Дош'о је и тај дан умро је Партизан....
Са разних страна се зло и горе дало ове сезоне у акцију да преточи речи ове јадне песме у дело.
Једни су ископали Макаби да се као осигурају да све буде како треба, Ћорави и цо. имају свој пројекат, удружени региони демонстрирају на делу да се у "регионалној" Србији праве италијански аутомобили, возе алпски слаломи и наравно игра најјача кошарка.
Ми смо ту можда помало и препотентно и успавано стали насупрот свега верујући да свега тога не би било да је Пекмен остао у Београду...
Како нам се мало затурио концепт, почели смо да доживљавамо непријатно реалне додире тактова споменуте нарицаљке са почетка.
Јер како другачије описати виђено вечерас у Крагујевцу, када неки тамо Сајмон само у једном полувремену буде у стању да попуни читав топ-тен НБА ацтион користећи Партизанове кошаркаше као кулисе, када скоро и да нема играча Крагујевца који није добио на поклон лопту од неког Партизановог кошаркаша, када би чак и Мутина тетка да је изволела пожелети да убаци неку тројчицу сигурно то и учинила, када израз лица Партизановог тренера каже: " Шта ја ту уопште могу..."
Бедно и понижавајуће вече у коме није толико чак ни битан сам пораз, већ стварање уверења да мит о непобедивом и недодиривом Партизану заправо јесте само илузија и да свако треба само да пожели па ће и успети лако и ритмично да отпева спомињану поскочицу.
Стварање убеђења да Црно-бели Ахил није осетљив само по некој тамо пети већ свуда, по читавом телу, те и не захтева неки претерано велики напор.
Ова прича мора ускоро бити заустављена, како не би дошли у ситуацију да у овој сезони прекинемо све могуће традиције које смо брижљиво годинама па и деценију уназад успостављали.
Ако треба набавити плеја, а треба, дај да се набавља (али да обећа да неће отићи када му постане незанимљиво), ако треба уграђивати нека висока врата на центарској позицији да не бије онолика промаја, а треба, дај да се уграђује, ако треба неко од кошаркаша Партизана да се подсети мало елементарног градива из спорта који упражњавају, а треба, дај да се обнавља градиво, ако на крају треба да се нађе неко у околини ко зна да повеже конце, подвикне, опсује и да има идеје за решавање проблема, а треба, дај да га зовемо.
Док се још неко напаљен није испоганио по кошаркашкој светињи ових простора.
Само тако биће могуће наставити са дистрибуцијом оригиналне и једино могуће верзије песме на коју по мелодији подсећа бућкуриш са почетка текста.