Danas je 2 decenije od prvog rušenja Njukasla.
Prošlo je eto tačno 20 godina, i dalje mi se čini kao da je juče bilo.
Verujem da se slično osećaju i mnogi drugi koji su tada bili uz naš Partizan.
Ta sezona, 98/99, je dočekana u ne baš previše optimističnoj atmosferi. Razlog je prethodna, crna sezona 97/98 , u kojoj smo izgubili sva 3 večita derbija, u prvenstvu smo bili tek treći, i doživeli fijasko od tadašnje Kroacije a današnjeg Dinama u Evropi. Jedino što je bilo dobro u toj mučnoj sezoni je osvajanje Kupa, u finalu smo u 2 utakmice bili bolji od Arkanovog Obilića (0:0 na Vračaru i 2:0 za nas u Humskoj) koji je osvojio titulu prvaka ispred crvene petokrake.
Osvajanjem Kupa, izborili smo nastup u Kupu Pobednika Kupova, njegovom poslednjem izdanju.
Igrali se jedno kolo kvalifikacija, u kom smo za rivala imali Dinamo iz Batumija, predstavnika Gruzije, koji je 3 godine pre takođe igrao sa našim predstavnikom, Obilićem, i uspeo da ga izbaci.
Naš trener je bio Tumba, Sale Ilić je poneo kapitensku traku, i prvi put zadužio broj 22 na dresu, iz Proletera iz Zrenjanina je stigao Vlada Ivić, iz pečalbe su se vratili Đorđe Tomić, Bjeković Junior, Vuk Rašović.
Broj 14, je nosio prvi serijski ubica ciganske kurve – Mr. Kežman.
Bila je to i prva prava sezona u prvom timu za Igora Duljaja, Ivicu Ilieva.
Od starosedelaca tu su bili Krstajić, Damjanac, Pažin, Tešović, Goran Obradović, Branko Savić, Mitko Stojanoski, Dragan Stojisavljević, Marjan Gerasimovski, Goran Trobok.
Opečeni prethodnom sezonom, imali smo uglavnom umerena očekivanja od novog tima. Momci su premašili verovatno i ono čemu su se nadali i najveći optimisti, pobedivši u prvih 15 kola prvenstva (skor u ligi te jeseni je bio 16-1-0) a u KPK nas je elimisao kasniji pobednik takmičenja Lacio, u to vreme sigurno među najjačim ekipama na celom kontinentu.
Kampanja u Kupu Kupova je počela u Humskoj, dočekali smo Gruzijce, i na terenu pružili vrlo dobru igru, dobili smo 2:0, međutim realan rezultat je bez preterivanja trebao da bude barem 3 puta veći. Osokoljeni viđenim, nismo se preterano pribojavali revanša. Bilo je totalno suprotno, Dinamo je poveo u prvom poluvremenu, stalno je napadao, ali više golova nije bilo, ostalo je 1:0 za njih.
Utisak nije bio uopšte pohvalan, bili smo presrećni zbog prolaska.
Našli smo se među 32 kluba, u 1. kolu KPK. Od ta 32 kluba, bili smo sigurni da se sa njih barem 20 možemo ravnopravno nositi, većina nas navijača nije očekivala da žreb u toj rundi donese neko preterano atraktivno ime, nekog preteškog protivnika. I onda eto, mi smo izvukli finalistu FA Kupa, koji je tesno izgubio 2 titule u Premijer Ligi u sezonama 95/96 i 96/ 97, tim koji je tih sezona bio prilično u vrhu fudbala u Engleskoj, tim koji nije ni nalik današnjem Njukaslu.
Znali smo skoro sve njihove igrače po prenosima sa BK Televizije, Širera smo obožavali, i Njukasl je bio prilično gotivan zbog crno-bele boje dresova. Njihov tadašnji tim je bio među najvrednijima u Premijer Ligi, menadžer im je bio Rud Gulit. Zaključak posle žreba je bio da naravno sreće nismo imali i da će nas izbaciti, nadali smo se da će to biti ipak sa nekom malom razlikom, jer nam Ostrvljani kroz istoriju leže.
Prvi meč, kod njih, 17.09.1998. Sent Džejms Park, a na njemu igra Partizan, delovalo je nekako baš svetski, moderno, igramo na lepom, modernom, vrlo akustičnom stadionu koga redovno gledamo u prenosima na televiziji.
Kada je Širer savladao Damjanca na početku utakmice, svima su se vratila sećanja na Maksimir, rano smo primili prvi pogodak... Ipak, kako je vreme odmicalo, naši su se sve bolje držali.
Poluvreme, „samo“ 1:0 za njih, vrlo aktivan rezultat. Počinje drugo, mi se držimo. Meč je sudio Jol, Holanđanin, u to vreme vrlo poznat sudija. Sredinom drugog poluvremena, svirao je penal za nas. Vuk Rašović, matira Šaja Givena... Nastaje ludilo
Međutim, samo par minuta kasnije, primismo drugi gol.. Nekako sačuvasmo tih 2:1. Delovalo je kao vrlo aktivan rezultat, koji pruža realnu nadu za prolaz, a opet znajući sa kim igramo, prolaz se činio i mnogo dalek.
3 dana posle Njukasla, 20.09.1998. 111. Večiti derbi, mi domaćini, Kežman ubija kurvu golom u 90. minutu.
Nada za prolaz protiv Engleza nam raste. Raspoloženje i više nego odlično.
Revanš. Današnji dan, pre okruglo 20 godina.
Stadion JNA, početak u 20.45h
Direktan prenos na Eurosport kanalu, velika stvar tada, od 16 utakmica u KPK, prenose nas.
Karte su bile čini mi se 40 i 80 dinara, to danas zvuči kao neverovatan podatak, ali tada to nisu bile male pare.
Naravno, ogroman broj karata su uzeli tapkaroši. Ovo je bio i prvi meč sa novim stolicama na našem stadionu, nisu svuda bile skroz ni postavljene. Mislim, da su skroz bile postavljene na Jugu i Zapadu, na Istoku ne na celoj tribini, bočni delovi Istoka su bili bez stolica, ali je delegat meča dao dozvolu da se i tu pusti publika, za Sever se ne sećam.
Meč smo dočekali i sa velikom nadom, i sa velikom strepnjom, dugo nismo izbacili neko zvučno ime...
Na zagrevanju ne možeš da veruješ da je na nekoliko metara ispred tebe Alan Širer, kapiten Gordog Albiona, rasni centarfor, strah za golmane širom Engleske i Evrope.
Utakmica dosta oprezna, ne srljamo.
A onda, početkom drugog poluvremena, penal za nas. I ovaj meč je sudio poznat arbitar, Manuel Dijaz Vega, Španac, lik koji je sudio i finale Lige Šampiona par godina pre, da je tada postojao facebook ili instagram, posle meča bi ga zapratio svako od nas J 53. Minut. Ceo Stadion JNA je zadržao dah. Vuk Rašović trese mrežu. 1:0. Urnebes. Velika, neopisiva sreća. Ali ima i straha, tek je 50 i neki minut, mnogo ima do kraja, da li ćemo izdržati...
Izdržali smo.
Trenuci velike radosti, velikog ponosa.
’ej izbacili smo Njukasl, bili smo bolji od Alana Širera, idemo dalje!
Iskreno, nenormalno ludilo.
Posle sezone iz pakla, mi rušimo sve u Jugoslaviji, i izbacujemo veliko ime u Evropi.
Uvek je lepo setiti se tih dana...
Napisah delove iz mog sećanja, verujem da i mnogi drugi, imaju mnogo da dodaju, vezano za događaje iz jeseni te 1998.
Evo i videa, koji je postavio naš KrkiPFC:
