Ето, срушише се данас ничим оправдане наде у праведност ЕЛ и смрдљивог Ђордија, и крену гробарски свет да очајава... Питам се само да ли је то због тога што нећемо играти ту лигу на коју смо навикли а која је навикла да нас шутира кад год стигне, или зато што ће је играти неки који ничим осим исквареношћу и ваннаставним активностима не припадају том удружењу елитних клубова Европе, па сада њихови навијачи ликују иако су на терену пре само пар дана прегажени и понижени? По броју нарицања рекао бих да је ово друго... Ништа, идемо сутра сви заједно да се обесимо о сводове наше нове тренинг хале! А да, чекај то није готово још иако је обећано... Зато смо ваљда тужни, зато што нас та Евролига и УЛЕБ никад не би тако заврнули као ови наши! Изузев оно после истог тог Ф4 у Паризу кад су напрасно променили правила жреба да ми не бисмо били у првом шеширу. Или оно кад нам пошаљу у Пионир оног њиховог Оборкнежевића као против Жељка јесенас... Или оно кад нам суде као против Таукерамике у четвртфиналу... Или оно кад нам ове сезоне не дозвољавају да региструјемо Сашу пре окончања прве половине Топ16 слепо се држећи правила овај пут, иако смо били у незапамћеним кадровским проблемима (писао сам тада овде како се НБА понела према Минесоти у сличним условима)... Ма добар је наш УЛЕБ.
Е па другари, ништа више симпатија према тој банди немам него према овој домаћој суперлигашкој! И није то само због ове доделе лиценце ФМПу и игнорисања најзначајнијег европског клуба. (да, то сам рекао - најзначајнији!) Не причам у афекту, то ме осећање држи целу ову мучну сезону. Зашто бих ја чезнуо за неким удружењем у коме нас шатро тапшу по рамену а уједно ђонирају кад стигну! Јесу ли те мрве које нам под своју богату трпезу бацају довољно вредне понижавања и трпљења њихових подмуклих удараца испод стола док о нас чисте блато са својих ципела?! Мени није! Нису наше утакмице у тој ЕЛ биле спектакл због њихове тупаве песме "дивоушн", нити због њихових турских аероспонзора... Оне су то биле због НАС: наших момчина који су играли свим срцем, нашег Душка који их је на то спремио и који је давао више од себе него што је смео и нас на трибинама који смо дисали за сваки њихов кош, скок, додавање! Због тога што смо заиста сви породица, и што нас све везује та љубав према овој предивној игри! Наравно, наша је жеља била увек да се боримо само са најбољима, и за то ћемо се опет и изборити, али то не значи да ћемо кукати и очајавати због тога што нас је та скупина лопова и превараната насанкала и дала нам шут карту. Много ме то тангира! Нити су они кошарка, нити ми могу смањити љубав према овом спорту својим константним ванспортским деловањем, а поготово ми они не могу умањити љубав коју осећам према овом клубу и количину подршке који ће он од мене имати у СВАКОМ моменту! И у сваком такмичењу у коме учествује.
На ову сакату сезону има свакаквих сећања. Међу многим лепим, било је и оних болних који је чине сакатом. Оне рупе на сезонској карти симболишу те ожиљке на души које су оставиле повреде, које је оставила она тројка у Арени, које је оставило непоштовање према крвавом раду ових људи од стране УЛЕБа, АБЕ, домаће лиге и ове сакате државе... Али сви ти ожиљци су ништа према једном осмеху Богдана Богдановића док га вређају са ВИП места приградског клуба, према једној банани прокуженог и од стране наших навијача Ђорђа Гагића, и његовом добронамерном осмеху којим нам је рекао, "ма нема везе браћо", према једној наученој речи српског нашег Бориса, према васкрснућу Миленкове генијалности, према једном једином Марином загрљају са Дејаном Муслијем, према Жоовом писму, према Бертином осмеху на крају сезоне... Сваки од тих момената понаособ је довољан да ја и следеће сезоне купим то парче пластике које ће ми опет неки службеник прозумбати неспособан да смисли неки ефектнији начин да ме унесе у тефтер. А биће таквих момената још много и догодине. Немојте се бринути да ће због овога млади одустати од челичења и стицања знања у Партизану, и немојте се изненадити када и сада, када вам све изгледа јадно и бедно, неко од тих младића за које смо мислили да су нам недодирљиви дође и каже "Дуле, ево ти моје гуше!".
Часови љубави нису само празна фраза како би они који је подругљиво понављају хтели да буде. То онај ћелави билмез који је стајао на додели медаља са оном мајицом не може да разуме. Часови љубави нису ни УЛЕБ ни ЕЛ, то онај билмез на челу тих организација не може да разуме. Уствари, ретко ко (ако уопште ико) то и може да разуме. Али само ми привилеговани то можемо да осетимо! Без трунке патетике, свим срцем. Кад почне утакмица, кад на терен Дуле изведе своју чету, а са трибине кроз шалове загрми "Да волим црно беле", 'наш кол'ко ће да ме занима да ли се такмичење зове ЕЛ или "куп Лилијане Ронкети"? Онолико...
uke
Од правог имена, преко надимка, до ника на форуму, али да је замрло итекако јесте!!! :banghead
...Hajde i brojem, 7-plasiranu ekipu francuske lige... 
