Povodom interesantne debate o podršci, poseti, razlozima za (ne)dolazak na stadion:
U jednom gradu postoje dve navijačke grupe.
Jedna je sinonim za vernost, nosila je svoj klub do velikih evropskih i domaćih uspeha, a bili su uz klub i tokom sušnih i teških godina. Druga večito traži dlaku u jajetu, svakoj evropskoj pobedi nađe manu, dok im je domaće prvenstvo ispod časti.
Za jednu ne postoji nezgodan termin, tu je i utorkom i četvrtkom, nikada im nije bio problem da stoje jedni drugima na glavama samo da gledaju svoj klub, komfor nije briga na koju se obaziru, dolaze i po dva sata ranije da bi zauzeli što bolja mesta. Druga ne voli kad je previše vruće, niti kada je previše hladno, ne voli što je toalet loš i što postoji mogućnost da pokisnu.
Jedni štede pare cele godine da bi obezbedili sezonsku ulaznicu za svoj voljeni tim, daju i bubreg ako treba da bi gledali svoje ljubimce uživo, odvajaju stotine evra za dragoceno parče plastike, oborili su sve evropske rekorde, zvanično su najverniji navijači na celom starom kontinentu. Drugima je svaka cena prevelika, 30, 40 ili 50 evra za sezonsku ulaznicu je sramota, kukaju da su plate male i da neće da daju pare lopovima. Oborili su sve negativne rekorde u regionu, večiti rival, Hajduk, Dinamo, pa čak i osrednji timovi kao što su Rijeka i Osijek prodali su više sezonskih ulaznica ove sezone.
Jedni su uvek uz svoje igrače, posle svakog poraza im pružaju podršku, posle svakog pada im pomažu da ustanu, prihvataju poraz kao sastavni deo igre, ne gube nadu posle sušnih godina, zauvek veruju u tim i pored promašenih trenera i loših pojačanja kojih je bilo prethodnih desetak godina. Drugi svoje igrače nazivaju splavarima, posle prvog evropskog poraza skidaju im dresove, svaki promašaj ili pogrešan pas izvižde i ismeju. Treneri i igrači su pod stalnim pritiskom jer im čekaju prvu grešku, a čak i kada pobede glavni fokus je na igraču koji je odigrao najslabije tu utakmicu.
Zanimljivo je da i jedan i drugi klub vode sumnjivi tipovi bliski vladajućoj stranci, i jedan i drugi tim godinama ne mogu da osvoje najvažnije trofeje, i jedne i druge su tukli njihovi „navijači“ zbog nepodobnih skandiranja. Ipak, jedni i dalje ne odustaju, teraju inat i iz utakmice u utakmicu, iz godine u godinu pokazaju časove ljubavi, spremni su da se bore do konačne pobede. Drugi su odavno digli ruke, u svemu vide zavere a u svojim redovima domaće izdajnike, dali bi život za svoj klub ali ne i novac za kartu, žive za bolja vremena i pun stadion ali će ih ipak sačekati iz fotelje.
Neverovatno zvuči da su i jedni i drugi zapravo isti ljudi, da vole isti klub, i da su sposobni da se u razmaku od dva sata između utakmice fudbalskog i košarkaškog kluba prešaltaju sa jednog stava o životu, ljubavi, borbi i Partizanu na onaj potpuno suprotni. Ugledajmo se sami na sebe, povedi drugara sa basketa na fudbal, posle zajedno na košarku, prenesimo pozitivu iz hale na stadion, a borbenost koju fudbaleri trenutno pokazuju prebacimo na košarkaše.
