KKP - nostalgija, legende i stare slike

  • Зачетник теме MRTAV ZVUK
  • Датум покретања

Dzoni43

Grobar
Учлањен(а)
13.05.2018
Порука
587
Локација
Beograd
Ja sam ponekad ljut na svoje matorce što me nisu dobili ranije. 92. sam imao 4 godine. Al sa druge strane, od mog 6. razreda pa skoro do kraja faksa sam odrastao uz Duleta. Nije ni to toliko loše :D

Danas od 19h sam zakucan uz Partizan TV! :ziveli
 

Oplenac

Retired witch Hunter
Учлањен(а)
08.07.2014
Порука
4.199
Evo da ovde prekopiram svoj tekst sa teme o 25 godina od Istanbula. Ima tamo sjajnih tekstova, i bilo bi sjajno sve ih prebaciti u ovu temu, koja je ipak ziva, i redovno se osvezava.
Dakle, evo mog teksta iz 2017 godine...

Pratio sam tesktove na ovoj temi, otvorenoj povodom 25 godina od titule prvaka evrope. Iskreno, vise me je interesovalo da citam secanja ostalih nego da i sam upisem svoja secanja na ovaj nestvaran dan.
Kako vreme prolazi, i ovaj topic je otisao u ilegalu. Ne mogu a da se ne otmem utisku da mi secanja na ovaj vazan datum, obelezavamo mlako, skoro nikako. S druge strane hvalospevi o uspesima ogavnog kluba su konstantni, ne otimaju se duhu vremena. Evo i ove najnovije istorijske “price” pred gostovanje Arsenala u Beogradu, kada se govori o mecu od pre 40 godina, gde se ocigledno namerno precutkuje da je taj isti Arsenal bio u Beogradu pre 7 godina, i to u elitnijem takmicenju, ali ciganima se svidja ono sto im se svidja, pa tako i ono sto se desilo, se zapravo nije desilo. Otuda i “podatak” u medijima da je Arsenal u Beogradu prvi put posle 40 godina. Nisko, amaterski, odvratno, jednom recju – ciganski.
Da se vratim temi…
Nije da je bilo davno, jer nije, cak i ako budem doziveo stotu, nikad nece biti davno, ali paralelno sa tragedijom koja je zadesila nekada nam zajednicku drzavu, i na licnom planu sam imao veliku tragediju, gubitak oca. Mnogo sam ga voleo, puno mi je znacio, i bilo sta u tom vremenu da sam radio nije bilo isto, jer njega vise nije bilo.
I gledanje utakmica, odlazak na iste, slusanje radio prenosa na tranzistoru su bili neka nasa rutina u dane vikenda. Radovali smo se uspesima, tugovali u porazima. Otac mi je bio pravi uzor, i dan danas sam izuzetno ponosan na njega! U period nakon sto je otisao na neko bolje mesto gore na nebu, bio sam deprimiran, povukao sam se u sebe, a sve ostalo sam zapostavio. Medju zapostavljenim stvarima u zivotu je bilo i gledanje Partizana. Lose stvari se desavaju svima, pa i meni, najteza lekcija u zivotu. Bio sam jos uvek klinac, i u zivotu sam osetio njegovo odustvo. Masu odluka koje sam doneo su bile pogresne, sto puta sam udario glavom u zid, jer nije bilo njega da me posavetuje, onako kako je samo on znao. Covek se uci na greskama, ja sam ucio na tezi nacin, ali sam naucio, bar mislim da jesam. Jedan deo te sezone nisam ispratio. Tek negde tamo kada smo igrali tromec sa Knorom, sam krenuo da pratim, ponovo…U prvoj Beogradskoj utamici, i prvoj u Italiji, nisam se ni nervirao, jednostavno skoro da mi je bilo svejedno. Bilo je to bolno iskustvo za mene, jer sam sto puta okrenuo glavu na jednu ili drugu stranu, trazeci pogledom oca, kako bi prokomentarisali taj napad, odbranu, kos, gresku, situaciju…Navikao sam na to…Nije da mi nije bilo drago kad smo ih pobedili u majstorici, ali prilicno sam to smireno proziveo. Godinu dana pre toga bio bi u transu…
Kako se priblizavao final four, tako sam ponovo poceo da zivim, odnosno nastavio da zivim. Jbg, zivot ide dalje, a vreme ne leci, vreme samo pomogne da naucis da zivis sa gubitkom. Tuzna istina. Gledajuci ko su nam protivnici u Istanbulu, nisam bas bio optimista. U fazonu, kad ovo nismo osvojili 88 u Belgiji, tek sad nemamo sanse. Polufinale sa Filipsom. Na dan tog meca sam dobio peticu iz hemije, konacno! Vece utakmice sa Filipsom, sedim u sobi sam, ponovo, a sestra i majka nisu bile tu. Sama utakmica je bila dosta frustrirajuca, poluvreme nakon koga sam mislio, da nemamo sanse, i da je ovo maksimum sezone. Nastavak meca, stizemo, prestizemo, nervoza, ali pobeda! U finalu smo, ejjj! Da li je moguce…Celu noc skoro da nisam oka sklopio, ponovo se probudio taj grobarski gen u meni.
Finale dva dana kasnije...Kako se blizilo vece, bukvalno sam se tresao, znojili su mi se dlanovi, sto puta sam se molio Bogu da pobedimo. Molio sam i oca ako nekako moze da utice tamo gore, da pomogne da pobedimo veceras. Jednu ocevu sliku sam non stop drzao u dzepu srecne kosulje, koju kad god sam je oblacio, pobeda je bila sigurna! Nije samnom, ali cemo zajedno gledati. Sama utakmica, klasicna klackalica, kos mi, pa kos oni…U jednom momentu kada smo se rezultatski odvojili, kroz glavu pocinje da mi prolazi misao: pobedicemo! A onda, polako se prednost topila, pa istopila, pa smo bili u zaostatku.
Nerviranje kad u zadnjem minutu nikako da uhvatimo loptu nakon njihovih promasenih bacanja, kojih je bilo tri ukupno…Pa jebote uhvatite vise tu loptu u picku materinu! Razdrao sam se toliko da se culo kilometrima u krug! Kos Djofreze, i potonule ladje…onaj osecaj kad ti u delicima sekunde kroz glavu prolazi sto misli…gotovo je, gubimo, Boze nema te definitivno…zurim u ekran, cak i ne vidim Djordjevica koji vodi taj poslednji napad, pokusaj da nesto uradimo, a onda samo vidim kako se dize i sutira preko hiljadu njihovih igraca, i izustim: pa idi na polaganje, da izjednacimo, da li si normalan…i onda…uhhhhhhhhh…usi mi zuje, ali kao iz pecine cujem Nikitovica kako vice: tri poena, tri poena…
U istom momentu u sobu ulecu moja majka i sestra i vicu: Bravo, bravo, bravo, grle me, ljube…Ja kao zombi, ne shvatam sta se desava, a onda skontam da lezim na patosu, da mi suze idu niz lice. Ni dan danas neznam kako sam se nasao na patosu, da li sam pao, kada je Djordjevic uputio sut ka kosu, ili kad je lopta prosla kroz obruc…Ali znam da sam nakon silnog telefoniranja, ostao bez glasa, a bio sam crven u licu kao pred infarkt. Usi da si mi bocnuo iglom, potekla bi krv. Proslava u gradu, povratak kuci i lezanje u krevetu, a spavam otvorenih ociju. Gledam u plafon, vrtim film unazad…
Sutradan nakon skole odlazim na groblje. “Ispricao” sam se sa mojim matorim…Cale, mi smo prvaci evrope! Znam da znas, ali eto, najradije bih tu srecu podelio sa tobom…
Hvala ti Aleksandre Djordjevicu, hvala ti od srca.
 

BELI BG

Grobar
Учлањен(а)
28.06.2013
Порука
685
Локација
Zemun
Poslednji gif, Todoricev galop kroz tim Cibone, meni najjaci utisak:partizan-fan:
Nikada necu zaboraviti pijanstvo od te veceri i sta smo sve radili:)
 

Rade

Grobarčina
Учлањен(а)
29.03.2010
Порука
1.482
Gledao za kompom preko TV kartice. Daju trojku, bacam slusalice, krecem da lupam sta stignem po stolu, samo cujem sa sredine sobe kako onaj vristi ,,Kecmaaan!''. Dignem glavu, gledam, nasi skacu, raduju se, nista mi nije jasno. Onda na usporenom snimku vidim. Nema covek snage ni da se raduje, a i propustio sam ,,uzivo'' :D

Neka nam je srecna godisnjica.
 

Matke22

Šiško
Учлањен(а)
31.08.2018
Порука
1.879
Локација
JNA
A komentatori na hrt-u plaču li plaču. "ovo se nije moglo igrati, ovo se nije moglo igrati", pa onda plakanje kako su igrači sa klupe Cibone bili na parketu i kako bi se napad trebao ponoviti, potom uključenje Romana Lisca koji objašnjava ako su bili na terenu da trebaju dobiti tehničke. Kad im je to palo u vodu, počeli su se opet vaditi na vreme međutim redatelj im je vratio snimak i pokazao da je lopta izbačena na vreme. :D

Evo šta kažu Kecman, Rašić, Marić, Vraneš o toj trojci. :D

Da li se neko seća, mislim da je u to vreme bio program Avala ili nešto slično koji je prenosio utakmicu? Ako se ne varam i arena je bila deo redovnog programa, nije se morala kupovati... :D
 

batakpudla

Grobarčina
Учлањен(а)
19.05.2007
Порука
2.739
Чуј да ли се неко сећа, па памтићу ту тројку цео живот. Никад се у животу нисам толико драо ван стадиона. Прво кад је Богдановић дао нама тројку драо се од љутње, па одмах после Кецманове од радости. Сећам се да сам ја гледао на Авали, знам да је и Кошава преносила. Никада ни пре ни после те тројке нисам видео Дулета да се толико радује.
 
Top