Od Partizana do poljoprivrede - sećanje na ludu karijeru Stefana Babovića
"O, o, Babović! Stefan Babović! Tata ga je doveo! Tata ga je platio! Ste-fan Ba-bo-vić"
Sezona 2008-2009. nije čestito ni počela, a na treningu Nanta su već počeli problemi. Dva igrača "kanarinaca", Stefan Babović i Đamel Abdun, su popizdeli jedan na drugoga zbog...sumnjivog poena u "kockama". Što je, onako, vrlo tipično za današnje fudbalere - namunjili su se zbog slobodne interpretacije pravila ionako nepostojeće sportske discipline.
U svlačionici se pičvajz nastavlja. Posle psovki, dranja i svega što ide, stvar odlazi na više nivoe - dok Abdun vezuje pertle, Babović ga na kvarno "hvata na volej" i baca u momentalni nok-aut. Ovaj incident između dva fudbalera, od kojih se jedan narednih par meseci hranio na slamčicu, stigao je i do
naslovnih strana vaskolikih svetskih medija.
No, počnimo mi ovu priču ipak ispočetka. Mladi Babović je rastao u drugačijim okolnostima nego prosečan srpski fudbaler. Imao je, naime, tu sreću da se rodi kao sin uglednog biznismena Milije Babovića, dovoljno uspešnog da je 2002. čak i kidnapovan. Ali, nije sve bilo tako ružičasto. Stefan je bio dete za vreme NATO agresije na Jugoslaviju 1999, i proveo je par meseci u ratnoj atmosferi. To ga, međutim, nije odvojilo od lopte. "Kad bi se začule sirene trčali bi u kuću, a onda bi opet izlazili napolje da igramo fudbal kad akcija prestane", ispričao je Babović u jednom intervjuu.
Njegova fudbalska karijera počela je u Partizanu, gde je kao sedamnaestogodišnjak debitovao za prvi tim. Svi su se složili da se radi o velikom talentu, ali je on posle svega dve godine u crno-belom napustio klub zbog neslaganja sa trenerom Miodragom Ješićem. Uveliko se tada
među navijačima šuškalo o tome da je Milija Babović bio spreman da razotkrije razne prljave tajne kluba iz Humske ako njegov sin, inače pod važećim ugovorom, ne pređe bez naknade u OFK Beograd.
Stefan je zaigrao kako ume u "ofki", i ubrzo su mnogi skauti počeli da svraćaju na Karaburmu ne bi li se uživo uverili u njegove kvalitete. Jedan od zainteresovanih bio je i Ad de Mos, tada trener Vitesea, koji je bio čvrst u nameri da ga dovede u Arnhem. Do toga ipak nije došlo, i Babović se iduće godine obreo u Nantu. Gde se vraćamo na početak ove priče.
Naime, u Nantu su brzo saznali da Babović sebe vidi kao veliku zvezdu, a to što je saigraču polomio vilicu ga sigurno nije učinilo ništa popularnijim. Čuvena je i ona priča kada je jednom zaboravio svoju opremu na gostovanju u Bordou - kako je ovo sve kasno otkriveno i nije bilo vremena da se trkne do obližnje sportske radnje, on je na teren izašao sa dva parčeta kartona na mestu kostobrana. Ovo se, da,
zaista desilo.
Nakon što je Nant ispao u drugu ligu - što, čisto da budemo jasni, nije Stefanova krivica jer je jedva igrao - naš je junak mogao da promeni sredinu. Tu na scenu stupa Leo Benhaker, tada tehnički direktor Fejenorda, koji ga je zapazio i rešio da ga dovede u Roterdam. Benhaker je, inače, uvek važio za čoveka koji lako ubedi igrača, a bio je bogami i tvrda koska kad je trebalo. Još se prepričava kako je u Ajaksu odbrusio tada mladom Zlatanu Ibrahimoviću - "dečko, ako me budeš zajebao, zajebaću ja tebe duplo".
U svakom slučaju, i Babović i Fejenord su se brzo našli, ali mesečna plata je predstavljala nepremosiv problem. Tu onda dolazi do malog kreativnog rešenja - obe strane su se dogovorile da će jedan deo Stefanove plate biti isplaćen od strane njegovog agenta i, o da, njegovog oca. To je inspirisalo navijače Fejenorda da mu posvete jednu nesvakidašnju pesmicu : "O, o, Babović! Stefan Babović! Tata ga je doveo! Tata ga je platio! Ste-fan Ba-bo-vić"
Njegov debi u holandskom fudbalu bio je nezaboravan. Tokom gostovanja mrskom Ajaksu, svega minut nakon prvog gola Demija de Zeuva Babović dobija crveni karton zbog
napada laktom na Jana Vertongena. "Kažem vam da je to bilo nenamerno", ponavljao je srpski fudbaler, ali uzalud. Amsterdamski klub trijumfovao je u derbiju sa 5-1, a Stefanu je sledila suspenzija.
Babović se vratio na teren u velikom stilu. Protiv Hronigena, u prvoj utakmici posle suspenzije, on postiže gol i slavi ga kao da je upravo osvojio Ligu Šampiona, Ligu Evrope, Intertoto Kup, Kup Kupova i Svetsko Prvenstvo zajedno. Ukratko, slavio je kao da je osetio da će mu to biti jedini i poslednji gol u dresu Fejenorda, što se na kraju i ispostavilo kao tačno.
Stefanu nije bilo suđeno da zaigra za Fejenord na duže od te jedne sezone, ali je kod navijača ostavio veliki trag. "Legija" ga je volela zato što je u svojim izjavama konzistentno kačio rivale iz Amsterdama, a jednom je čak i izjavio da bi voleo da deset godina karijere provede upravo u Roterdamu i jednom postane i kapiten kluba. Naravno, to se sve nije desilo.
Trener Mario Ben je posle zimske pauze izgubio veru u svoje letošnje pojačanje, pa je tako Babović u drugoj polovini sezone odigrao svega 65 minuta. Bludni sin se stoga ubrzo vratio u Partizan, gde je zaigrao bolje nego što su ga navijači upamtili - u obe sezone osvojio je titule i bio izglasan u najbolju ekipu prvenstva.
Naredni korak bio je prelazak u Saragosu, gde je on imao nameru da pokaže da će konačno uspeti u inozemstvu. Ni to se nije ostvarilo - odigrao je svega jedanaest utakmica, upisao jedan crveni karton, i ponovo bio član ekipe koja je pala u drugu ligu (ponovo, naznačićemo, ne i njegovom greškom). Red je bio da se opet vrati u Srbiju, i vidi šta se tu može još uraditi.
Ovaj put, Babović je zaigrao za FK Voždovac, i tu igrao čas maestralno, čas kao totalni amater. Ali, to nije mnogo različito od onoga što je dotad radio - Stefan je za vreme svog aktivnog igračkog staža stigao da napadne sudiju posle crvenog kartona, posvađa se sa svojim navijačima i izvede verovatno najgori korner u istoriji fudbala. Priznaćete, ne viđamo često situaciju u kojoj igrač posle izvedenog kornera pada na travnjak kao da ga je neko pokosio mitraljeskom vatrom.
Usledio je još jedan povratak u Partizan, gde je sada postavljen i za kapitena. U klubu su verovali da se on konačno smirio, i dostigao željeni nivo zrelosti za takav zadatak. Naravno, desilo se nešto suprotno. Tokom utakmice sa Čukaričkim, Babović navijačima koji su ga prozivali prvo upućuje "srednjaka", a zatim posle utakmice kreće i u
fizički obračun sa njima - samo ga je pribrani saigrač spasio da ne uleti na tribine kao Kantona protiv Kristal Palasa. Tri meseca nakon tog incidenta, Stefan i Partizan se sporazmno rastaju.
Hteo je Babović još da igra fudbal, ali nije uspeo da nađe novi klub, tako da je 2016. kao dvadesetdevetogodišnjak okačio kopačke o klin i posvetio se biznisu - nedugo po okončanju fudbalske karijere, našao je posao u
Viktorija grupi, velikom srpskom koncernu koji se bavi poljoprivredom. Osnivač Viktorija grupe je inače...tuš, molim vas...Milija Babović. Stefan je danas izvršni direktor operacija u Viktoriji, i čini se da mu dobro ide. A pre samo dve godine je hteo da bije navijače na tribinama.
Tako je, na kraju balade, nevaljali dečko srpskog fudbala dres zamenio odelom i kravatom. I nama deluje čudno kada pomislimo da Stefan Babović danas drži govore o agro-biznisu i donosi odluke u jednoj velikoj firmi, ali u jedno smo ipak sigurni. Negde duboko u njemu još uvek tinja ta strast fudbalera, i on je još uvek isti onaj momak koji je spreman da skine dres posle gola i potrči navijačima u zagrljaj.
