U istoriji Partizana je i ranije bilo kriznih sezona/ kriznih perioda, ali ovakvo mračno vreme, u kom su svi klubovi JSD Partizan u vrlo teškoj situaciji sa tendencijom da ona bude samo još gora, dok se komšiluk potpuno otvoreno i bahato protežira, e ovako nije bilo nikad.
Nikad nismo imali iole pristojnu upravu koja će istinski da radi u interesu kluba, uvek su bili manji ili veći lopovi i sluge vlasti, ali ovakvu - isključivo režimu poltronski orijentisanu upravu, ni to nismo imali nikad.
Sve navedeno, nateralo je i mene - navijača i forumaša u penziji, da napišem par redaka.
Kao što sam i pre ovde pisao,ni sada nemam nikakvu dilemu, jedino što može da spasi Partizan od daljeg propadanja i srozavanja, smo mi - njegovi navijači.
Na ovaj forum sam došao u vreme teranja sadašnjeg trenera, kao navijač sa sezonskom kartom, dao sam svoje podatke, svojim imenom i prezimenom sam podržao pismo koje je poslato tadašnjem predsedniku kluba, onom nesrećnom Đuriću.
Mišljenja sam, kada se sve realno sagleda, da je to i sada jedino rešenje.
Dakle, da svi mi kojima je iskreno stalo do Partizana, javno svojim imenom i prezimenom, stanemo jedan uz drugoga, i na miran način krenemo u borbu i za fudbalski klub, i za sve ostale klubove JSD Partizan.
Na ovaj način, obezbeđuje se ozbiljnost: da se tačno zna i ko smo, i da li uopšte ima neka ozbiljna brojka nas koji se ne mirimo sa stanjem u kom se klub trenutno nalazi; obezbeđuje se i transparentnost: godine urušavanja Partizana stvorile su kod mnogih od nas duboko nepoverenje, ljudi se sa pravom plaše da ponovo ne budu obmanuti i iskorišćeni, manje-više maltene svako od nas ima nekoga ko zna onog ko mi ne poznajemo, transparentan rad treba da omogući da se tačno vidi ko je tu zaista zbog Partizana.
Od starta, jasno, glasno, nedvismisleno da se objavi - radimo ono što rade i svi drugi navijači na svetu, na šta imamo pravo kao i svi drugi navijači na svetu: - na miran način se borimo za naš klub, za naše sportsko društvo, ne interesuje nas nikakva "šipka" i slične gluposti, nikakve fotelje - mesta u skupštini, bilo kakvom odboru kluba.
Nas zanima samo jedno - da naš klub bude kako treba, da ga vode ljudi koji se istinski bore za njega, hoćemo grobarčine a ne poltrončine u Partizanu.
Svakodnevno vidimo kakva je trenutno država Srbija, gotovo golim okom se vidi kako Partizanovi klubovi propadaju jedan za drugim, svako od nas dobro zna sa kim imamo posla i na šta su sve ti ljudi spremni kako bi što više upropastili Partizan, ja stvarno iskreno ne vidim drugi način da spasimo naš klub nego da se svemu tome suprostavi bedem sačinjen od ljudi koji iskreno vole Partizan, bedem koji će činiti pradede, dede, očevi, sinovi, unuci, sve ono što diše za Partizan.
Ja nijednu drugu opciju ne vidim kao garanciju i što se tiče opstanka Partizana kao iole pristojnog kluba - kluba konkurentnog u borbi za trofeje, i što se tiče oporavka odnosno razvoja kluba.
Da vidim upravu koja će da krade pare ako joj pre svake utakmice pod prozore dođe nekoliko hiljada ljudi koji će mirno, bez lomljenja, bez pirotehnike, da pitaju gde su pare od transfera, pa koji onda celu utakmicu drže parolu “gde su pare” u prvom redu na istoku da se vidi u svakom sekundu tv prenosa, pa koji onda mirno posle utakmice opet dođu ispred uprave.
Da vidim medije koji će na to da ostanu nemi.
Da vidim poznate navijače koji će na to da ostanu nemi a koji će posle smeti da se predstavljaju navijačima Partizana.
Da vidim ko će i da pomisli da nam uzme stadion, bazen, da vidim ko će da nas krade kad dobro zna da Partizan ima armiju koju ne možeš da kupiš, uceniš i pohapsiš.
Da, svedoci smo žestokog pritiska na sve one koji se drznu da ne ćute režimu, svedoci smo da im se podmeće gomila stvari, da se ljudima preti itd.
Ali smo svedoci i da se bagra vrlo lako pretvori u miševe čim su ljudi odlučni, ljudine koji se bore protiv MHE su odličan primer.
Juče je Svetlana Bojković, žena koja ima preko 70 godina, sama stala pred kamion od ko zna koliko tona jer dobro zna za šta se bori - zna da se bori za svetinju.
Žena je stala mirno, isprsila se junački, i nema uzmicanja.
Braćo, od nas sve zavisi, ako mi budemo pravi, nepokolebljivi, spasićemo naš Partizan.
Ako se sve završi pisanjem na netu, onda i ne zaslužujemo nego da gledamo kako naš klub postaje kao Hajduk iz Splita.
Što se mene tiče, svako od bivših igrača, trenera, rukovodilaca, ko ne podrži odnosno ostane nem i slep na trud navijača da spasu klub – za mene legenda više nije.
Svaka čast za doprinos nekada na terenu ili sa klupe, ali za mene takvi više ne postoje.
Isto tako, podržaću svakoga ko se bori protiv Partizanovih neprijatelja, ko proziva bagru iz kluba i van kluba, ko pomaže opstanak i dizanje Partizana.
Dok Partizanu preti marginalizacija na nivo bezopasan po komšiluk, svako ko se bori protiv toga meni ne smeta, naprotiv podržavam svaku akciju.
Drugari, ja napisah neke stvari, kolega BiP je takođe izneo neke predloge, ajmo da probamo nešto da uradimo, forum i služi za razmenu mišljenja.
Nije sramota ne uspeti, sramota je da se ne pokuša ništa.
Ja nemam utisak da smo postali gomila ljudi koji su digli ruke od Partizana, sa kim god pričam, svima je prekipelo, gotovo svako jedva čeka da se nešto pokrene.
Razumem nepoverenje, razočarenje, strah, iz tog razloga je moj predlog da se sve radi javno i mirno, da se spreči ubacivanje “padobranaca” u naše redove.
Znam da niko ne želi da dođe sa decom kao što smo se okupili u januaru 2012. ispred uprave u Humskoj, a da onda neki saradnik današnje Ozne napravi neko sranje, pa da ljudi dobiju pendrek ili budu pohapšeni, mislim da je zato od velike važnosti da se sve bude transparentno, po zakonu, da svakom bude jasno da bilo kakav incident ide samo u prilog onima koji Partizanu žele zlo.
Od odlaska Asana do danas, naiđoh na netu na veliki broj upisa koji pozivaju da se krene sa mrtve tačke, ja verujem da najveći broj ljudi koji to piše iskreno želi da pokuša da učini nešto.
Vreme je da se razlike među nama ostave po strani, da se sve podredi cilju da Partizan izbavimo od stiska hobotnice čiji pipci stežu svaki klub celog sportskog društva.
Vreme je da se za sva vremena rešimo lopovskih, nesposobnih, poltronskih uprava.
Vreme je da klub vode ljudi koji 24 sata dnevno žive za Partizan.
Vreme je da prestanu razočarenja koja nas prate već decenijama, kako nam je uvek malo nedostajalo da napravimo iskorak u evropi i slično, generacije su odrasle na silnim razočarenjima i propuštenim šansama – tome mora doći kraj.
Svega ovog neće biti ako se mi, Partizanovi Sinovi sada ne pokrenemo.
Nemojmo da budemo kao nesrećna opozicija, složimo se kako valja, spasimo svoj klub, a onda nek se raspravlja o svemu, od boje korner zastavica do toga ko treba da bude u prvih 11, dok je ovakva situacija sve osim borbe za klub je u hiljaditom planu.
Ako pokušamo, pa ne uspemo – zbog Partizana vredi pokušati.
Barem ćemo moći mirne duše da kažemo da nismo klekli pred režimom i njegovim slugama, nismo nemo gledali zlatno doba crvene petokrake, već smo se javno kad gotovo cela država Srbija ćuti, isprsili pred nesojem i pokušali nešto da uradimo.
Dug put, velika borba i silna iskušenja su pred nama - svako od nas je maštao kako nosi dres fudbalskog ili košarkaškog kluba, kako igra najveće mečeve koji postoje u fudbalu/košarci, kako donosi trofej voljenom klubu.
Sada je na nama da pokažemo da smo dostojni da sebe zove Grobarima i da uradimo i više od osvajanja bilo kog trofeja - da spasimo Partizan.
