Дана 04.III 1945. године на двадесет километара од Београда воде се жестоке битке за ослобођење државе. Двеста километара узводно уз Саву Јасеновац ради пуном паром. Српска омладина гине на фронтовима широм тадашње нам државе. Шта тог дана раде генерали који су седам месеци касније основали Партизан(Светозар Вукомановић Темпо, Арсо Јовановић, Шварц, Пеко Дапчевић)? За неупућене, боре се на првој линији фронта. Шта тог дана раде велики Срби и градска мангупарија(читај: Жујовић, Крцун, Ћосић, Дража Марковић, Никола Бугарчић)? Наравно, не иду на фронт, није фронт достојан тога да се они тамо појаве, нити је Јасеновац неко велико стратиште које би било вредно њиховог ангажовања, не они тог дана чине најпатриотскију, најсрпскију ствар коју је икад ико учинио. У паузама разговора о томе како ухватити и убити великог антисрбина генерала Драгољуба Михајловића, уз кафу у окупираној вили једног српског предратног господина, оснивају фудбалски клуб. Та градска мангупарија није могла да се тако лако договори око имена, па је највећи мангуп, Крцун, морао да пресече. Неће бити Торпедо, неће бити Стаљин, биће најсрпскије од свих српских имена. Биће Звезда Црвена. тај мангуп се после показао као мангупчина, лично стрељајући генерала Драгољуба Михајловића. Други мангуп, боље рећи мангупчић имао је један мање био је високи партијски комесар, додуше, по речима неких људи, није био у систему јер држава није имала ништа са клубом који су, јел' те , ти мангупи основали. У моменту одигравања прве званичне утакмице тог клуба против друге мангупске екипе, репрезентације Албаније, оснивачи Партизана ослобађају Јасеновац и на Блајбургу праве журку онима који су четири године спроводили геноцид над српским, ромским и јеврејским народом. Али то није вредно помена, то није просрпско дело као оно што је урадила мангупарија 4.3.1945. Даљи развој горе наведених мангупа текао је по мангупској линији. Никола Бугарчић постаје главни мангуп на Голом Отоку, Слободан Ћосић шеф београдске полиције, Крцун је поред генерала Михајловића убио још једног српског генерала, Арсу Јовановића, начелника генералштаба народноослободилачке војске за време рата, Дража Марковић постаје главни мангуп у ЦК комунистичке партије Србије. Недуго после његова синовица постаје жена будућег главног мангупа Србије, коме је главни мангуп за спорт био бивши генсек Црвене Звезде, онај са лисицама на рукама. Што се тиче првог састава Црвене Звезде до играча се дошло мангупским договором или Црвена Звезда или сремски фронт. Наравно, мангупи су изабрали да је боље бити великосрбин и заиграли фудбал, на радост васколиког српства, нарочито оног на територији тадашње НДХ, Јасеновца поготово. Кад су се генерали вратили из рата, схватили су да је мангупарија преузела све полуге живота и на ужас уједињених мангупа Србије, одлучују да оснују државни клуб у коме ће сви морати да буду чланови партије, за разлику од оног другог, мангупског, клуба. Схвативши да су мангупи, на себи својствен, мангупски начин, дошли до најбољих фудбалера у Србији, размишљали су шта им је чинити и одлучили да се фудбал не игра само у Србији већ да фудбалера има и о осталим деловима земље, на ужас великих српских пријатеља из тих делова тадашње отаџбине. Тако су најбољи играчи из Хрватске, Македоније и БИХ на ужас тих српских пријатеља завршили у Београду. О изградњи стадиона и односу Црвена Звезда Динамо, неки други пут. Има једна слика на нету која најбоље показује тај однос. Такође и сузе на Пољуду приказују великосрпство мангупарије. Баш у том моменту да се сете генерала Михајловића. Каква коинциденција. Какав Тито, какви бакрачи, плакало се за генералом.