E ovako. Od malena slušam o finalu KEŠ-a 1966, osvajanju Mitropa kupa itd.
Nadao se da ću tokom svog života dočekati Partizan u vrhu Evrope, bar u polufinalu LŠ. Zamišljao kao klinac pobedu nad Barselonom, Milanom na prepunom stadionu.
I večeras ispratim dominaciju nad jednim Mančester Junajtedom.
Ali kurac. Mi smo Partizan, jedna veoma baksuzna ekipa. Tim koji vodi i na kraju izgubi finale. Tim koji promaši zicer za pobedu protiv galaktikosa, i to relativno skoro, u 21. veku, kada je počeo veliki razdor izmedju bogatih i siromašnih.. Tim koji jednom u 5 mečeva ima normalno sudjenje, jednom u 20 ima sreće kod sudijskih odluka. Tim ništa slabiji od AZ, direktnog rivala za prolaz dalje. Ali tim koji umesto 6:0, bude darežljiv i dobije 2:1.
Klub sa najčeličnijim navijačima na svetu. Ljudima koji svašta preživljavaju. Trpe i čuvaju u sebi veliku nepravdu. I tako do svakog narednog ovakvog meča kad se opet vrate na prvobitnu misao o pobedi. A nepravdu odlažu i odlažu, kao da će doći dan kad će se našem Partizanu vratiti za sve. Danas je bio idealan trenutak, ali ostalo je sve po starom.
Ja posle svega ovoga mislim da neću dočekati Partizan u vrhu Evrope. Bićemo u dosta slučajeva David protiv Golijata, ali ne i Aleksandar Makedonski. Prosto nas ne vole. Ne žele nas u vrhu. Jer su pičkice koje ne žele viteštvo i borbu u sportu. Mlakonje koje furaju isti monotoni fazon non-stop. Jebao vas vaš Mančester.
A nama ostaje da budemo to što jesmo, navijači Partizana. Kluba uz čije ime obično uskliknemo Šampion. I ne znamo ni sami zašto kad u stvarnosti ipak nije tako. Ali valjda smo neiskvareni pa osećamo prave vrednosti, bar onakve kakve bi trebale da budu u nekom trenutno nepostojećem, imaginarnom, ali u isto vreme i pravom svetu sporta.
Tako da kad se uzvikne Partizan Šampion, to nije tek tako reda radi. Mnogo vrednosti ta naša uzrečica nosi. One prave, viteške, kakve danas u ovom okrutnom svetu skoro da i nema.
