Без обзира како се завршила ова финална серија, волео бих да видим промену начина вођења борбе кошаркашког клуба Партизан у овој тешкој ситуацији.
А та промена не значи аутоматски и пораз и предају пасјим синовима.Није срамота повући се из битке коју не можеш да добијеш и није срамота сачувати "животе" који би били узалуд изгубљени.
Тешко наоружање за борбу немамо а немамо ни јаке савезнике за подршку за зеленим столом.Овај рат морамо водити на другачији начин а много битака нас тек чека.
Њихових пет минута је дошло.Дошло је тако што су продали веру за вечеру, тако што су вишегодишње фрустрације лечили преламањем у глави да је ФМП у ствари Црвена звезда а Небојша Човић легенда подједнако велика као на пример Љубодраг Симоновић.За мало радости и који трофеј, изгубили су част и достојанство (ако су икад то и имали) а то је њихова срамота и њихов пораз.
У реду, биће тешко издржати масовну хистерију која ће настати вероватно већ за који дан.Причаће се како је ова генерација вратила трофеј на Мали Калемегдан, па онда наредне сезоне или наредних сезона ће ићи прича како звездана побеђује највеће европске тимове, како се из меча у меч обарају рекорди по посећености у Арени, како су они највећи бренд садашње Србије итд итд.
Слушаћемо од познаника, пријатеља и рођака који навијају за Звезду: "ето гробари, бољи смо од вас у кошарци".Од истих оних које је до скоро кошарка занимала колико и глад у Африци.Слушаћемо исту песму из циганског копа у многим наредним мечевима са њима као што смо слушали на крају синоћњег меча.Али пустимо их, нек мисле да су нас дефинитивно поразили, окренимо се себи.
Окренимо се свом дворишту, и клуб и ми навијачи.Градимо поново кућу од дрвећа и прућа, не обазирући се притом на то како комшија има бољи материјал за изградњу исте и како му то успева преко ноћи.
Не оптерећујмо се тиме колики је њихов буџет и зашто њихов најбољи играч има примања једнака примањима свих наших играча заједно.
Ситуација је тешка и неће се променити сталним истицањем те чињенице али поштеним радом хоће, пре или касније.Засуцимо рукаве и кренимо у тешку битку која ће трајати годинама и чије плодове нећемо видети тако брзо.Али Партизан није постао институција европске кошарке преко ноћи и није постао тако што је по сваку цену покушавао да буде први и најбољи.
Искористимо ресурсе које имамо, ресурсе које нам не може одузети ниједан режим.Наше име, традицију, историју али и велики потенцијал у навијачкој маси, маси која се поистоветила са клубом.Они имају новац али ово друго немају.
А кад већ немамо новца, екипу састављати у складу са том чињеницом и самим тим и одређивати амбиције.И даље ће Партизан бити магнет за младе играче, без обзира што ће један клуб имати монопол у довођењу талената.Ипак, остаће нешто и за нас а наћи ће се и неки бивши играч спреман да се врати јер му је каријера у паду и не само неки наш бивши играч.
Можда ће тако састављена екипа бити у подређеном положају годинама.Али као што смо више пута овде константовали, кошарка је поштена игра и увек добро врати са добрим.Тренинг и максимално посвећивање лопти, клубу, навијачима ће се кад тад исплатити.Деценијама је Партизан био само просечан југословенски прволигаш али и деценије су биле потребне да би постао ово што јесте.Ни Микета Ђурић, ни покојни Ђорђе Чоловић, ни многи други кад су кренули у стварање великог кошаркашког колектива нису имали ништа лакше услове него сада, и не само лакше, имали су много теже.
Имамо на месту тренера човека који зна да од ничега направо нешто, који зна да препозна суво злато.Такав Душко Вујошевић је нама потребан, онај који је створио Дивца, Ђорђевића, Даниловића, Паспаља, Вујанића, Крстића, Пековића, Веселог, Ловерња, Богдановића... а не опозиција садашњем премијеру и садашњој власти.Неће он бити ништа мањи борац за Партизан ако се буде посветио само ономе што зна најбоље да ради.Ово друго не доноси ништа добро ни њему а ни нама.Ово друго га само тера из Партизана а ко би тиме највише изгубио ваљда је јасно.
Притајимо се, повуцимо се у илегалу.Нек се кошаркашки клуб угледа на ватерполо клуб а и на многе друге клубове спортског друштва који опстају и у много тежим условима.И опет постижу добре резултате, без обзира што нису у центру пажње медија.
Медијски рат и све што иде уз то оставимо Човићу и осталим такозваним успешним кошаркашким радницима.Победимо их на други начин, тамо где смо најјачи.Ништа не губимо ако макар покушамо.
А тачно је и да ће нас и у тим покушајима спречавати и ометати.Али које је боље решење од овога што сам поменуо у овом посту?
Стрпљење, труд и рад, нема нам друге опције."Гледање у шољу" кад ће се променити власт у Србији је бесмислено, уосталом ко гарантује да ће нас и неки нови режим гледати благонаклоно?
