И овог пута, као и увек показало се као универзалана животна истина, стара формулација по којој једна несрећа никада не долази сама.
На несносне врућине и све што уз њих иде, надовезали су се чек-поинти парамилитарних Бус Плус формација у престоном српском граду, а онда је да невоља буде већа, иначе више него сумњива организација по имену УЕФА, на жребању за своје најјаче такмичење октроисалa Шампиону Србије ни мање ни више него представника земље која је дала прошлогодишњег четвртфиналисту ЛШ.
У општој пометњи насталој услед неизвесне будућности и страхопоштовања према надолазећој легији странаца, навијачи српског клуба, који је узгред речено био носилац на споменутом жребању, сумњичаво врте главом и наричу над својом злосрећном судбином.
Већ са ове, још увек безбедне временске и просторне дистанце, јасно је да нас на сунчаном острву чека голгота, два, а може бити и читава три примљена гола, па је сасвим разумљиво што подижемо главе ка небу, питајући се: зар је од свих могућих острва нама морало да западне баш ово?
Зашто је у овом свету пуном неправди, од свих тешких противника, нама морао да западне баш најтежи?
У параноичном страху да нам воља небеских сила не предодреди пут у ЛШ и понижавајуће петарде и шестарде од фудбалских суперсила, пожелели смо да се "храбро", "поносно" и "достојанствено", домогнемо сасвим пригодног такмичења по имену ЛЕ, шуњајући се, попут Голума из Толкинове трилогије, по ободу европских пустара и фудбалских провинција и побеђујући егзотичне тимове склепане од ентузијаста свих фела. Сјајан начин да сачувамо свој понос и душевни мир, а да се неизбежно нађемо у горњем дому европског фудбала, где, верујемо, свакако природно припадамо.
Али све је пало у воду када је извучена цедуљица са противником чије име подсећа на детерџент за суђе - АЕЛ.
А АЕЛ, наравно даје више, за мало пара пере све од реда. Па ће тако опрати и београдски Партизан, поносни клуб, који је своје фудбалско име стварао још од времена када је једина спортска дисциплина у постојбини нашег противника било прављење фета сира.
Добро, знам шта ће те рећи: Шамрок, гушење у смраду фекалија, Ђура, штопер, традиција, Бразилци, Португалци, црнци.....
И признајем, прагматичније је до Европе доћи преко Валете, са преседањем у Хелсинкију, рецимо, али како ћемо поштовати своју прошлост и о чему ћемо причати у будућности и чиме ћемо оправдати песме које певамо, ако се будемо шуњали и провлачили верујући да тако нешто стварамо.
И то нема никакве везе са препотенцијом, на коју ми не полажемо апсолутно никакво право.
То је ствар озбиљног обављања посла и поштеног односа према себи и својој породици, или што би музици несклон Адем Љајић рекао: "ако сам не поштујем себе, како да онда очекујем да ме други поштују".
Уколико, ипак не поседујемо ништа од споменутог, онда наша европска прича и треба да се заврши овог тренутка ко год да нам је противник, јер у том случају тамо ни не припадамо.
)
