„Zašto ne nosim Partizanov dres na utakmice Partizana“
Odjeci evropske premijere fudbalskog kluba u novoj sezoni se i dalje ne smiruju. I umesto da se priča o objektivno jednom od najboljih izdanja Partizana na otvaranju sezone u novijoj istoriji (istini za volju, za potpun utisak je falio još jedan gol), utisci sa utakmice protiv FC DAC 1904, prve posle više od tri stotine dana na Partizanovom stadionu sa publikom, su baš onakvi kakvi obično bivaju tabloidni natpisi srpskih medija – mučni i šokantni! Makar za onaj deo misleće populacije - „odabrani soj“ koja sebe doživljava baš kao što peva Grupa JNA:
Mi smo deca Partizana, budi slobodan i svoj
Kad porastem jednog dana, biću čovek, a ne broj!
Svako, ko nosi Partizan u srcu, a ne učestvuje u kreiranom rijalitiju u kome se hod prema giljotini skraćuje ili produžava prema potrebi – ali je sudbina Partizana određena – nije mogao da se ne oseti zgroženim nad scenama kojima smo prisustvovali juče. Premotavajući film, kao iz magnovenja, prisetio sam se pitanja jednog malog dečaka, davnih dana, baš na nekoj od evropskih utakmica na dobrom, starom JNA: „Zašto svi (misleći na publiku) ne nose dresove Partizana?“
Jedan od tih sam i ja! Bez obzira na, u poređenju sa drugima, skromnu kolekciju, posedujem nekoliko dresova sa svetim grbom. Za razliku od drugih, hvalim se time da su npr. „nošeni na zvaničnoj utakmici“ (match worn za one koji preferiraju anglicizme). Jedan od njih je dres sa brojem #22 iz jedne od poslednjih sezona legendarnog Kapitena! Silom prilika, često putujem, ali nikada nisam krenuo na put bez Partizanovog dresa. Taj osećaj, kada otvorite kofer, i makar krajičkom oka vidite taj grb, te boje, sasvim je dovoljno da podsete na životne prioritete: Partizan, i samo Partizan!
U slavnim sezonama pod Duškom Vujoševićem, na koje sećanja ne blede, tiskali smo se u krcatom Pioniru dva sata pre početka svake evroligaške utakmice. Naravno, tražila se karta više, a ispred hale je često ostajalo nebrojeno puno ljudi. Jednom prilikom, na putu ka Pioniru, noseći ponosno IMLEK Kappa dres sa brojem #22, i grozničavo iščekujući tu dozu magije koja je bila zagarantovana – nedaleko od hale, među drugim partizanovcima, iznenada nas je zaskočila i napala grupa takođe „navijača“ Partizana. Krenuli su da batinaju i šamaraju unaokolo, oduzimajući novčanike, izvrćući džepove svakog koga su savladali, dok su druge jurili kao hijene sa ciljem da otmu kartu za utakmicu. Iako sam na sreću uspeo da se odbranim i sačuvam to dragoceno parče papira (pre sezonskih ulaznica), osećao sam se duboko poniženim, dok fizički bol nisam ni osećao. Gledajući te sapatnike, ni krive ni dužne, koji su isprebijani, izgaženih šalova, raskrvavljenih usana i u neverici zverali unaokolo, jasno je bilo da više pate zbog toga što su ostali bez ulaznice za utakmicu, nego što su upravo pretrpeli torturu.
Kasnije, na maloj terasici, među tvrdim krilom najorganizovanijih navijača, čovek na čoveku, atmosfera ide ka tački usijanja, a moje misli su i dalje sa ljudima koji su ostali ispred hale. Verovatno bi bili unutra, bez posledica, da su makar slučajno obukli nekakvu majicu ili košulju, da su od drugih sakrili da su ponosni partizanovci i tako prošli neprimećeno…
U tom trenutku, verovatno nedaleko od mene su stajali ti isti koji su od Partizanovih navijača napravili legitimne mete, i bez stida i srama verovatno bili glasni koliko i svi ostali. Tog dana se nešto u meni prelomilo, i nikada više nisam obukao Partizanov dres na bilo kojoj utakmici. I ne, nije u pitanju strah. Čitao sam da ljudi mogu da osede u trenutku! Ne znam da li postanu i mudriji nakon toga, ali ja sam odrastao u tom momentu. To što se neko drznuo da sveti dres razvlači i svlači, a sebe smatra navijačem Partizana, nekako je razbilo sve one dečačke ideale o tome da tu ljubav koju nosiš u srcu, trebaš nositi i na grudima.
U društvu u kome su navijači Partizana građani drugog reda, makar smo se raspoznavali po tome što se ne mirimo sa okupacijom. Bili smo slobodni, makar u srcu, bili smo svoji. Bez ikakve želje da se ulazi u politizaciju ili da se traže ne znam kakva opravdanja – došli smo svi skupa u situaciju da partizanovci biju partizanovce!? Da ceo stadion naziva nekada legendarnu Južnu tribinu „ciganskom“, da to što na utakmicu kreneš u Partizanovom dresu ne znači da se na istoj nećeš strahovati od batina od nekoga ko nosi majicu „Grobari“!?
Zarekao sam se da neću u životu pominjati Artmediu! Andrić je pisao „Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i djeca vole pričati“ i time sam se vodio sasvim dugo, ali moram podleći slabosti… Kao klinci iz provincije, jedva tek punoletni organizovali smo se za utakmicu. Problem su naravno bile karte, kojih nije bilo, ili ih je bilo vrlo malo. Za nas naravno, nije postojala dilema – hteli smo isključivo na Jug. To je naša tribina, tu smo započeli svoj navijački staž, i mnogo godina nakon toga to je bila jedina opcija. Međutim, na naše veliko razočaranje koje nismo s’krivali – karata za Jug više nije bilo. Samo Sever! Nikada ni pre ni posle nisam gledao nijednu utakmicu Partizana sa Severne tribine… Za nas je to bilo nepojmljivo, kao tuđe… Uveravanja da će se ipak gledati sa Juga i da se ne brine, doveli su nas u situaciju da pristanemo i kupili smo karte za Sever. Kako su se pojavile karte za Jug sat vremena pre početka utakmice? Tako sto su otete od drugih navijača Partizana… Gledali smo sa Severa!
„Mi smo deca Partizana, budi slobodan i svoj…“
Partizan.NET je najstariji on-line medij posvećen Partizanu, koji zajedno sa forumom JuznaTribina.NET okuplja hiljade simpatizera i zaljubljenika u crno-beli svet.
