Одлазак Миће Берића показује да смо направили пун круг од летошњег ресета или како се већ зове тај нови почетак.
Препознали смо тада неки другачији вид понашања, поступања и реакција на неке крајње озбиљне изазове, окренули се за 180 степени и кренули у потпуно другом смеру тражећи решења за суштинска, егзистенцијална питања клуба у неком помирљивом, пацифистичком приступу који је на моменте изгледао готово капитулантски.
Шта више, чинило се да ће терапија предвиђена да спаси клуб од смрти, на послетку докрајчити пацијента још брже и још погубније неголи и сама болест.
Међутим, са овим клубом ствари стоје крајње једноставно. Или ће постојати онако како једино може или неће ни постојати. Тако се у неком тренутку догодио Џикић и тај велики преокрет, након кога је Партизан на неки начин поново повратио своју душу и ствари су кренуле неким природним редом.
То што је нама почело да личи на природно и нормално стање на паркету, подрзумевало је да и све друго, око паркета мора бити у истој равни, или просто речено оно што је освојено на паркету морало се једнако срчано бранити и ван њега.
И тако хтели или не дођосмо до онога од чега се покушало некако побећи, а то је да нема напретка без конфронтације са онима који ни постојање Партизана не могу да поднесу, а камоли било какав напредак.
И тако стигосмо до истог оног проказаног резона да се ћутати не може бескрајно, да је подносити могуће само у некој мери и да нема тог здраворазумског човека који неће стати у одбрану нечега што је радом, трудом и сопственим напором постигао.
Тако данас одајући поштовање Берићу, можемо лако схватити враћајући се у исту тачку одакле је кренула ова спортска прича, да онда нису нападали Партизан због Дулета, већ Дулета због Партизана.
Показало се да не кажу узалуд мудри људи како се историја понавља (мада само лошим ђацима) и како је учитељица живота, а ми смо ту лекцију избегавали последњих месеци, а испоставило се да се од ње побећи не може и поновило се сазнање, да не нападају Партизан због Миће Берића, већ Мићу Берића због Партизана.
Мића је очигледно заобиђен и није му било тешко да разуме како мада држи некакав волан у рукама, он се окреће тамо - вамо и без (или боље рећи мимо) његове воље. И Мића није издао, супроставио се онако како је могао, умео или смео, свеједно.
За мене то није мала ствар, али нема борбе без борбе и нема великог одласка ако се ствари не назову правим именом. То је осећај, а стварност је нешто друго и ту имам разумевања и за одлазак кад му време није и за написане редове у којима не пише ништа већ је све речено између њих.
Оно што је сада једино битно јесте питање шта заправо остаје иза Миће Берића? Да ли је његов одлазак трагичан пораз тек усправњеног или сјајна победа?
Да будем искрен, мени се чини да би могло бити и једно и друго, а они што остају и немају много тога да размишљају, тачно се зна шта им је чинити да ово заиста буде победа.
uke
