Društvo, ja sam se juče, posle utakmice i čitajući i slušajući komentare njihovih navijača, baš uplašio. Ne sportski, nego za egzistenciju svih nas. Mislio sam da kad pričaju u suštini spinuju, a u stvari samo ćute jer im je dobro da gledaju svoj klub u LŠ. Mislio sam da su njihovi simpatizeri, ne navijači sa tribine, nego obični ljudi, u fazonu ma ko vas jebe i vi ste krali pod Toletom. To mi je kao ajde neka upru i oni prstom pa da opravdavaju nepočinstva.
Ali nije tako. Mnogo ljudi koji su uspješni u svom poslu i smatram ih za pametne, ali navijaju za njih, vjeruju u sve ove priče. A ako oni vjeruju da je sve regularno, šta li tek misli ogromna većina njih koji su samo neki obični likovi u nekim njivama, fabrikama, prodavnicama... Pa ti ljudi bi na poziv bili spremni na svakakve gluposti, uključujući i fizičko nasilje ili progon do istrebljenja.
Mi nismo uopšte svjesni koliko je ovo što se u sportu radi opasno, koliko se to lako prenese na stvari koje život znače. Ako ti sve brljotine i loše stvari koje neko tvoj podržava pravdaš tako što ćeš reći da to nije loše, da to nije zlo, onda si spreman da postaneš saučesnik. A najviše me je strah zbog toga što su u većini i mogu da rade šta god žele. Jedino kako se sa tim može boriti je masovnost i angažovanost. Kad vide da nas ima onda im nije svejedno i barem znaju da protivnik postoji.
Baš je ludačka atmosfera u društvu i strah me je da će sve ovo loše proći, jer nama srce kuca za sve njih, a oni ne znaju da su hadžije sebi podijelile reone i da će se baš njima, slijepcima koji ne vide, a mislio sam samo da ne gledaju, najviše ovo obiti o glavu. Kad jednog dana, mjeseca, godine, decenije ili vijeka rezultati svega ovoga budu očigledni, moraće svojoj djeci da pogledaju u oči i ne znam šta će vidjeti.
Ja ću da učinim jedinu stvar koju mogu da pomognem istini, ići ću na sve utakmice na koje mogu postići da odem. Biću na skupovima koji pozivaju na otrežnjenje, jer naše društvo nije pijano, ono je u hronično alkoholisanom stanju i pod sedativima.
