Partizan.net - Forum navijača Partizana
Dobrodošli na najveći i najstariji Forum Navijača Partizana!
Nekoliko desetina hiljada ljudi prati i podržava naš rad. Zaprati nas na socijalnim mrežama za najnovije informacije o Partizanu ili se pridruži hiljadama članova u diskusijama na našem Forumu
Važno: Registracije za nove članove su trenutno zatvorene. Ukoliko svejedno želite da nam se pridružite, pošaljite E-mail Uredništvu koje će Vas uputiti u proceduru. Kontak informacije možete pronaći na partizan.net
Napred Partizan!
Dragan Mance - njegova duša lebdi nad jugom
- Зачетник теме tribiani
- Датум покретања
Crno-beli
Partizanovac
- Учлањен(а)
- 30.09.2006
- Порука
- 19.482
- Reaction score
- 2.060
Пази, било је квалитетнијих играча од њега, и пре и касније. Није реч о квалитету, мада је и покојни Манце био врло квалитетан фудбалер. Ако би могао с неким да га поредим, то је онда Филипо Инзаги. Не баш савршена техника, али страшан осећај за гол. Промаши немогуће а онда да гол када нико не очекује. Не да гол по пар месеци, а онда груне 3 комада на једној утакмици.
Оно што је Манцеа издвајало, осим тог сјајног осећаја за гол, била је та његова харизма. За њега није било дилеме шта ће да уради када постигне гол. Знало се да ће трчати према Југу, али не онако ради реда, већ зато што се у њему видело, сваки пут после гола, да хоће да експлодира од среће и да би, да је то могуће, најрадије скочио на трибину међу "гробаре".
Била је нека невидљива веза између њега и навијача. А ово данас...част изузецима, све је углавном лова, шминка и поза.
Можда више од било које речи говори овај снимак. Година 1983, Партизан-Динамо, преко 90.000 гледалаца у "рупи", Динамо води 2-0 на полувремену, нама бод скоро осигурава титулу. Трифуновић смањује са пенала на 1-2, а онда, десетак минута пре краја...он, Драган Манце.
http://www.youtube.com/watch?v=x7tPhEMW578
Оно што је Манцеа издвајало, осим тог сјајног осећаја за гол, била је та његова харизма. За њега није било дилеме шта ће да уради када постигне гол. Знало се да ће трчати према Југу, али не онако ради реда, већ зато што се у њему видело, сваки пут после гола, да хоће да експлодира од среће и да би, да је то могуће, најрадије скочио на трибину међу "гробаре".
Била је нека невидљива веза између њега и навијача. А ово данас...част изузецима, све је углавном лова, шминка и поза.
Можда више од било које речи говори овај снимак. Година 1983, Партизан-Динамо, преко 90.000 гледалаца у "рупи", Динамо води 2-0 на полувремену, нама бод скоро осигурава титулу. Трифуновић смањује са пенала на 1-2, а онда, десетак минута пре краја...он, Драган Манце.
http://www.youtube.com/watch?v=x7tPhEMW578
nesa15
Grobar
- Учлањен(а)
- 07.01.2007
- Порука
- 804
- Reaction score
- 2
Vreme ’80tih, koje je donelo prekretnicu navijackog shvatanja i odnosa prema fudbala… Grobarima je podarilo i neprikosnovenu licnost - Dragan Mancea. Dobrog fudbalera, sjajnog golgetera ali pre svega GOSPODARA za sve sa juzne tribine. I u vremenu pre i posle, bilo je sijaset sjajnih fudbalera i ljubimaca koji su prosli nasim terenima i srcima. Ali svi oni dodju i prodju… jedino Mance ostaje veciti, neizbrisivi, neponovljivi. Kada je Mance pocinjao karijeru u PFC, zavrsavala se karijera najveceg Grobara – Moce Vukotica. Moca zasigurno moze da bude sinonim odanosti klubu, voljen i postovan od Grobara. U vremenu posle, kroz nase redove prolazi i najcenjeniji fudbaler – Pedja Mijatovic. Pedja koji je dosegao najveca priznanja i slavu evrope kakvu nismo imali od vremena Chika, Bobeka… dokazanom i u nedostiznom sampionu evrope – madridskom real-u. Ali i on postaje tek - ljubimac Grobara. I jednostavno kada pogledas u svoje Grobarsko srce… vidis odraz Jedinog… koji nije dosegao godine i broj tekmi jednoga, niti slavu fudbalskog znalca drugoga… ali je postao apsolutni gospodar navijacke duse. Ako se koji slucajem moze meriti, kao sto se fudbalsko znanje meri recima: igra k’o Pele – merna jedinica navijcke ljubavi je Mance. Ni sam ne znam kako niti kojim putem, Mance postaje i ostaje jedini istinski idol. Sve sto se secam je da se Mance jednostavno pojavio… kao da vreme pre njega nije ni postojalo. U PFC je presao iz zemuna, talenat i golgeter koji obecava. Prve godine provodi na klupi, tek povremeno ulazeci u igru… retko pokazujuci da se radi o talentu.
Potom dolazi sezona u kojoj PFC konacno dolazi do sampionske titule, a Grobar dobijaju idola za sva vremena i pokoljenja. Kako je islo redosledom ne pamtim, da li od one tekme u Zagrebu kad smo razbili dinamo 4:3, sjajnim derbijem i dugo cekanom pobedom nad ciganima (prvim golom Mancea ciganima) ili derbi gde Mance vec bio dvostruki strelac… masina za golove u vidu Dragana Mancea je konacno proradila. Za svaki naredni derbi koji je dolazio, enigma gde se ne da naslutiti rezultat, al jedno se sasvim sigurno znalo – Mance ce potopiti cigane. I pred svaki susret Mance je sa sigurnoscu tvrdio: ”Dacu gol.. najmanje!” – i uvek odrzao obecanje dato Grobarima. Koliko su golovi, a posebno ovi najdrazi protiv najomrazenijih, ucinili da Mance postane Grobarska zakletva? Zasigurno da jeste uticalo… medjutim Mance se nije volio samo zbog golova i sigurno ne zbog igre, ili da ne kazem borbenosti na terenu. Za razliku od predhodnih generacija igraca, gde se prilazilo s maximumom ”ozbiljnosti”, golgeteri bile neumorne radilice pred golom, pretrcavali kilometre da bi se osladili jednim pogotkom – Mance je cesto bivao lezeran na terenu, izgledao potpuno nezainteresovan, lenj na trcanju. Ali je uvek bio gladan golova, kako je sam govorio: Zivim za golove! - i iz totalne pasivnosti (kako je delovao) tresao je mreze. Cini se da su mu inspiracije bile maximum onda kad je klub bio na najvecim iskusenjima. Ne samo u tekmama protiv cigana… nego i one ”male”, Mance je pronalazio neki svoj inat da bas u tim utakmicama donosi pobede Grobarima. Tako npr protiv fk pristina - u to vreme pristina je iz druge lige stigla u prvu, nosena euforicnim siptarskim nacionalizmom, na prepunom stadionu sveopste histerije, za sve ekipe i bod je bio nemoguca misija - upravo je Mance doneo pobedu. Partizan kao prva ekipa odlazi sa oba boda, a Manceu se peva: ”Mance, Mance jebo si albance”. I upravo protiv te pristine odigrala se prva tekma posle tragdije.
Fantastican, i u svom elementu, bio je Mance i na istorijskoj tekmi protiv QPR…. Prvo one u gostima gde sa nekih 25-30 metara maestralnim sutem preko golmana pod prescku doveo PFC u vodstvo od 2:1. Na kraju tekma se zavrsva katastrofalnim porazom 6:2. Da bi na revans u BG, pred krcatim JNA… Mance krenuo sam protiv svih, nosen freneticnim JUGom… gine na trenu… postize gol, u transu posle klizanja na kolenima pada uz korner zastavicu i nagovestava pocetak nezaboravne noci i ludog prolaska u naredno kolo. Nesto slicno se desilo i u sledecem kolu gde nailazimo na madjarski Videoton… tamo primamo petardu… u BG slicna slika kao protiv QPR... Mance daje gol… grize i kida u napadu, ima sjajne prilike, medjutim ovaj put ni On ne moze sve, ali malo je falilo.
I pored svega, ljudi iz uprave imaju zamerki na njegov odnos prema klubu, igri, treninzima?? Mance pred istekom ugovora, a niko iz kluba ne dolazi sa ponudom da ugovor i produzi na novih 4 godine. Dolazi do trzavica… Mance u ocaju i ogorcenju prema ljudima iz uprave nagovestava odlazak iz kluba. Javlja se se zagrebacki dinamo kao moguca nova destinacija sa fantasticnom ponudom. Mozda bi se tako nesto i desilo (kao sto su i otisli Stojic, Salja, Dimitrijevic) da na scenu ne nastupaju raspameceni Grobari. Stadion se opseda svakodnevno, pretnje upravi da ce, ukoliko se tako nesto desi i dozvoli, snositi nezapamcene posledice Grobarskog besa. Slepci klupske administracije, konacno dolaze sa novim ugovorom za Mancea, ali i podvucen ucenom: ukoliko se Mance ne promeni, kao i svoj odnos i pristup utakmicama, treninizima, bice najuren iz kluba. I samom Manceu kao da je pao kamen sa srca… i uz izvinjenje navijacima, a ujedno i zahvalonst na podrsci – u novu sezonu ulazi obecanjem: Bicu prvi strelac lige! A sam Bog zna kad smo zadnji put imali strelca prvenstva. Obecanje u koje niko od navijaca nije ni sumnjao… a posteno govoreci, nije ni mario dal ce biti prvi strelac ili ne jer Mance je jednostavno nas. Na samom startu Mance je krenuo u skladu datog obecanja, na prvim utakmicama redovno postize golove… ali onda i tragedija. I upravo iz razloga, pod pretnjom ljudi iz uprave da mora promeniti pristup i odnos – Mance dozivljava saobracajnu nesrecu zureci na jebeni trening. Na auto-putu, usled brze voznje gubi kontrolu nad vozilom i na licu mesta ostaje bez zivota. Utihnuli su andjeli. Tesko je reci… a ponajmanje svatiti iz kog razloga ostajemo bez najveceg sina. Sve posle je bilo nekako prazno, nedoreceno.
Odnos Mance i Grobara bio je cudan spoj hemije. Mance, verujem prvi, koji je osetio srce Grobarsko, ljubav koju nosimo prema klubu i igracima u najdrazem dresu – i tu nam ljubav vratio na isti nacin. Znao je JUG da ponese svoje ljubimce do pobede, ili da ih tesi u porazu… ali nikad to nije bilo obostrano, ili barem se nikad nije pokazivalo od onih na terenu. Mance je precrtao tu ”granicu” igraci – navijaci, spojio se i izjednacio sa Grobarima na tribini. Prvi koji je preskako zelezne reklame i bezgalvo jurisao na ogradu juzne tribine, onaj koji golove nije slavio negde na sredini terena u zagrljaju klupskih igraca nego u zagrljaju visoko na ogradi JUGa, znao je da pretrci citav teren i zavrsi na ogradi JUGa. Ta istrcavanja na ogradu JUGa, postala su redovna praksa, i vremenom sudije su pocele da dele zute kartone. Naravno, ni to nije sprecavalo Mancea da radost gola proslavi sa svojim Grobarima… sledili su crveni, odsustvo sa tekmi. Bilo je jasno da se vise ne moze nastaviti sa ovakvom radoscu. Ali ne i kraj ludosti radovanja, jer Mance nas ponovo dovodi do ekstaze neobicnim radovanjem – klizanjem na kolenima sa visoko uzdignutim rukama i pesnicama. ”Pozalio” bi se Mance da to klizanje zna itekako da boli, da ostavlja trag na kolenima, ali i da vredi, kad vec ne moze radost podeliti sa svojim Grobarima. I van terena Mance se sa navijacima odnosio kao sa svojom bracom Grobarskom… znao je da dadne kintu navijacima za put na tekmu, ili povratak sa gostovanja… znao je da pocasti cugom… jednostavno u svakom momentu je bio Grobar. Navijaci s druge strane, dostizali ekstaze i samom pojavom Mancea. Recimo derbi, za nas je pocinjao mnogo pre prvog zvizduka. Prilikom kada fudbaleri izlaze da ”izvide” teren dobrih 2 sata pre pocetka… JUG bi explodirao pojavom Mancea. U trenu bi se pocelo sa sapartom i razvucenim pevanjem: DragaaanManceeeDragaaanManceee… neprekidno i u nedogled sve do dostizanje totalne nirvane. Protivnicki navijaci, znali su gde lezi Grobarska snaga, te su pogrdne pesme pre svega upucivane Manceu. Smradovi ciganski, znali su da je rana posle Mancea duboka i bolna, te su nastavili jos inspirativnije sa uvredama i posle tragedije… prilikom svakog faula kada bi neki igrac ostao lezeci na terenu usledilo bi: ”zove te Mance”. Naravno da nas je bolela uvreda, ali ne koliko i istina da ni na ovoj tekmi nece biti procitan igrac sa brojem 9.
Klub je zatrazio od FS da dok raja sezone odigramo bez dresa sa devetkom, i tome je udovoljeno. Grobari od kluba traze da se stadionu promeni ime u ”Dragan Mance”, medjutim nista od toga. Umesto, obecan je spomenik na stadionu… ali i od toga nista. Sve sto se uradilo na spomen najveceg sina je turnir ”Dragan Mance” koji niti je dovoljan niti adekvatan.
Ima dalje..
Potom dolazi sezona u kojoj PFC konacno dolazi do sampionske titule, a Grobar dobijaju idola za sva vremena i pokoljenja. Kako je islo redosledom ne pamtim, da li od one tekme u Zagrebu kad smo razbili dinamo 4:3, sjajnim derbijem i dugo cekanom pobedom nad ciganima (prvim golom Mancea ciganima) ili derbi gde Mance vec bio dvostruki strelac… masina za golove u vidu Dragana Mancea je konacno proradila. Za svaki naredni derbi koji je dolazio, enigma gde se ne da naslutiti rezultat, al jedno se sasvim sigurno znalo – Mance ce potopiti cigane. I pred svaki susret Mance je sa sigurnoscu tvrdio: ”Dacu gol.. najmanje!” – i uvek odrzao obecanje dato Grobarima. Koliko su golovi, a posebno ovi najdrazi protiv najomrazenijih, ucinili da Mance postane Grobarska zakletva? Zasigurno da jeste uticalo… medjutim Mance se nije volio samo zbog golova i sigurno ne zbog igre, ili da ne kazem borbenosti na terenu. Za razliku od predhodnih generacija igraca, gde se prilazilo s maximumom ”ozbiljnosti”, golgeteri bile neumorne radilice pred golom, pretrcavali kilometre da bi se osladili jednim pogotkom – Mance je cesto bivao lezeran na terenu, izgledao potpuno nezainteresovan, lenj na trcanju. Ali je uvek bio gladan golova, kako je sam govorio: Zivim za golove! - i iz totalne pasivnosti (kako je delovao) tresao je mreze. Cini se da su mu inspiracije bile maximum onda kad je klub bio na najvecim iskusenjima. Ne samo u tekmama protiv cigana… nego i one ”male”, Mance je pronalazio neki svoj inat da bas u tim utakmicama donosi pobede Grobarima. Tako npr protiv fk pristina - u to vreme pristina je iz druge lige stigla u prvu, nosena euforicnim siptarskim nacionalizmom, na prepunom stadionu sveopste histerije, za sve ekipe i bod je bio nemoguca misija - upravo je Mance doneo pobedu. Partizan kao prva ekipa odlazi sa oba boda, a Manceu se peva: ”Mance, Mance jebo si albance”. I upravo protiv te pristine odigrala se prva tekma posle tragdije.
Fantastican, i u svom elementu, bio je Mance i na istorijskoj tekmi protiv QPR…. Prvo one u gostima gde sa nekih 25-30 metara maestralnim sutem preko golmana pod prescku doveo PFC u vodstvo od 2:1. Na kraju tekma se zavrsva katastrofalnim porazom 6:2. Da bi na revans u BG, pred krcatim JNA… Mance krenuo sam protiv svih, nosen freneticnim JUGom… gine na trenu… postize gol, u transu posle klizanja na kolenima pada uz korner zastavicu i nagovestava pocetak nezaboravne noci i ludog prolaska u naredno kolo. Nesto slicno se desilo i u sledecem kolu gde nailazimo na madjarski Videoton… tamo primamo petardu… u BG slicna slika kao protiv QPR... Mance daje gol… grize i kida u napadu, ima sjajne prilike, medjutim ovaj put ni On ne moze sve, ali malo je falilo.
I pored svega, ljudi iz uprave imaju zamerki na njegov odnos prema klubu, igri, treninzima?? Mance pred istekom ugovora, a niko iz kluba ne dolazi sa ponudom da ugovor i produzi na novih 4 godine. Dolazi do trzavica… Mance u ocaju i ogorcenju prema ljudima iz uprave nagovestava odlazak iz kluba. Javlja se se zagrebacki dinamo kao moguca nova destinacija sa fantasticnom ponudom. Mozda bi se tako nesto i desilo (kao sto su i otisli Stojic, Salja, Dimitrijevic) da na scenu ne nastupaju raspameceni Grobari. Stadion se opseda svakodnevno, pretnje upravi da ce, ukoliko se tako nesto desi i dozvoli, snositi nezapamcene posledice Grobarskog besa. Slepci klupske administracije, konacno dolaze sa novim ugovorom za Mancea, ali i podvucen ucenom: ukoliko se Mance ne promeni, kao i svoj odnos i pristup utakmicama, treninizima, bice najuren iz kluba. I samom Manceu kao da je pao kamen sa srca… i uz izvinjenje navijacima, a ujedno i zahvalonst na podrsci – u novu sezonu ulazi obecanjem: Bicu prvi strelac lige! A sam Bog zna kad smo zadnji put imali strelca prvenstva. Obecanje u koje niko od navijaca nije ni sumnjao… a posteno govoreci, nije ni mario dal ce biti prvi strelac ili ne jer Mance je jednostavno nas. Na samom startu Mance je krenuo u skladu datog obecanja, na prvim utakmicama redovno postize golove… ali onda i tragedija. I upravo iz razloga, pod pretnjom ljudi iz uprave da mora promeniti pristup i odnos – Mance dozivljava saobracajnu nesrecu zureci na jebeni trening. Na auto-putu, usled brze voznje gubi kontrolu nad vozilom i na licu mesta ostaje bez zivota. Utihnuli su andjeli. Tesko je reci… a ponajmanje svatiti iz kog razloga ostajemo bez najveceg sina. Sve posle je bilo nekako prazno, nedoreceno.
Odnos Mance i Grobara bio je cudan spoj hemije. Mance, verujem prvi, koji je osetio srce Grobarsko, ljubav koju nosimo prema klubu i igracima u najdrazem dresu – i tu nam ljubav vratio na isti nacin. Znao je JUG da ponese svoje ljubimce do pobede, ili da ih tesi u porazu… ali nikad to nije bilo obostrano, ili barem se nikad nije pokazivalo od onih na terenu. Mance je precrtao tu ”granicu” igraci – navijaci, spojio se i izjednacio sa Grobarima na tribini. Prvi koji je preskako zelezne reklame i bezgalvo jurisao na ogradu juzne tribine, onaj koji golove nije slavio negde na sredini terena u zagrljaju klupskih igraca nego u zagrljaju visoko na ogradi JUGa, znao je da pretrci citav teren i zavrsi na ogradi JUGa. Ta istrcavanja na ogradu JUGa, postala su redovna praksa, i vremenom sudije su pocele da dele zute kartone. Naravno, ni to nije sprecavalo Mancea da radost gola proslavi sa svojim Grobarima… sledili su crveni, odsustvo sa tekmi. Bilo je jasno da se vise ne moze nastaviti sa ovakvom radoscu. Ali ne i kraj ludosti radovanja, jer Mance nas ponovo dovodi do ekstaze neobicnim radovanjem – klizanjem na kolenima sa visoko uzdignutim rukama i pesnicama. ”Pozalio” bi se Mance da to klizanje zna itekako da boli, da ostavlja trag na kolenima, ali i da vredi, kad vec ne moze radost podeliti sa svojim Grobarima. I van terena Mance se sa navijacima odnosio kao sa svojom bracom Grobarskom… znao je da dadne kintu navijacima za put na tekmu, ili povratak sa gostovanja… znao je da pocasti cugom… jednostavno u svakom momentu je bio Grobar. Navijaci s druge strane, dostizali ekstaze i samom pojavom Mancea. Recimo derbi, za nas je pocinjao mnogo pre prvog zvizduka. Prilikom kada fudbaleri izlaze da ”izvide” teren dobrih 2 sata pre pocetka… JUG bi explodirao pojavom Mancea. U trenu bi se pocelo sa sapartom i razvucenim pevanjem: DragaaanManceeeDragaaanManceee… neprekidno i u nedogled sve do dostizanje totalne nirvane. Protivnicki navijaci, znali su gde lezi Grobarska snaga, te su pogrdne pesme pre svega upucivane Manceu. Smradovi ciganski, znali su da je rana posle Mancea duboka i bolna, te su nastavili jos inspirativnije sa uvredama i posle tragedije… prilikom svakog faula kada bi neki igrac ostao lezeci na terenu usledilo bi: ”zove te Mance”. Naravno da nas je bolela uvreda, ali ne koliko i istina da ni na ovoj tekmi nece biti procitan igrac sa brojem 9.
Klub je zatrazio od FS da dok raja sezone odigramo bez dresa sa devetkom, i tome je udovoljeno. Grobari od kluba traze da se stadionu promeni ime u ”Dragan Mance”, medjutim nista od toga. Umesto, obecan je spomenik na stadionu… ali i od toga nista. Sve sto se uradilo na spomen najveceg sina je turnir ”Dragan Mance” koji niti je dovoljan niti adekvatan.
Ima dalje..
nesa15
Grobar
- Учлањен(а)
- 07.01.2007
- Порука
- 804
- Reaction score
- 2
Sta je Mance prestavljao Grobarima, moglo se videti na gore pomenutoj tekmi protiv pristine. Svega nekoliko dana posle tragedije… neugodna pristina dolazi u BG. Utakmica ko utakmica, malo ko da je mario za rezultat i razvoj na terenu. Stadion je pevao i klicao svom idolu, skandiranja: ”igrajte za Mancea”. Igraci su se na terenu mucili… i oni sami jos uvek u vidnom soku zbog gubitka klupskog druga. Patnja i mucenje, sve do negde zadnjih minuta tekme kada Radanovic postize gol… i verujem sasvim spontano, pod utiskom atmosfere na stadionu – gol proslavlja klizanjem na kolenima. I tek tada postaje neki cudan dilerijum na tribinama… radost pomesana tugom... sreca pomesana bolom. Pobeda koja kao da nije znacila pobeda nad protivnikom, nego pobeda zivota nad smrti… jer kao da je tog trenutka Mance sa fudbalskih terena prenet u nasa srca gde mu je dat zivot vecni. A potvrda da se upravo to i desilo, je i vreme danasnje kada posle toliko godina, Mancea… njegovi Grobari pamte i vole. Dokaz da Mance zivi, su i mladje generacija Grobara koje ga i ne pamte sa terena, ali mu odaju cast i slavu kao najvecem sinu Grobarskom, idolu, gospodaru tribine. I sve dok Kuca srce Grobarsko, zivece Mance sa nama i medju nama. Neopisiva tuga koja nas je zadesila… ali jos veca radost i cast da smo imali Mancea. Verujem i dan danas kad oslusnes, da tribina JUGa jos uvek odzvanja: DragaaaanManceeeDragaaaanManceee…
Drugi deo je slican prvom ali cu ga postaviti..
Na samom pocetku 80tih u novinama sam procitao da je u Partizan iz Galenike dosao jos jedan decko koji obecava, cudnog prezimena koje iz prve nisam mogao ni da zapamtim. Komentari u stilu : odlican u skoku, izuzetna igra glavom, gromovit sut, istancan osecaj za gol... i slicni nisu me ni najmanje obradovali. Na nekoliko manjih utakmica taj Dragan Mance je zaista davao golove ali ja u njemu nisam video centarfora koji ce zadovoljiti apetite vernog JUGa. U to vreme smo pored vecitog Moce imali ubojit tandem Zivkovic-Varga i nisam verovao ca njihovu slavu moze pomutiti ovaj nasmejani novajlija. Prvi put sam ga gledao na derbiju na marakani u oktobru 1981. godine. Posle tri uzastopne pobede, krenuli smo na marakanu da je konacno osvojimo. Tekma je resena vec u 5. minutu, Milko je iz sumnjive pozicije postigao jedini gol. Jesica je zamenio Mance da bi pojacao ofanzivu ka Zvedinom golu, ali nismo imali srece. Dragan, sem jednog odlicnog suta nije mnogo pokazao, ali videlo se da ume da se postavi i dobro se kretao. Uverio nas je da ima osecaj za gol i da ce eksplodirati ako bude uporan.
I u prolecnom delu smo izgubili od cigana. Ponovo je skripalo u napadu, ponovo je Mance usao kao rezerva, promasio dva zicera i ponovo je JUG uzdisao za neiskoristenim sansama. Nasi navijaci iz Zemuna su tvrdoglavo hvalili visokog centarfora, a mi smo sumnjicavo vrteli glavom. Jednostavno, na vecim utakmicama nije umeo da se snadje i svi smo se pitali koliko jos treba ca tekamo da najzad proradi. Dosla je i ta fantasticna sezona 1982/83 u koju je nas tim usao veoma ambiciozno. Jedini konkurent, Blazevicev Dinamo biva torpedovan u sred Zagreba 4-3, Mance briljira i posle gola trci prema vernim Grobarima da podeli radost.
Maksimir u suzama, da li je Partizan sampion a da se jesenji deo prvenstva nije ni zavrsio? Na Marakani uzimamo bod, ponovo sudijska kradja, ali fantasticni Mance posle Ziletovog dodavanja glavom dovodi JUG u trans i Partizan do jesenje titule. Drugi deo sampionata, posle traljavog pocetka nastavljamo gazeci sve pred sobom. A sada vec najbolji Jugoslovenski centarfor sve cesce trci slavljenickim sprintom prema Grobarskoj tribini. U vec legendarnoj utakmici sa Zagrebackim Dinamom na Marakani, Mance i Trifunovic dovode Grobare do ekstaze. Posle 0:2 na poluvremenu, uz nadrealnu grmljavinu sa tribina stizemo do sampionskih 2:2.
Tada sam prvi put primetio nesto iracionalno. Po skolskim klupama, po zidovima gradova, po seoskim tarabama vidjam sve cesce ispisanu rec Mance. Mnogo cesce nego Partizan ili Grobari. Mnogi navijaci sticu nadimak Mance tako da smo dosli u grotesknu situaciju da kada na utakmici viknete prezime vecito nasmejanog centarfora, okrece se desetine navijca.
A onda 04. juna 1983 godine, na nas stadion dosla je Zvezda. Bili smo naostreni kao nikada, jurili smo cigane po celom gradu. Na JUGu otetih crveno belih znamenja skoro kao i na njihovoj tribini. A taj ratnicki filing imali su i igraci pa tako svi cigani ovog sveta zaobilaze ovaj datum kao da nikada nije ni postojao. A jeste! Jedan od najlepsih vidjenih voleja u istoriji fudbala zaustavlja precka. Crno beli bombarder u 35. minutu ponovo gadja u precku a u nastavku akcije Varga donosi prednost 1:0, sto je bio rezultat i poluvremena. Pauza vazi samo za igrace, pesma razularenog JUGa ledi krv u zilama. U nastavku nam Korolija ne svira cist penal, ali na to smo vec navikli, tada nas niko nije mogao zaustaviti. Posle precke trese se i mreza - Mance, Mance, Mance... Cigani smanjuju na 2:1, all razigrani Zemunac nadmudruje Stojanovica i klizi na kolenima ka JUGu. Na kraju 3:2 i sampionski pehar moze da se puni sampanjcem.
Idol je rodjen, legenda zivi! Posle dugog vremena Partizan ima devetku za ponos, razbijaca svih bunkera i defanziva modernog fudbala. Sledeca sezona nije bila tako uspesna. Bill smo drugi, a nakon poslednjeg kola protiv Zeljeznicara u Beogradu (0-1), Grobari ulaze u prostorije kluba i pevaju. Igraci su sa nama, Mance okrece turu pica, peva se - i kada ne budes prvi ti...
U kupu UEFA, te 1984. godine Dragan Mance nam je priredio jos jednu caroliju. U Londonu, protiv QPR postigao je gol o kome se jos i danas prica. Izgubili smo 6-2, a u revansu ih razneli 4-0 i prosli u drugo kolo. Ako se po necemu pamte ove utakmice to je navijanje i pomenuti gol, koji je verovatno najlepsl gol u istoriji FK Partizan. Manceovi projektili su se redjali kao na traci, a Mancea su svuda pratili poklici Grobara. Veza navijaca i njihovog bozanstva, protivnika je dovodila do ocajanja.
Mance nije osetio slavu najvecih fudbalskih velicina, ali je u nasim okvirima bio ubedljivo najbolji centarfor. Ono sto je njega izdvajalo od drugih fudbalera bila je njegova pojava, delovao je kulturnije, oblacio se moderno, nije slusao narodnjake (voleo je Dire Straits i Rod Stewarta) i jednostavno odudarao od slike prosecnog fudbalera.
3. septembra 1985. - sok! U saobracajnoj nesreci, u svojoj 23. godini, gine centarfor Partizana - Dragan Mance, na novosadskom putu prema Beogradu.
Prvu narednu utakmicu smo trebali da igramo u Niksicu pred TV kamerama vec 5. septembra ali je zbog tragicnog dogadjaja mec odlozen. U nedelju 08.09. u Beograd je dolazila Pristina ciji celnici nisu imali razumevanja za nasu nesrecu i nisu hteli da odloze tekmu. Misli da je to bilo najpotresnije vece navijaca Partizana, minut cutanja je bio propracen sarpatom na Jugu. Pesme koje su bile spevane za tih pet teskih dana, pevane su nonstop.
Skandiranje "igrajte za Dragana" jos je vise onespokojilo igrace koji se nisu najbolje snasli pod velikim psiholoskim pritiskom. Kontre Vokrija i Batrovica i povici Siptara sa severa razgnevili su Jug koji je poceo da ih vredja. U poslednjem minutu Radanovic daje gol, prekriva lice sakama, svi smo euforicni. Kao da je sam Bog pisao scenario, jeziva mesavina razlicitih osecanja preplavila je stadion JNA - tuga, radost, inat, ocaj, totalno ludilo nas vode kod igraca i rukovodstva kluba gde se sa suzama u ocima nastavlja pevanje u slavu pokojnog Dragana Mancea.
I danas mi pred ocima prolaze trenuci koji me vezuju za njega - momenat kada lopta ulazi u gol, onaj kratkotrajan muk stadiona pred eksploziju odusevljenja, njegov trk i klizanje prema vernom jugu. Nisam siguran da sam dozivljavao lepse trenutke. Slava mu.
Preuzeto sa sajta Juznog Fronta.
Drugi deo je slican prvom ali cu ga postaviti..
Na samom pocetku 80tih u novinama sam procitao da je u Partizan iz Galenike dosao jos jedan decko koji obecava, cudnog prezimena koje iz prve nisam mogao ni da zapamtim. Komentari u stilu : odlican u skoku, izuzetna igra glavom, gromovit sut, istancan osecaj za gol... i slicni nisu me ni najmanje obradovali. Na nekoliko manjih utakmica taj Dragan Mance je zaista davao golove ali ja u njemu nisam video centarfora koji ce zadovoljiti apetite vernog JUGa. U to vreme smo pored vecitog Moce imali ubojit tandem Zivkovic-Varga i nisam verovao ca njihovu slavu moze pomutiti ovaj nasmejani novajlija. Prvi put sam ga gledao na derbiju na marakani u oktobru 1981. godine. Posle tri uzastopne pobede, krenuli smo na marakanu da je konacno osvojimo. Tekma je resena vec u 5. minutu, Milko je iz sumnjive pozicije postigao jedini gol. Jesica je zamenio Mance da bi pojacao ofanzivu ka Zvedinom golu, ali nismo imali srece. Dragan, sem jednog odlicnog suta nije mnogo pokazao, ali videlo se da ume da se postavi i dobro se kretao. Uverio nas je da ima osecaj za gol i da ce eksplodirati ako bude uporan.
I u prolecnom delu smo izgubili od cigana. Ponovo je skripalo u napadu, ponovo je Mance usao kao rezerva, promasio dva zicera i ponovo je JUG uzdisao za neiskoristenim sansama. Nasi navijaci iz Zemuna su tvrdoglavo hvalili visokog centarfora, a mi smo sumnjicavo vrteli glavom. Jednostavno, na vecim utakmicama nije umeo da se snadje i svi smo se pitali koliko jos treba ca tekamo da najzad proradi. Dosla je i ta fantasticna sezona 1982/83 u koju je nas tim usao veoma ambiciozno. Jedini konkurent, Blazevicev Dinamo biva torpedovan u sred Zagreba 4-3, Mance briljira i posle gola trci prema vernim Grobarima da podeli radost.
Maksimir u suzama, da li je Partizan sampion a da se jesenji deo prvenstva nije ni zavrsio? Na Marakani uzimamo bod, ponovo sudijska kradja, ali fantasticni Mance posle Ziletovog dodavanja glavom dovodi JUG u trans i Partizan do jesenje titule. Drugi deo sampionata, posle traljavog pocetka nastavljamo gazeci sve pred sobom. A sada vec najbolji Jugoslovenski centarfor sve cesce trci slavljenickim sprintom prema Grobarskoj tribini. U vec legendarnoj utakmici sa Zagrebackim Dinamom na Marakani, Mance i Trifunovic dovode Grobare do ekstaze. Posle 0:2 na poluvremenu, uz nadrealnu grmljavinu sa tribina stizemo do sampionskih 2:2.
Tada sam prvi put primetio nesto iracionalno. Po skolskim klupama, po zidovima gradova, po seoskim tarabama vidjam sve cesce ispisanu rec Mance. Mnogo cesce nego Partizan ili Grobari. Mnogi navijaci sticu nadimak Mance tako da smo dosli u grotesknu situaciju da kada na utakmici viknete prezime vecito nasmejanog centarfora, okrece se desetine navijca.
A onda 04. juna 1983 godine, na nas stadion dosla je Zvezda. Bili smo naostreni kao nikada, jurili smo cigane po celom gradu. Na JUGu otetih crveno belih znamenja skoro kao i na njihovoj tribini. A taj ratnicki filing imali su i igraci pa tako svi cigani ovog sveta zaobilaze ovaj datum kao da nikada nije ni postojao. A jeste! Jedan od najlepsih vidjenih voleja u istoriji fudbala zaustavlja precka. Crno beli bombarder u 35. minutu ponovo gadja u precku a u nastavku akcije Varga donosi prednost 1:0, sto je bio rezultat i poluvremena. Pauza vazi samo za igrace, pesma razularenog JUGa ledi krv u zilama. U nastavku nam Korolija ne svira cist penal, ali na to smo vec navikli, tada nas niko nije mogao zaustaviti. Posle precke trese se i mreza - Mance, Mance, Mance... Cigani smanjuju na 2:1, all razigrani Zemunac nadmudruje Stojanovica i klizi na kolenima ka JUGu. Na kraju 3:2 i sampionski pehar moze da se puni sampanjcem.
Idol je rodjen, legenda zivi! Posle dugog vremena Partizan ima devetku za ponos, razbijaca svih bunkera i defanziva modernog fudbala. Sledeca sezona nije bila tako uspesna. Bill smo drugi, a nakon poslednjeg kola protiv Zeljeznicara u Beogradu (0-1), Grobari ulaze u prostorije kluba i pevaju. Igraci su sa nama, Mance okrece turu pica, peva se - i kada ne budes prvi ti...
U kupu UEFA, te 1984. godine Dragan Mance nam je priredio jos jednu caroliju. U Londonu, protiv QPR postigao je gol o kome se jos i danas prica. Izgubili smo 6-2, a u revansu ih razneli 4-0 i prosli u drugo kolo. Ako se po necemu pamte ove utakmice to je navijanje i pomenuti gol, koji je verovatno najlepsl gol u istoriji FK Partizan. Manceovi projektili su se redjali kao na traci, a Mancea su svuda pratili poklici Grobara. Veza navijaca i njihovog bozanstva, protivnika je dovodila do ocajanja.
Mance nije osetio slavu najvecih fudbalskih velicina, ali je u nasim okvirima bio ubedljivo najbolji centarfor. Ono sto je njega izdvajalo od drugih fudbalera bila je njegova pojava, delovao je kulturnije, oblacio se moderno, nije slusao narodnjake (voleo je Dire Straits i Rod Stewarta) i jednostavno odudarao od slike prosecnog fudbalera.
3. septembra 1985. - sok! U saobracajnoj nesreci, u svojoj 23. godini, gine centarfor Partizana - Dragan Mance, na novosadskom putu prema Beogradu.
Prvu narednu utakmicu smo trebali da igramo u Niksicu pred TV kamerama vec 5. septembra ali je zbog tragicnog dogadjaja mec odlozen. U nedelju 08.09. u Beograd je dolazila Pristina ciji celnici nisu imali razumevanja za nasu nesrecu i nisu hteli da odloze tekmu. Misli da je to bilo najpotresnije vece navijaca Partizana, minut cutanja je bio propracen sarpatom na Jugu. Pesme koje su bile spevane za tih pet teskih dana, pevane su nonstop.
Skandiranje "igrajte za Dragana" jos je vise onespokojilo igrace koji se nisu najbolje snasli pod velikim psiholoskim pritiskom. Kontre Vokrija i Batrovica i povici Siptara sa severa razgnevili su Jug koji je poceo da ih vredja. U poslednjem minutu Radanovic daje gol, prekriva lice sakama, svi smo euforicni. Kao da je sam Bog pisao scenario, jeziva mesavina razlicitih osecanja preplavila je stadion JNA - tuga, radost, inat, ocaj, totalno ludilo nas vode kod igraca i rukovodstva kluba gde se sa suzama u ocima nastavlja pevanje u slavu pokojnog Dragana Mancea.
I danas mi pred ocima prolaze trenuci koji me vezuju za njega - momenat kada lopta ulazi u gol, onaj kratkotrajan muk stadiona pred eksploziju odusevljenja, njegov trk i klizanje prema vernom jugu. Nisam siguran da sam dozivljavao lepse trenutke. Slava mu.
Preuzeto sa sajta Juznog Fronta.
Crno-beli
Partizanovac
- Учлањен(а)
- 30.09.2006
- Порука
- 19.482
- Reaction score
- 2.060
Сутра се навршавају 22 године од смрти Драгана Манцеа, центарфора Партизана. Прави тренутак да се активира ова тема.
Драган Манце није био префињени техничар, нити уметник попут Ван Бастена. Ако бих морао с неким да га поредим, онда је то Филипо Инзаги. Често у офсајду, често са дугим голгетерским постовима, али поуздан и ефикасан када је најважније.
Умео је Манце да не постигне гол по два месеца, али када дођу Звезда, Динамо, Хајдук или неки европски тим, знало се ко ће сигурно дати гол. Драган Манце. Најјачи кад је најтеже.
Оно што га је идвајало од осталих саиграча је срчаност и харизма. Тај момак је знао да прослави гол. И ту није било позе, глуме или шминке. Он би, да је могао, сваки пут кад се затресе мрежа, скочио преко ограде, па право међу Гробаре на Југ. Уместо тога, клизао је коленима по трави, са високо уздигнутим рукама.
Ас у узлету и пуној снази, који је тек требао да покаже колико може, трагично је завршио свој живот, журећи на тренинг.
Остала је успомена на силне голове, на редовно оверавање "вечитог ривала", на гол Динаму који је донео титулу, на волеј под пречку Квинс Парк Ренџерсу са 30 метара...
Данас, када већина света и не зна ко игра у њиховим клубовима, када се играчи мењају као на траци, када је битније продати се а не оставити траг у свом клубу, треба се поново сетити овог момка.
Мада, он није никада пао у заборав. И данас, 22 године после његове смрти, чује се са Југа...
"Отиш`о си Драгане,
Остала је туга
увек ће те волети
Гробари са Југа..."
Јер легенда живи.
Погледајте прилог 903
Драган Манце није био префињени техничар, нити уметник попут Ван Бастена. Ако бих морао с неким да га поредим, онда је то Филипо Инзаги. Често у офсајду, често са дугим голгетерским постовима, али поуздан и ефикасан када је најважније.
Умео је Манце да не постигне гол по два месеца, али када дођу Звезда, Динамо, Хајдук или неки европски тим, знало се ко ће сигурно дати гол. Драган Манце. Најјачи кад је најтеже.
Оно што га је идвајало од осталих саиграча је срчаност и харизма. Тај момак је знао да прослави гол. И ту није било позе, глуме или шминке. Он би, да је могао, сваки пут кад се затресе мрежа, скочио преко ограде, па право међу Гробаре на Југ. Уместо тога, клизао је коленима по трави, са високо уздигнутим рукама.
Ас у узлету и пуној снази, који је тек требао да покаже колико може, трагично је завршио свој живот, журећи на тренинг.
Остала је успомена на силне голове, на редовно оверавање "вечитог ривала", на гол Динаму који је донео титулу, на волеј под пречку Квинс Парк Ренџерсу са 30 метара...
Данас, када већина света и не зна ко игра у њиховим клубовима, када се играчи мењају као на траци, када је битније продати се а не оставити траг у свом клубу, треба се поново сетити овог момка.
Мада, он није никада пао у заборав. И данас, 22 године после његове смрти, чује се са Југа...
"Отиш`о си Драгане,
Остала је туга
увек ће те волети
Гробари са Југа..."
Јер легенда живи.
Погледајте прилог 903
undertejker
Grobar
- Учлањен(а)
- 07.11.2006
- Порука
- 893
- Reaction score
- 122
LEGENDA ZIVI!
Dominus et dues
Grobarčina
Uvek u srcu Dragan Mance
grujo_kumanovo
Banned
Upalite svecu i u moje ime!Jedan je Dragan Mance!
Dr.Hofmann
Guest
Otišo si Dragane ostala je tuga uvek će te voleti Grobari sa Juga!! Ovo je samo da se čovek naježi ! Slava mu
BOGDAN_WSC
Početnik
Otišo si Dragane ostala je tuga uvek će te voleti Grobari sa Juga!!Uvek ces biti u nasim srcima...
hrza
Zeldi Moderator
Tamo daleko u miru pociva, tamo je Dragan Mance, slava mu vecita!!!
fluid
Grobarčina
Kada se desio ovaj nemili događaj već sam išao u školu. Vest da je poginuo Mance sam čuo na jednom školskom odmoru. Nisam bio svestan i nisam mogao da verujem. Tek kada sam došao iz škole kući potpuno sam se uverio. Pobegao sam u sobu, pokrio glavu jastukom i plakao, plakao, plakao... 
Možete zamisliti klinca kome se srušio čitav svet. 
Te godine, na jesen, je izašao i LP "Pesme Partizanovog Juga". Naravno, otišao sam da kupim ploču. Ponosno je poneo kući i sećam se da me je komšija videvši šta nosim priupita da kažem ime nekog igrača Partizana. Onako u žurbi rekoh Mance, a on uporan upita me da li ima još neki. Nisam mu ništa odgovorio jer sam ŽURIO! Sada bih mu odgovorio: "Što pitaš kad znaš da nema!".
I sad evo čitam ove članke. Kao da je vreme stalo. :?
Možete zamisliti klinca kome se srušio čitav svet. Te godine, na jesen, je izašao i LP "Pesme Partizanovog Juga". Naravno, otišao sam da kupim ploču. Ponosno je poneo kući i sećam se da me je komšija videvši šta nosim priupita da kažem ime nekog igrača Partizana. Onako u žurbi rekoh Mance, a on uporan upita me da li ima još neki. Nisam mu ništa odgovorio jer sam ŽURIO! Sada bih mu odgovorio: "Što pitaš kad znaš da nema!".
I sad evo čitam ove članke. Kao da je vreme stalo. :?
markos
Sotir zvani đubre
Vecna slava i hvala legendi po kojoj i dan danas nosim nadimak.
mrzim_sve
Legenda
Jedan jednini i neponovljivi... RIP legendo!