Nesmanjenom tugom gazim u smiraj ovog šugavog, najšugavijeg dana. Kako prolazi vreme naviru sećanja na sve ono što sam kao Grobar doživeo u periodu kad je GENERAL vladao i harao evropskim i domaćim parketima. Bio je simbol Grobarštine, jak, neustrašiv, neko ko neće ustuknuti sve da mu je zdravlje u pitanju. Do zadnjeg udaha borio se za njegov i naš PARTIZAN i za ideale pravog istinskog Grobara. Srce mi se cepa, suze same pristižu, jer znam da GENERAL nikada više neće stati ispred njegove Grobare i povesti nas u rat. Spavaj GENERALE sa anđelima i pozdravi nam Profu, Savovića, Šarića, Božu Koprivicu, Mišu Tumbasa, Dudu, Miloja itd itd itd itd...
Partizan.net - Forum navijača Partizana
Dobrodošli na najveći i najstariji Forum Navijača Partizana!
Nekoliko desetina hiljada ljudi prati i podržava naš rad. Zaprati nas na socijalnim mrežama za najnovije informacije o Partizanu ili se pridruži hiljadama članova u diskusijama na našem Forumu
Važno: Registracije za nove članove su trenutno zatvorene. Ukoliko svejedno želite da nam se pridružite, pošaljite E-mail Uredništvu koje će Vas uputiti u proceduru. Kontak informacije možete pronaći na partizan.net
Napred Partizan!
-
Registracije za nove članove su ponovo otvorene!
Svaki novi korisnik foruma će proći kroz proces odobravanja poruka od strane moderacije pre nego što postovi budu objavljeni na forumu.
- Svaka registracija će biti pregledana, a zatim odobrena ili odbijena od strane moderatora.
- Ukoliko se korisnik registruje, njegove prve poruke na forumu se neće odmah objavljivati dok ne prođu kroz proces moderacije.
Dule Vujošević
- Зачетник теме Pantic_PFC
- Датум покретања
Bili Piton
Grobar
- Учлањен(а)
- 12.05.2018
- Порука
- 889
- Reaction score
- 7.176
ђедВук
Grobarčina
Još jedan naš Francuz...
... i tamo neka Evroliga...
... i tamo neka Evroliga...
Na priču o Novskom su me uputile čuvene reči našeg Duleta: ”Ne dajte se pasjim sinovima!” Živeo sam u Americi, vozio sam kamion i na tablet sam skinuo knjige Danila Kiša. Kada sam pročitao ”Grobnicu za Borisa Davidoviča”, spustio sam tablet na grudi i nastavio da ležim u tišini. Razmišljao sam kako ima nade za svet u kom postoje takvi ljudi. Ljudi bez cene i bez straha. I kako ima nade za svet u kom živi jedan Dule. Verovatno sam tada odlučio da ću da mu verujem šta god da kaže. Jer me tada nije slagao. A nije ni nikada pre i nikada posle.
Boris Davidovič Melamud, poznatiji pod prezimenom Novski, je značajna ličnost Oktobarske revolucije. Uhapšen je krajem 1930. godine, nakon što ga je potkazao jedan zatvorenik svojim priznanjem da je špijunirao za Englesku. Novski pada u nadležnost islednika Fedjukina i biva podvrgnut mučenju ne bi li priznao špijunažu. Novski se ipak odupire i odbija da lažnim priznanjem ukalja svoju čast. Međutim, Fedjukin menja taktiku i dve večeri zaredom izvodi Novskog iz samice i suočava ga sa po jednim, tek uhapšenim zatvorenikom. Ucenjuje ga zatvorenikovim životom, a pošto Novski ne prizna, zatvorski čuvari ovog odmah usmrte.
Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča
”(...)Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim. Imao je belu kožu prošaranu pegama, nezdrav ten, gustu tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio naočari, i Novskom se učini da naslućuje u korenu njegova nosa tragove okvira tek skinutih naočara. Pomisao da taj mladič zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne pomisli u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi izvesnu opasnost po Fedjukinovu istragu i može na neki način da se pripiše kao greška i napuklina u Fedjukinovoj režiji.
Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da će pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navesti Novskog da uoči i bitnu razliku; ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, Ijude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduče biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (več stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.
Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegovu odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: ”Umrečeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna.” Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta: ”Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, s cevima okrenutim prema lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo. Fedjukin napusti podrum bez i jedne reči, a stražari odvedoše Novskog i gurnuše ga na kameni pod.(...)
(...)Novski nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv način, po svoj prilici za vreme jedne od onih strašnih oluja kada su stražari na tornjeviina, oružje i nemački ovčari jednako bespomoćni. Sačekavši da se smiri purga, kreću potrage za beguncem, prepuštajući se krvoločnom instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim barakama uzalud očekuju zapovest ”napolje!”, tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica, tegleći premorene hajkače po dubokim snežnim nanosima. Četvrtog dana neki ga stražar otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu: begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnooće, od vrućine, od kazne i od kajanja. Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata posle podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za zube.”
Danas je umro jedan hrabri čovek. Ne u 4 sata posle podne kao Boris Davidovič, nego ranije. I nije za sobom ostavio nekoliko cigareta i četkicu za zube. Ostavio je za sobom armiju. I ne armiju navijača, već armiju ljudi. Ljudi koji su prepoznali stranu, i ne samo navijačku, već ljudsku. Od kad znam za sebe, Dule je uvek bio na pravoj strani. Dok sam odrastao uz njegov Partizan, gledao sam ga kao trenera, genijalca, trn u oku svima koji su hteli da ga skinu sa trona. A on je baš bio zaseo, i onolikog nisu mogli lako da ga maknu. Kada su to uspeli, počeo sam drugačije da gledam na Duleta. Ne više kao na trenera, nego kao na nekoga ko širi ideologiju u kojoj sam se prepoznao. Još od onda kada je rekao ”Može da se pogreši u tome kakav je ko igrač. Čak i u onome težem delu - još lakše - kakav će igrač biti. Ali da ne sme da se pogreši u tome kakav je čovek.” A biti čovek, danas je najvažnije. Isti čovek prema igračima koji zarađuju milione ali i čovek prema Miši Tumbasu. Jer tu razlike nema, barem za nas koji smo verovali Duletu.
Sećam se da je nedugo nakon sklanjanja iz Partizana u jednoj emisiji rekao: ”Nadam se ću nekada ponovo biti trener Partizana. Jer bi to značilo da živimo u slobodnoj državi.”
To se nije dogodilo. I neće se dogoditi nikada. Sloboda hoće, oseti se u vazduhu, ali će debelo zakasniti. A on je, u neku ruku, i život dao za nju. Ako ne život, onda bubreg. A taj novi koji je dobio, bio je preslab za jednog Duleta Vujoševića.
Boris Davidovič Melamud, poznatiji pod prezimenom Novski, je značajna ličnost Oktobarske revolucije. Uhapšen je krajem 1930. godine, nakon što ga je potkazao jedan zatvorenik svojim priznanjem da je špijunirao za Englesku. Novski pada u nadležnost islednika Fedjukina i biva podvrgnut mučenju ne bi li priznao špijunažu. Novski se ipak odupire i odbija da lažnim priznanjem ukalja svoju čast. Međutim, Fedjukin menja taktiku i dve večeri zaredom izvodi Novskog iz samice i suočava ga sa po jednim, tek uhapšenim zatvorenikom. Ucenjuje ga zatvorenikovim životom, a pošto Novski ne prizna, zatvorski čuvari ovog odmah usmrte.
Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča
”(...)Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim. Imao je belu kožu prošaranu pegama, nezdrav ten, gustu tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio naočari, i Novskom se učini da naslućuje u korenu njegova nosa tragove okvira tek skinutih naočara. Pomisao da taj mladič zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne pomisli u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi izvesnu opasnost po Fedjukinovu istragu i može na neki način da se pripiše kao greška i napuklina u Fedjukinovoj režiji.
Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da će pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navesti Novskog da uoči i bitnu razliku; ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, Ijude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduče biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (več stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.
Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegovu odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: ”Umrečeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna.” Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta: ”Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, s cevima okrenutim prema lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo. Fedjukin napusti podrum bez i jedne reči, a stražari odvedoše Novskog i gurnuše ga na kameni pod.(...)
(...)Novski nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv način, po svoj prilici za vreme jedne od onih strašnih oluja kada su stražari na tornjeviina, oružje i nemački ovčari jednako bespomoćni. Sačekavši da se smiri purga, kreću potrage za beguncem, prepuštajući se krvoločnom instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim barakama uzalud očekuju zapovest ”napolje!”, tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica, tegleći premorene hajkače po dubokim snežnim nanosima. Četvrtog dana neki ga stražar otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu: begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnooće, od vrućine, od kazne i od kajanja. Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata posle podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za zube.”
Danas je umro jedan hrabri čovek. Ne u 4 sata posle podne kao Boris Davidovič, nego ranije. I nije za sobom ostavio nekoliko cigareta i četkicu za zube. Ostavio je za sobom armiju. I ne armiju navijača, već armiju ljudi. Ljudi koji su prepoznali stranu, i ne samo navijačku, već ljudsku. Od kad znam za sebe, Dule je uvek bio na pravoj strani. Dok sam odrastao uz njegov Partizan, gledao sam ga kao trenera, genijalca, trn u oku svima koji su hteli da ga skinu sa trona. A on je baš bio zaseo, i onolikog nisu mogli lako da ga maknu. Kada su to uspeli, počeo sam drugačije da gledam na Duleta. Ne više kao na trenera, nego kao na nekoga ko širi ideologiju u kojoj sam se prepoznao. Još od onda kada je rekao ”Može da se pogreši u tome kakav je ko igrač. Čak i u onome težem delu - još lakše - kakav će igrač biti. Ali da ne sme da se pogreši u tome kakav je čovek.” A biti čovek, danas je najvažnije. Isti čovek prema igračima koji zarađuju milione ali i čovek prema Miši Tumbasu. Jer tu razlike nema, barem za nas koji smo verovali Duletu.
Sećam se da je nedugo nakon sklanjanja iz Partizana u jednoj emisiji rekao: ”Nadam se ću nekada ponovo biti trener Partizana. Jer bi to značilo da živimo u slobodnoj državi.”
To se nije dogodilo. I neće se dogoditi nikada. Sloboda hoće, oseti se u vazduhu, ali će debelo zakasniti. A on je, u neku ruku, i život dao za nju. Ako ne život, onda bubreg. A taj novi koji je dobio, bio je preslab za jednog Duleta Vujoševića.
Ne popusta me tuga ceo dan...
Nikola9875
Grobar
Najveći, hvala ti na svemu i počivaj u miru.
ђедВук
Grobarčina
Raspašću se... ne smem više na forum večeras...
Danas je umro i deo mene... DV je besmrtan jer će uvek živeti u svakom od nas, u našim mislima, sećanjima....
Godina neka 2013... Herceg Novi... igramo protiv Ludgoreca... moj najmlađi nekih 6 godina... dogovaramo se gde ćemo da gledamo tekmu... kaže on "idemo tamo gde je Dule". Neki dan pre toga smo ga videli u sport kafeu i od tada smo svako veče morali da idemo tamo... izgubismo (naravno), mali plače, prilazi mu Dule, pomazi ga po kosi i kaže "Ma dobićemo ih sledeći put, dođi da se slikamo"....
Ostali smo mu dužni i nikada nećemo moći to da ispravimo. To je ono što će mene, i sve Duletove Derviše, proganjati dok smo živi...
Obavezno pročitati i sačuvati. Imamo šanse da se iskupimo Želimiru... ne bi valjalo da i nju propustimo....
Godina neka 2013... Herceg Novi... igramo protiv Ludgoreca... moj najmlađi nekih 6 godina... dogovaramo se gde ćemo da gledamo tekmu... kaže on "idemo tamo gde je Dule". Neki dan pre toga smo ga videli u sport kafeu i od tada smo svako veče morali da idemo tamo... izgubismo (naravno), mali plače, prilazi mu Dule, pomazi ga po kosi i kaže "Ma dobićemo ih sledeći put, dođi da se slikamo"....
Ostali smo mu dužni i nikada nećemo moći to da ispravimo. To je ono što će mene, i sve Duletove Derviše, proganjati dok smo živi...
Obavezno pročitati i sačuvati. Imamo šanse da se iskupimo Želimiru... ne bi valjalo da i nju propustimo....
ProvencanoPFK
Grobarčina
Dule je jedan od onih ljudi za koga si mislio da nikada nece umreti. Zato je danasnji dan ovoliko tezak.
Marin
Grobarčina
- Учлањен(а)
- 14.09.2008
- Порука
- 3.108
- Reaction score
- 3.798
Umro je covek koji imao tezinu ko planina ovo je nenadoknadiv gubitak za svakok grobara vernog navijaca Partizana za klub koji ga volimo. Otiso nas general na drugi svet ali nas Partizan ne sme da izgubi rat treba od ove zagube izaci jos jaci. Laka ti zemlja generale ulepsao si mi zivot i srecan sam sto sam bio svedok na sve titule koji si osvojio za nas Partizan.
Sony PFC
Grobarčina
Kako bi bilo lijepo da jednog dana Duletov Luka bude trener prvog tima.
Jednog dana, u slobodnom Partizanu.
Vjerujem da je i Dule bio srecan sto je Luka nedavno usao u strucni stab mladjih kategorija
Jednog dana, u slobodnom Partizanu.
Vjerujem da je i Dule bio srecan sto je Luka nedavno usao u strucni stab mladjih kategorija
Goran Tomić
Kralj fanzina
Večeras igra KK Partizan, moj, vaš, naš, Duletov...
TV mi je uključen, ali ja ne gledam prvo poluvreme nego čitam vaše komentare i ne mogu da se sastavim...
Dule, ti si jedna od NAJVEĆIH LEGENDI JUGOSLOVENSKOG SPORTSKOG DRUŠTVA PARTIZAN, HVALA TI ZA SVE, GENERALE VELIKE CRNO-BELE ARMIJE!
TV mi je uključen, ali ja ne gledam prvo poluvreme nego čitam vaše komentare i ne mogu da se sastavim...
Dule, ti si jedna od NAJVEĆIH LEGENDI JUGOSLOVENSKOG SPORTSKOG DRUŠTVA PARTIZAN, HVALA TI ZA SVE, GENERALE VELIKE CRNO-BELE ARMIJE!
Antinarodni Element
Početnik
Oplenac
Retired witch Hunter
- Учлањен(а)
- 08.07.2014
- Порука
- 6.325
- Reaction score
- 33.284
Tako surovo a tako istinito...na zalost.
Duletovi dervisi...do kraja zivota
haubica675
Grobar
Мало је људи који за живота уђу у легенду. Дуле је то учинио још пре десетак година.
То што си напустио овоземаљски живот не значи да ниси у нашим срцима, а сећање на тебе ће живети докле год куцају црно бела срца.
Хвала за срећно детињство генерале!
То што си напустио овоземаљски живот не значи да ниси у нашим срцима, а сећање на тебе ће живети докле год куцају црно бела срца.
Хвала за срећно детињство генерале!
"Dajte mi 10.000 Duška Vujoševića i ja ću spasiti ovu zemlju"
Đorđe Balašević
Đorđe Balašević
Brka
Grobarčina
Nikada te nećemo zaboraviti Dule! Pričaćemo deci i unucima o tebi i radosti koju si nam doneo! Počivaj u miru naš dobri Dule.
