ПАРТИЗАН-ЈАВОР 4:0
Победа од 4:0 над Јавором била је снажна изјава намере, али резултат говори само половину приче. Партизан је коначно показао синхронизовани високи пресинг који је гушио противнике од првог минута. Међутим, док су пресинг и напад функционисали одлично, дефанзивне транзиције остале су велики проблем током целе утакмице.
Побољшање пресинга Партизана било је укорењено у јасној структуралној промени. Било да је реч о голаутовима или отвореној игри, они су се постављали у дијамантски пресинг како би се супротставили изградњи напада Јавора у облику 4-2.
Ова поставка им је омогућила да примењују пресинг човек-на-човека, а да истовремено задрже +1 у последњој линији. Милошевић и Угрешић су били на штоперима, Вукотић је делио њихове две шестице, а крилни играчи су били на бековима.
Како је лопта била принуђена на једну страну, супротни крилни играч би се увлачио унутра да човек-на-човека маркира слободну шестицу, чиме је комплетирао замку. Топ.



За највећи део утакмице, пресинг је изгледао невероватно организовано – огроман корак напред у односу на претходни меч. Али није био савршен.
Може се видети да се неки играчи још увек привикавају на огромну интензивност ових човек-на-човека задатака. Било је неколико ситуација у којима играчи нису били сасвим „на“ свом играчу, али намера је била присутна.
Импресивно је било видети да се задња линија у одређеним моментима високо подизала да подржи пресинг. У неколико наврата видели смо како Сек инвертује да би притиснуо штопера, док је Рогановић моментално истрчавао напред да закључа бека.
Иако се ово десило само неколико пута, то је јасан наговештај нове, агресивније шеме пресинга. Тако што би Рогановић отишао толико далеко напред, Партизан је ефикасно угушио широки излазни пут и приморао Јавор на ужурбане одлуке.


Међутим, дефанзивне транзиције показале су неке забрињавајуће пукотине. У овој секвенци, полу-простор(халфспејс) је потпуно нечуван – што је у основи позив на проблеме.
Како се акција развија, видимо да се Драгојевић превише посвећује лопти, остављајући читав центар терена потпуно отвореним. Партизан мора да одржава бољу структурну дисциплину и престане да оставља ове огромне празнине на кључним местима ако жели да преживи.

Партизан је остао при структури 2-3 у изградњи напада коју смо видели против Железничара – два централна бека у првој линији, и пивот са бочним бековима који се подижу да формирају другу линију.
Поново, чак и уз ротације – као што је Симић који улази у пивот или Драгојевић који клизне у задњу линију – основни облик је остао доследан.
Права разлика овог пута била је у извршењу. Уместо тешке зависности од дугих лопти, екипа је заиста искористила структуру. Угрешић и Вукотић су се спуштали ниско из полу-простора(халфспејсова) да пруже стварну подршку, држећи лопту на земљи и омогућавајући много контролисанију прогресију кроз трећине терена.


Постављање Карабељова на леви бек било је решење наметнуто тренутним недостатком доступних опција, али је имало смисла јер је Партизан од почетка био предодређен да доминира лоптом у овој утакмици. Пошто је већину времена проводио улазећи у средњи ред, то је тиму донело додатни слој контроле.
Иако је изградња напада и даље повремено изгледала нестабилно, то је било због индивидуалних техничких грешака, а не због мане у самом систему. Једна брига, међутим, јесте Милошевић на голу. Чак и када Јавор није вршио никакав прави притисак на лопту, његов први инстинкт је скоро увек био да иде дуго, што баш и није његова најјача страна.
Требало би да покаже више смирености и остане миран уместо да жури са дистрибуцијом када има времена да одигра.
У устаљеном поседу лопте, Партизан је поново задржао формацију 2-3-5, али овај пут је изгледала још флуидније него у претходном мечу.
Уобичајена поставка подразумевала је да крилни играчи држе ширину, Угрешић и Вукотић заузимају полу-просторе(халфспејсове), а Милошевић остаје централно. Међутим, ротације су биле много чешће и константније, што је учинило много тежим за одбрану да прати своје задатке.
Сек је овог пута проводио знатно више времена у полу-простору(халфсејсу) у поређењу са претходним мечем – било тако што се ротирао унутра док је Угрешић излазио широко или тако што се увлачио да дозволи Рогановићу да истрчава више напред. У тим моментима, облик се повремено претварао у онај 2-2-6 изглед, потпуно преоптерећујући последњу линију и приморавајући Јавор да се повуче невероватно дубоко.



Бочни простори били су изузетно продуктивни, при чему су Трифуновић и Сек (када су били широко) изгледали оштро у 1 на 1 ситуацијама и опасни својим центаршутевима. Партизан је користио троуглове на оба бока да извуче Јавор из облика, стварајући савршене коридоре за пасеве иза леђа или за налете централних играча у канале.
Милошевић је био одличан. Или се кретао ка троугловима да пружи подршку, или се нудио између линија. Напуштајући центар, он није само олакшавао пасеве – већ је отварао простор за све остале да се ротирају у њега, чиме је цела структура 2-3-5 остала повезана и опасна.


Ефикасност Партизана данас је посебно истакнута, посебно у ударцима са даљине и оштрим офанзивним транзицијама, из којих су постизали голове. То је показало тим који не зависи само од „савршених“ голова, већ је спреман да казни противника са било ког места на терену.
Менталитет при резултату 1:0 у 70. минуту био је подједнако импресиван. Уместо да се повуку у одбрану и чувају вођство, Стојаковић је удвостручио нападачки приступ. Сек је изашао, а ушао је Натко – што је променило структуру: Трифуновић се померио на леви бек, а Натко је у фази без лопте прешао на лево крило.
У поседу Трифуновић је држао ширину, Натко се увлачио у халфспејс, док је Вукотић био на десној страни. То је била смела, још офанзивнија поставка која је држала Јавор на леђима у тренутку када су они требало да буду ти који јуре резултат.
Гледајући у целини, скок у квалитету од утакмице против Железничара је неоспоран. Најзначајнија промена је посвећеност агресивној шеми пресинга – оној врсти коју користе елитни европски тимови да гуше противнике.
Ово је подржано све флуиднијом структуром 2-3-5 у поседу лопте. Тим је у великој мери престао да форсира дуге лопте, показујући стрпљење и поверење у позициону игру да би напредовао кроз трећине терена.
Међутим, извршење још увек није у потпуности достигло идеје. Иако је систем високог нивоа, индивидуалне техничке грешке и нестабилне дефанзивне транзиције остају главне слабости.
Такође постоји јасна потреба за више смирености од Милошевића на голу како би се овај стил заиста максимално искористио.
@Detelinarac90 Спајај
