Portret: Aleksandar Stanojević
Udarnik
Žikica Babović | 28. 08. 2010. - 00:02h |
Komentara: 16
Za Aleksandra Stanojevića kažu da je trener s petljom. Prihvatanje izazova ne doživljava kao igru sa sudbinom, nego kao sudbinu. Bolest ga je omela da na terenu iskoristi ogroman talenat, ali sada kao trener Partizana ne libi se da preskače predviđene granice.
Zbog ogromne energije, vedrog duha i nepopravljivog optimizma ne treba da čudi što je postao najmlađi šef stručnog štaba koji je sedeo na klupi u Humskoj. Na nju je došao ovog proleća i od tada nije izgubio nijednu zvaničnu utakmicu, čak ni u kvalifikacijama za takmičenje kao što je Liga šampiona. Fudbal mu je sve, spreman je da mu posveti bezmalo čitav dan, bez obzira na to da li je u pitanju trening ili usavršavanje.
- Izuzetno sam ambiciozan i ne pravim kompromise. Moja karijera je išla uzlaznom putanjom do sada. Verujem u sebe i sa velikim planovima nastavljam dalje - često zna da kaže Stanojević kada se pokrene pitanje njegovog iskustva i, trenerski gledano, „nezrelih godina”.
Neostrašćene navijače, 37-godišnji trener crno-belih, kupio je izjavom kada je javno priznao da ga i te kako interesuje šta se dešava u Crvenoj zvezdi, što su gotovo svi njegovi prethodnici odbacivali sa gnušanjem. „Naravno da želim da znam šta se dešava u dvorištu Crvene zvezde, ipak je ona naš najveći rival”, iskren je bio Stanojević.
Priča o Stanojeviću ne bi bila nimalo neobična da mu posao u Partizanu nije prvi u kojem s klupe vodi jednu ekipu iz elitnog fudbalskog ranga. Uglavnom je radio kao trener mlađih kategorija ili pomoćnik u seniorskim timovima, a u Humsku je stigao sa mesta selektora omladinske reprezentacije Srbije.
Igračku karijeru gradio je u Partizanu, zatim je nosio dres Atletika iz Madrida, Majorke, Obilića, OFK Beograda… Stadion u Humskoj mu je druga kuća, iz nje je izašao kao kapiten gotovo svih mlađih reprezentativnih selekcija Jugoslavije, ali karijeru mu je usporila bolest, upala srčanog mišića, zbog koje je bio prikovan za krevet gotovo čitavu godinu. Samo zahvaljujući izuzetnoj mentalnoj snazi uspeo je da se vrati na teren, a iz te pobede ekstrahovao je samopouzdanje i istrajnost koji su i danas primetni u njegovom radu. Veliki deo tih osobina uspeo je da prenese i na ekipe koje vodi.
Entuzijazam Stanojevića, kada je fudbal u pitanju, nije mogao da ostane neprimećen ni u trenerskoj školi, u kojoj je stekao profi licencu, a njegovi učitelji tvrde da je sigurno bio jedan od najboljih đaka od njenog osnivanja. Kao trener i pomoćnik radio je u OFK Beogradu, Sremu iz Sremske Mitrovice i Partizanu, a kao selektor pomagao je Miroslavu Đukiću u A timu i olimpijskoj selekciji u Pekingu, a zatim je samostalno preuzeo omladinsku selekciju Srbije, koju je i napustio da bi se vratio kada je poziv dobio od svoje najveće ljubavi - Partizana. Možda je treće mesto osvojeno u Ukrajini 2009. godine sa „orlićima” bila najava uspešne karijere, koja će biti nastavljena stazom koja vodi kroz Ligu šampiona i ko zna gde dalje.
S osmehom na licu, koji je na neki način postao i njegov zaštitni znak, preuzeo je bez straha Partizan kada je bio u veoma teškoj situaciji sa bodovnim zaostatkom za Crvenom zvezdom, a onda poterao vodu na svoju vodenicu i obezbedio svom klubu treću uzastopnu titulu prvaka Srbije.
Ljubav prema klubu nijednog trenutka nije želeo da zloupotrebi, tako da ni posle titule i plasmana u Ligu šampiona nije pokrenuo pitanje revidiranja ugovora. Stanojević tvrdi da u Partizanu ne radi zbog novca, a ako čelnici kluba prepoznaju kvalitet njegovog rada, i sami će naći način da ga nagrade.
Osim što je poznato da ima suprugu Jelenu, malo se zna o Stanojevićevom privatnom životu. Intimu čuva daleko od očiju javnosti i ta tema gotovo da je nepoželjna u javnim razgovorima.
Ipak, njegovi prijatelji kažu da momak koji je odrastao na Lionu danas najviše slobodnog vremena provodi sa suprugom ili u Partizanovoj oazi na Vračaru - restoranu „Amići”. Društvo ne menja već više od 20 godina, uglavnom su to bivši fudbaleri s kojima nikad nije prekidao kontakt. Od kada je postao trener Partizana, živi na relaciji kuća - „Teleoptik” - „Amići”, a kada sabere vreme provedeno na treningu, sa nekadašnjim saigračima na kafi i kod kuće za računarom, fudbal je tema njegovih razgovora najmanje 12 sati dnevno.
Stanojevića njegovi prijatelji vide kao velikog vernika, koji sve u životu svodi na razumnu meru. Obećao je da neće ići u provode dok je trener Partizana, što znači da neće biti u prilici da muzičarima naručuje pesme, a himna Lige šampiona sada mu je omiljena melodija. Za knjige sada nema mnogo vremena, osim ukoliko se, naravno, ne radi o stručnoj literaturi.
I na kraju, ponovo fudbal. Stanojević u svom poslu ceni stručnjake kao što su Gvardiola, Rafa Benitez, Van Gal, treneri sa različitim stilovima i pogledom na fudbal.
Ukoliko je covek ozenjen neka ne uzima ovu "poruku" za ozbiljno, jbg ne zelim da ispadnem krivac ukoliko se nesto desi!
