utakmici, igraci Partizana očigledno nisu još iz mislima “izbrisali” Real, jer nismo vodili duže od 2 minuta tokom meča. Na kraju pobeda ekipe Studentskog Centra nakon promašene trojke Kevina Pantera u zadnjoj sekundi za pobedu.

“Nema veze, vratićemo se. Gazimo ove u Podgorici!” – mislili smo svi.

Druga utakmica, ukratko rečeno, je bila sve samo ne laka. Igrači SC Derbya igrali su kao da im život zavisi od te pobede. Ništa protiv njih, tako i treba da igraju protiv svakoga, ali mi da smo izgubili tu utakmicu bilo bi “kraj sveta” za nas. “E onda se pojavi Džejms Naneli. BUM! Doviđenja.” Govorio je u svom podkastu komentator Arene Edin Avdić i opet to otslikuje ovu utakmicu. “Pojavio” se gospodin Džejms Naneli i ključnom trojkom na 6,5 sekundi do kraja i resio pitanje pobednika!

https://www.youtube.com/watch?v=vJqo7ViCiPQ

Majstorica u Areni je bila poprilična rutina! Več na poluvremenu smo napravili prednost od dvadesetak razlike i ostatak utakmice smo gledali bez uzbuđenja i nerviranja. Čak smo uspeli i da “odmorimo” neke od bitnijih igrača za narednu fazu, a to je bilo ½ finale protiv Cedevite Olimpije.

Polufinalnu seriju smo dobili iznenađujuže lako. Mislim, nije bilo lako, opet smo igrali majstoricu i dobili, ali obe utakmice koje zmo igrali na domaćem terenu smo dobili dvocifrenom razlikom. Na izgled to izgleda lagano, ali imajući u vidu koliko smo se mučili protiv njih svih ovih sezona, bilo je iznenađujuće što smo mogli da priuštimo takav luksuz da na kraju majstorice u igri ubacujemo čak i Drezgica!

Bilo je dobro sve ovo kao uvod za finalnu seriju protiv dobro nam poznatog rivala. Protiv crveno-belih pantera sa Malog Kalemegdana.

 

[Petar-Skopje]

Sećate se “feelinga” Duška Ivanovića? Taj “feeling” da zna da će da nas pobedi i da je bitno da to i mi znamo i da ga taj “feeling” nikada ga nije prevario?

E pa za sve ima prvi put, očigledno.

Prve dve utakmice u ovoj finalnoj seriji su bile slicne jedna na drugu, a obe su se razlikovale od svih dosadašnjih, jer u obe mi smo na početku sticali veliku prednost i uspevali smo da je zadržimo do kraja. Da, bila je razlika jednocifrena, ali to smanjivanje vođstva u garbage time-u ne računam za relevatnu meru. Imam svoje oči, sa kojim sam video rutiniranje protivnika. Ne znam sta kaže “feeling” protivničkog trenera, ali moje oči ne lazu. Pogledajte i sami utakmice, ima ih na youtube-u.

Kao uvod za utakmice u Pioniru, a kojima su oni bili domaćini u medijima su se objavljivali informacije koliko ćemo mi biti kaznjeni zbog navodnog ubacivanja predmeta na teren i zbog, pazi ovo, “diskriminatorskog ponašanja prema delegaciji njihovog kluba” i zbog nasrtanja na istih od strane novinara partizanovih sajtova.

Dragi moji cigopanteri, da vas nema trebalo bi vas opet izmisliti. Mi smo za svaki vaš sajt / forum / novine / toalet papir… istitucija u svakom pogledu. Ugledniji smo, praćeniji i cenjeniji, a vi ste kurac na biciklu. Pametnije bi bilo da gledate svoja posla i ponašate se k’o gospoda i muskarci, a ne ko male devojcice i jurite žandermeriju po celu halu samo zato što nekome od vas je pokvarena frizura i uskraćeno pravo da prisustvuje na pres-konferenciji, a niko od vas nije akreditovani novinar.

Nazad na teren. U trećoj utakmici, u veoma mirnoj atmosferi, u kojoj su neka fina gospoda u prvim redovima, po struci šefovi u Telekom Srbija, hteli da biju igraće Partizana, čak je i onaj mamlaz hteo stolicom da udari igraca Partizana, samo zato što se zagrevao ispred njega. Zamisli?! Kako sme da stoji tamo ispred njega i da mu se “prči”. Drugi mamlaz na drugom kraju terena, jedan bivsi politicar sa naočarima, malo buckastiji, ima ženu po ime Vesna, je sprečio kordona žandermerije da uđe na teren i zaustavi ove majmune jer pobogu ljudi, zar ne vide oni da je sve u redu? Zar su ti žandrmi toliko čoravi da ne vide ništa osim metro od sebe?

E u takvoj “mirnoj i prijateljskoj atmosferi” gde su na svaki minut bacani upaljaći, flaše, mobilni telefoni, kovanice… odigrala se treća utakmica finalne serije, u kojoj se protivnici non-stop smenjivali u vođstvu, da bi na kraju Čovićeva kopilad izašla kao pobednik jer bolje su se snašli (drugo objašnjenje nemam).

Za četvrtu utakmicu domacin na prethodnoj je bio kaznjem adekvatnom kaznom – zatvaranjem sektora. Da “sektora”, jer jedan sektor je bio samo zatvoren, samo tamo gde su snimljeni oni majmuni što su nasrtali na igrače. A ovo ostalo što su bacali? Pa ako nije snimljeno, kao da nije ni bilo, sve OK. I još nesto, kažnjeni su gospodin Džejms Naneli i Madar zbog “provociranja” i “nasrtanja” na navijače, jer pobogu zašto nasrtaš na navijača koji ulazi u teren i hoće da se bije s’ tobom, ovo je slobodna zemlja, moze svaki domaćin da radi sta hoće, a stranac ne sme ni da cimne glavom ni da uplasi tog “domaćina”, jer moze da mu slomi kičmu, znate? A ne sme ni da pokazuje srednji prst prema njima i pored toga što ga vređaju na verskoj osnovi (antisemitizam). Pobogu pa to je čast danas u Srbiji da te neko tako vređa mladi jevreju Jame.

Što se tiće same tekme, bila slična na prethodnu, uglavnom klackalicu sto se tiće rezultata, ali više su oni bili u prednosti i na kraju su opet dobili.

Idemo u majstoricu, opet, po četvrti put ove sezone.

Četvrtu majstoricu koju smo igrali ove sezone bila je od starta istorijska. Znalo se da je Arena rasprodata i prvi put u istoriji ABA lige jedna utakmica je bila odigrana pred više od 20.000 ljudi na tribinama. Ista počela je fantastično! Rapsodijom u prvom poluvremenu za ubedljivih +20 na odlasku na “veliki odmor”. Gospoda na terenu, Kevin Panter, Džejms Naneli i Zek Lidej su počistili parket sa gostujućim igračima. Oduvali su ih, kao da su bili statisti u istom. U drugom poluvremenu su se gosti iz Železnika malo vratili (nije bilo bas malo, +4 za nas i oni mašu 2 otvorene trojke), ali snagu za konačni preokret nisu imali.

I to je bilo to.

https://twitter.com/i/web/status/1671993088317825028

Posle 10 jebenih, mučnih sezona, konačno možemo ponosmo reči

PARTIZAN SE PONOVO POPEO NA POBEDNIČKI PRESTO

JER JE TO PRIRODNO JER MU JE TU MESTO

PONEKAD ODE, ALI SE VRAĆA CESTO!!!

PARTIZAN JE ŠAMPION!!!

Parafraziraću i legendarnu izjavu Jordana Ivanovića ovom prilikom

KOŠARKAŠKA SREĆO I KOŠARKAŠKA PRAVDO SVI MI SMO TI VEOMA ZAHVALNI ZA OVO!!!

Kapiten Kevin Panter je imao partiju za istoriju: 32 poena, 36 MVP Index, oba apsolutni rekordi u finalima ABA lige svih vremena!

“Verni” saputnici u tom MVP izdanju u finalu bili su: Ledej, g-din Džejms Naneli, Lesor, Egzum i X-faktor naš u ovom finalu Alen Smailagić! Bravo svima, bravo svim ostalim igračima, bravo svima u stručnom stabu!

A najveće čestitke mojoj dragoj braći i sestre sa tribinama!

Ove sezone smo srusili sve moguće rekorde sto se tiće posećenosti i vernosti prema svom voljenom klubu! Više od 300.000 ljudi je pratilo utakmice Partizana u Evroligi, više od 200.000 u ABA ligi! Oba su apsolutni rekordi i niko nam nije ni blizu! Top 10 najposećenijih utakmica u Evroligi svih vremena su naši, 8 od 10 najposećenijih utakmica u ABA ligi su naća, od čega 5 su u ovoj sezoni! Šta reči osim ljudi, svaka vam (nam) čast!

Krajem osamdesetih godina, tada mladi novinar Borislav Stanković za dnevni list Sport ovako opisao atmosferu na Partizanovim utakmicama (tada u Kupu Šampiona) u Hali Sportova na Novom Beogradu: “Ove sezone u Beogradu su padali Makabi, Aris, Ortez… Partizanove utakmice, su ne samo sportski nego i društveni događaj. Stvar je prestiža biti u Hali sportova na Novom Beogradu. Beograd ima FEST, BITEF i BEMUS, a sada je zahvaljujući Partizanu dobio i BEKOS – Beogradske košarkaške svečanosti.” Realno, ove sezone smo videli povratak BEKOSa. Partizanove utakmice su bili posećenije (u proseku) od pola NBA timova i Partizanove utakmice su bili stavljene kao “must see event” u turističkim programima za Beograd. Prvi put u istoriji, eminentna TV sportska kuca iz SADa ESPN je prenosila utakmicu Evrolige. Prva utakmica koja je prenošena je utakmica Partizana (majstorica protiv Reala). Ove sezone smo lestvicu podigli na nadrealno viši nivo, nadam se i verujem da cemo je održavati i nadmašiti.

Nisu bili samo navijači iznad svog maksimuma.

Kosarkaši Partizana su dokazali da s’ pravom ih možemo smatrati među najboljima u Evropi!

Individualnih nagrada i priznanja bilo je podosta:

- Matijas Lesor je izabran u prvu petorku Evrolige kao centar sa najboljim MVP Indexom (drugi najbolji MVP index od svih igrača, posle Vezenkova);

- kapiten Kevin Panter je postao rekorder po broju uzastopno pogođenih slobodnih bacanja u Evroligi (62 i nastavlja se), pretekavši prethodnog rekordera Igora Rakocevića; bio izabran kao clan drugoj najboljoj petorci Evrolige;

- Jam Madar je bio izabran za “zvezda u usponu (Rising Star)” Evrolige, defacto titula za najboljeg mladog igrača u Evropi;

- Dante Egzum, Kevin Panter i Matijas Lesor su po nekoliko puta dobijali MVP nagrade pojedinačnih kola u Evroligi i ABA ligi. Sva trojica su članovi najbolje (idealne) petorke ABA lige!

- Profili socijalnih mreža Evrolige, ABA lige i svih relevantnih sajtova i upučenijih novinara su bili puni hvalospevima ka nama. Digli se oba takmicenja na mnogo veči nivo, osudio bih se da kažem, najviše zahvaljujući nas.

Uh… ovo je bio baš dug put i baš teško vraćanje filma unazad, od Nolana Smita do Kevina Pantera, od Duleta do Željka. Svašta smo prošli svi mi zajedno.

Bilo je dosta uspona i dosta padova, ali na kraju smo uspeli!

“San koji imamo pravo da sanjamo” smo ga odsanjali i postao je java, Partizan je ponovo u Evroligi, vratio se stari sjaj!

“A sada, vreme je da sanjamo neke malo veće stvari koji dolaze postupno!”



Kroz sve ove teške godine, vera nam nije umrla i što je najbitnije:

VRATILI SE DANI POBEDE!



P.S. Da vam kazem još nešto.

I pored toga što ovaj tekst zatvaram u euforičnom stilu jer zaista smatram da je ovo veliki uspeh i sve, ali prva reakcija nakon zvaničnog kraja 5. utakmice mi je bila “Uh konačno osvojili smo ovo! Hvala ti dragi Boze!”

A to “AAAAAaaaa titullllaaaaaa” čuvam za Evroligu.

DOGODINE U BERLINU!