За разлику од неких претходних случајева протекле недеље Дуле је пажњу јавности скренуо оживљавањем лика београдског давитеља из култног филма Слободана Шијана. Судећи по репликама на утакмицама Дуле би се једнако, можда још боље снашао и у римејку дијалога из филма „Хало такси” у ком непоновљиви глумац помиње лијандер, лепу кату и царево око. Ташко и Дуле, обојица у свом домену велики, у много чему непоновљиви.
Да није реч о групи ЈНА која је чврсто уз Партизан, не само кад је лепо, Вујошевић готово сигурно не би прихватио учешће у споту. Симболике има и у томе што песма има примесе панка, који дочарава и Дулетов бунт са којим се често сусрећемо.
Пре него што почнете да причате о Вујошевићу, без обзира да ли о њему мислите добро или лоше, поразмислите о томе да на његове тренинге долазе играчи и сарадници „гладних стомака”, људи који нису примили плате и по годину дана. И сви они раде као да су најплаћенији на свету, као да сутра не постоји и да сад мора да се гине. И запитајте се како је то могуће. Ако до одговора дођете, знаћете по чему је различит од других.
Ако бисмо се овом приликом због спота вратили на „случај Богдановић” била би пука банализација. О томе, као и сличној пацки Андрићу, пар месеци касније, тренинзима у цик зоре, изречено је много различитих мишљења. Паљбу је увек издржао и наставио по свом. Продужио да по мерилима најбољих војних школа прави елитну кошаркашку јединицу која ће у бици уколико треба бити спремна „да за Партизан и живот положи”. И у тој борби победи.
Не само да Вујошевић другачије не зна да ради, он другачије ни не живи. Основ свега је љубав, максимална посвећеност и немерљива страст. Без питања колика је цена. И колика је жртва. Било да је реч о светињи - кошарци, књигама, сликама, музици.
У његовој радионици недостаје вага, не мери колико даје, а колико му се враћа. Сатисфакција је само у оном краткотрајном тренутку победе и славља, која се углавном и завршава на самом терену, још пре доделе трофеја. Зна да пут ка новој победи захтева једнак и још већи рад, те се паркету враћа одмах.
Од свих сарадника и играча захтева да се понашају у складу са истим постулатима. У сваком моменту на првом месту буду кошарка и Партизан или обрнутим редом. И ту нема попуста. Посебно за оне који су блиски, за оне у којима види будуће кошаркашке дијаманте.
Њима ће бити тренер, отац, све. Пробудиће цео Клинички центар у пола ноћи уколико су болесни, преврнуће Русију да им нађе лек, доносиће им књиге, филмове, фадо, џез, блуз, рок ен рол или Шабана Бајрамовића... Остаће са њима да тренира до дубоко у ноћ, сатима ће радити на најситнијем детаљу.
Сразмерно томе, тренутна и громовита, биће и реакција на грешку. Не дао Бог да чује како је неко од младих играча пио алкохол до дубоко у ноћ. Тој љутњи равна је снага торнада. Они прави или је издрже или се труде да не погреше.
Дуле није човек нових технологија. Али, одлично зна вредност информација, макар до њега дошла и спинована. Нема те агенције која ће надмашити његову сазнајну моћ, нити боље повезати ствари и употребити вест.
Не бира противнике, нити мудро ћути. У вербалним реакцијама није стрпљив као у раду са младима. Износећи своје виђење ствари уме да претера, чиме често много више увећа проблем него што доприноси његовом превазилажењу. Против себе и природе не може. И није такав од јуче. Исто се понашао пре деценију, сада, исто ће бити и догодине. И све док је жив биће исто.
Нема дилеме ни око тога да начином живота у ком је потрошња стално на максимуму штети највише себи и својој породици. Стрес највећи противник дијабетеса (кога му је такође дала кошарка), његовог вишедеценијског сапутника, део је његове свакодневице. Није тајна ни да мотивисаније функционише у турбуленцији. Колику цену због тога плаћа одлично знају његови најближи, још боље нефролози, кардиохирурзи, офтамолози.
Често за себе каже да је ендемска биљка, која најбоље функционише у Београду и Херцег Новом. Није прилагодљив, принципе рада и живота неће мењати ни по цену растанка као што је био случај у ЦСКА, кад су га Холден и ветерани изминирали оправдавајући се да нису разумели кошаркашки есперанто, већ да је узрок свега био лош енглески. Заборавивши да су са лошим енглеским постали су први европски клуб који је победио НБА тим у Америци.
Терен је његово платно. Труди се да сваки тренинг буде другачији, да на свакој утакмици играч учини нешто попут потеза четкицом. Чини све да се свака у нисци црно-белих трофејних сезона посматра као својеврсно уметничко дело. Да у свакој од њих Партизан добије трофеј, а кошарка врхунског играча. Почев од генерације из осамдесетих и Даниловића као симбола за сва времена, преко Вујанића, Крстића, Перовића, Пековића, Тепића, Трипковића, Богдановића, сада Маринковића... Стварање је у току.
Уме да каже да у животу није све као у Партизану - црно и бело, већ да постоје и неке нијансе које не могу сви да примете. Управо због тих нијанси играчи и даље јуре да раде са њим, а навијачи верују да се без обзира на немаштину и друге препреке трофејни низ ни ове сезоне неће прекинути.