Šta posle svega reći, a što već nije rečeno?
Za mene, jedina dobra stvar u svemu je saznanje, da je sada mnogo više onih, koji su postali svesni države u kojoj žive, i tretmanu, koji kao navijači i celo sportsko društvo uživamo u svojoj zemlji. Lekcija, koja je MORALA da otvori oči i razbistri um, koja je morala da nas ujedini i još više zbliži, koja je pokazala kojim se putem mora ići, koja je odagnala svaku sumnju da smo svi jednaki. Ukoliko smo u svemu ovome uspeli, pobedili smo. Ta pobeda je mnogo veća od trofeja Kupa, bez ikakve demagogije i proseravanja. Oni, koji se danas raduju tom trofeju, koji nemaju ni seme ni poreklo, koji ne znaju ni ko su ni šta su, koji nemaju svoje juče ni svoje sutra, koji nemaju ni grba ni obraza, kratko će se radovati. Ovo MORA biti još veći podsticaj za rukovodstvo kluba, da još žečće i snažnije krene u borbu protiv svih koji žele da nas satru, da nas zbrišu. Na tom putu stoji cela država, podpomognta masom ispranih mozgova i bolesne pameti. Na tom putu, imaju našu punu podršku, šta god da urade ili odluče. I tu ne sme biti pogovora ni izuzetka. I to važi za sve sekcije našeg sportskog društva, koji se svakim danom sve više suočavaju sa istim problemom. Naša porodica mora ostati složna, ujedinjena i odlučna u nameri da se izbori za svoje mesto i svoj status.
A da se foliram i kažem kako me poraz od sinoć ne boli, ne mogu. Ne bi boleo da smo ljudski u regularnim uslovima ostali poraženi. Nama je oduzeto pravo da se izborimo za pobedu. Banda je sama odlučivala šta i kako dalje, kad će se igrati, od kog minuta, bez i najmanjeg poštovanja protivnika i konsultacijom sa bilo kim. Izvrši pa se žali, što bi se reklo. Ostali smo zatečeni, nespremni, neiskusni. Momcima je sigurno teško, pre svega zbog saznanja da su mogli, da su bili nadomak trofeja, da su bili na pragu sticanja ogromnog samopouzdanja i vere u sebe. Sada ih čeka još teži put, koji su drugi izabrali. Nadam se nekoj novoj snazi, nekom inatu i još većem motivu. Nadam se da će se sve završiti na kraju sezone kako treba, ali mogu najiskrenije da kažem da im neću zameriti ništa, kako god da bude. Definitivno, ova generacija mi je na neki poseban način prirasla za srce i zauzela poesbno mesto u mom srcu. Proseravanje ili ne, tek tako je. Zbog svega što im stoji na putu, zbog tereta koji nose, zbog mnogih "naših" koji ih osporavaju, zbog mnogih koji ih smatraju promašenom generacijom, zbog svojih godina, zbog svog poštenja i marljivosti. Za njih ima vremena.
I na kraju, priznajem da sam oduvek prezirao ljude, koji su išli predaleko u svojoj mržnji prema svemu što nosi crveno i belo. Uvek sam smatrao da se suviše generalizuje, da smo svi jedan narod, da im želim zlo samo na terenu. Od danas, menjam kurs. Neću učiti svoje dete da mrzi, neću ga učiti da razdvaja i vrednuje po tome. Jedina preokupacija će mi biti, da mu objasnim, koliko je lepo živeti za Partizan. Da je to život pun patnje i stresova, pun tuge i suza, ali uvek punog srca i čistog obraza. I da je svaki drugi put pogrešan.
