POSLEDNjI MOHIKANAC
Od zlatne generacije koja je 1995. počela da hara planetom aktivan još samo Dejan Tomašević
Kada bi bilo moguće da se vratim u dvadesete, poželeo bih to samo zbog fenomenalnog
osećaja koji sam imao igrajući za nacionalnu selekciju
- kaže jedini preostali zlatni dečak posle oproštaja Rebrače
U sadašnjem tunelu srpske košarke, još jedino može da razgali po koje sećanje, kao ono na jednu od najboljih generacija (doduše pod zastavom SRJ, odnosno zajednice Srbije i Crne Gore) svih vremena, iz 1995.
Zlatni dečaci, koji su posle političkih sankcija gazili redom, igrali su tako lagano, bili nenadmašni da je izgledalo da od šale osvajaju evropske i svetske titule. Broj izgubljenih utakmica na velikim takmičenjima mogao je da se izbroji na prste jedne ruke.
Od 12 fenomenalnih momaka, koji su bili strah i trepet i za jednog Sabonisa, Marčuljonisa, ma za čitave selekcije Grčke, Italije, Španije, Hrvatske, samo Dejan Tomašević je još aktivan.
Poslednji Mohikanac već treću sezonu sa uspehom nosi dres Panatinaikosa. Ali, ako neko pomisli da broji do penzije, grdno bi se prevario.
- Najteže bi mi bilo da odgovorim koliko ću još dugo da igram. Formalno, imam još dve godine ugovora... Najvažnije da mi trening i utakmice još ne predstavljaju problem. Ali, moram da priznam da već nekoliko godina, nekako u ovo doba godine, imam problema sa povredama, koje na svu sreću dođu i prođu – priča Tomašević u telefonskom razgovoru za “Sport”, a kao potvrda njegovih reči je i izostanak se preksinoćnog meča “zelenih” sa Bambergom.
Ipak, Dejan se ne sekira što ne može, kao nekada da nabroji na desetine mečeva u okviru sezone.
- Mnogo je dobra stvar kada ste u ekipi gde je jaka konkurencija, pa ako je neko i povređen, nije smak sveta. Uskoči zamena, tako je to u profesionalnom sportu.
A dani podno Akropolja teku, i to vrlo aktivno.
- Nije fraza, ali ja stvarno uživam u košarci. To je moj život i o nekom drugom za sada ne želim da razmišljam. Još je dobro što ima klubova koji me hoće, pa još i ako zdravlje posluži, šta više mogu da tražim od karijere.
Kada se pomene ovo poslednje, naš sagovornik nikad ne propušta da naglasi:
- Nikad ništa ne bih promenio, ali kada bi bilo moguće da se ponovo vratim u dvadesete, to bih poželeo samo zbog fenomenalnog osećaja koji sam imao igrajući za nacionalnu selekciju. I onda sam nebrojeno puta ponovio da je to nešto neopisivo, neponovljivo, jednostavno, nemam reči. Ni posle toliko godina nisam promenio mišljenje. To se ne može porediti ni sa jednim klupskim trofejom – smatra Tomašević koji u vitrinama, pored reprezentativnih odličja, ima itekako puno pehara osvojenih u različitim klupskim sredinama.
Nažalost, iako je od vremena sjaja proteklo tek nešto više od deceniju, ponekad nam se čini da je zapravo prošlo mnogo više, obzirom na situaciju koja se promenila za 180 stepeni. Ne samo što već dugo nema ni “m” od medalje...
- Za objašnjenje je potrebna malo dublja analiza, mogu samo lakonski da kažem da su sada ipak neka “druga vremena”. Ne mislim samo na želju pojedinaca da zaigraju za reprezentaciju, već i na njihov celokupan status. Kada je naša košarka počela da boluje od “otkaza”, nisam mogao da shvatim takvo ponašanje mlađih kolega. Međutim, kako je vreme prolazilo, počeo sam da ih pravdam i razumem na neki način. Košarka se drastično promenila u smislu zahteva, sezone su sve duže, a odmori sve kraći. Moram da priznam da meni, u sadašnjim godinama, itekako prija duži letnji odmor.
Uprkos pokušajima Tomaševića da nađe opravdanje za naslednike, čini nam se da se vrtimo u nekom začaranom krugu iz koga nema izlaza.
- Nije samo do želje reprezentativaca da li će da se odazovu pozivu selektora ili ne. Problem je mnogo kompleksniji, moraju mnogi da se uključe, od Saveza do sredstava informisanja. Često se kao pozitivan primer spominje Španija, ali pošto sam tamo igrao (Tau, Pamesa), situacija je totalno drugačija od Srbije. Tamo se svi iz petnih žila trude da se reprezentacija čuva kao malo vode na dlanu. Pa, ne možete da zamislite da treninge “furije” zna da posmatra i po nekoliko hiljada ljudi. Onda ni uspesi nisu slučajni.
Ima li Tomašević neko rešenje za izlaz iz dubioze srpske košarke?
- Ne možemo da padnemo mnogo niže od onoga što nam se desilo na EP u Španiji. Ali, moramo da prestanemo da se zanosimo osvajanjem medalja i da poput dece verujemo da će na sledećem velikom takmičenju biti bolje, da je prethodno bilo samo ružan san. Imamo talentovane generacije, što su pokazale mlađe kategorije što su osvojile sijaset medalja tokom proteklog leta. Međutim, na čelo naše košarke moraju da dođu ljudi koji istinski žele da pomognu, nebitno da li se radi o trenerima, igračima, rukovodiocima. Ja verujem u naš basket i u nacionalnu karakternu osobinu da smo najhrabriji kada je najteže – poručuje Dejan Tomašević.
O SAIGRČIMA U PLAVOM DRESU
PRIJATELjI ZA
SVA VREMENA
Podsećajući se nekih mnogo lepših vremena pod obručima, pa onih nezaboravnih dočeka kada je na desetine hiljada Beograđana stizalo pred Skupštinu da pozdravi evropske, odnosno svetske šampione, Tomašević još i kaže:
-Imali smo prekrasnu atmosferu, mada su mnogi znali po nekad u to da posumnjaju. I sa ove distance tvrdim da smo bili pravi drugovi, uvek grizli maksimalno, zato su i osvajane medalje, ne samo zbog izuzetnog pojedinačnog kvaliteta.
Dejan je iz čuvene generacije 95. najčešće bio cimer (a kasnije i kum) sa zlatnim džokerom plavih, Sašom Obradovićem.
-I dan danas se sa svima njima čujem, normalno najviše sa mojim kumom, ostali smo u odličnim odnosima. Divno sam se družio i sa Dejanom Bodirogom, sa kojim sam kasnije delio sobu tokom priprema za razna takmičenja.
GDE SU, ŠTA RADE
OD KOŠARKE DO BIZNISA
Od nezaboravne generacije iz 1995, svi sem Tomaševića su spakovali patike u ormane...
Aleksandar Đorđević je posle igračke karijere, prošle godine seo na klupu milanskog Armani džinsa, ali je trenutno bez angažmana. Predrag Danilović je u međuvremenu postao predsednik Partizana, sa kojim je svojevremeno osvojio evropsku titulu (1992.). Saša Obradović i Zoran Sretenović su rešili da se oprobaju u trenerskim vodama, prvi u Kelnu, a drugi trenutno u aleksandrovačkoj Igokei.
Žarko Paspalj je bio tim-menadžer reprezentacije SCG na OI u Atini (2004.) i EŠ u Beogradu (2005.), ali je posle debakla plavih rešio da se malo distancira od “kraljice igara”.
Dejan Bodiroga je u junu završio karijeru u Lotomatici i uskočio u fotelju klupskog sportskog direktora. Sličan posao, ali kao generalni menadžer Barselone, već nekoliko godina radi Zoran Savić.
Vlade Divac je posle maratonske karijere u NBA, ali i angažovanja u Partizanu (predsednik), rešio da se “smiri” kao savetnik predsednika košarkaške selekcije madridskog Reala.
Dejan Koturović se bavi privatnim biznisom, a daleko od obruča je Miroslav Berić, koji se nedavno oženio, pa su bračne preokupacije trenutno glavna tema. I, Željko Rebrača koji je pre tri dana završio karijeru u Pamesi.
O PLANOVIMA PANATINAIKOSA
TEK SE ZAGREVAMO
Lako je Tomaševiću, čak i kada je povređen, u dresu aktuelnog evropskog šampiona, Panatinaikosa. Atinjani i ove sezone redom dele lekcije.
-Ne bih da zvuči prepotentno, ali ova faza elitnog nadmetanja je samo priprema za Top 16. I pored ne baš sjajne igre, imamo dobre rezultate (samo jedan poraz), a nadam se da će biti još bolje kada se uigramo. U klubu se nije skoro desilo, kao početkom ove sezone, da se promeni toliko igrača. I to je jedan od razloga što još uvek nismo pravi – objašnjava Tomašević.
U priči o Evro ligi ne može da se ne spomene Partizan, njegov bivši klub, ali i rival u “C” grupi.
-Utakmice crno-belih ne propuštam na televiziji kada god mi profesionalne obaveze dozvole. Žao mi je što nisam mogao da ih gledam protiv Roana, jer je u isto vreme igrao i Pao u Bambergu, ali sam svaki tajm aut iskoristio da vidim šta se dešava u Pioniru. Mnogo mi je drago što su dobili, imaju velike šanse za drugu fazu.
a i on bi igro dosta kvalitetne meceve ...