“Shame on everybody”
Много пута смо показали да снага играчког кадра, финансијска моћ противника, бројност уз помоћ судија и осталих фактора, противнику нису довољни да би нас победили… само зато што је наше срце огромно… веће од осталих због грба који на њему носимо, срце које јаче лупа због хука навијача са трибине!
И ако сам тражио алиби и оправдање за неке досадашње овосезонске поразе, успоне и падове у главама и ногама играча, тако сада могу слободно да кажем да оправдања нема јер очигледно је да они још увек спавају дубоки летњи сан!
Ако је у евролигашким поразима могло да се нађе нешто светло, ако су могли да се траже, и нађу добри сегменти игре, онда за овај пораз са 176 кошева разлике против Меге не може да се нађе ниједно једино оправдање, велико ништа од целе клупе!
Разлика јесте оволика, јесте дупла ако се погледа квалитет наше, у односу на екипу ових голобрадих младића, ако се погледа финансијски аспект наших, и уговора ових храбрих (мега) дечака, ако се погледа искуство наших, и искуство ових (мега) клинаца који су тек закорачили тражећи своје место под кошаркашким небом!
И сада, ако се осврнемо на срце у грудима са почетка овога текста, може се закључити после претходног првенственог кола где смо “извукли” на квалитет против Цибоне, а посебно после овога пораза да:
- “Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака”!
Негде у изјави тренера може да се идентификује, и то је сасвим поштено, као и увек од једне такве величине, преузимање највеће одговорности за срамоту, или страхоту како је он то назвао… А ако је он то рекао онда је и оправдано незадовољство навијача, и делом коментари навијача пар седмица уназад!
Према капитену, као што је то оправдао тренер и као што сам писао у неким претходним текстовима, треба имати поштовања! Учинио је много, донео пуно радости, кићен је ловорикама и уздизан до звезда- оправдано! Његова посвећеност постоји, види се жеља, али не иде, једноставно не иде, а када не иде онда се то баш види из сваког угла! Верујем да је он, а то је најбитније, врло свестан онога што сви видимо, и верујем да ће он, бити онај прави када то буде најпотребније!
Остали “староседеоци”, морам то да кажем, као да уживају у својим великим уговорима који су им поред новца дали и поверење, и као што сам већ рекао, чекају “нешто” да се деси?! Шта?!
Домаћи играчи, сопствене квалитете овога лета нису померили са мртве тачке, част изузецима. Они други који су прошли разне фазе овога клуба не показују никакву страст а то се пре свега од њих очекује. Поверење се стиче тешко али се лако изгуби а добили су га да “оживе” или заврше каријере у великом клубу!
Много смо од почетка сезоне видели ноншалантности, солирања, показивања индивидуалних (не)квалитета и игре која, као у инат навијачима није на нивоу овога тима који је, јачи у односу на прошлу сезону! И у реду је што навијачи осећају дуг у виду појачања, али и цео тим као да чека неко појачање са којим ће се десити чудо! Момци, чуда се не дешавају!
Момци, чекају вас заредом две од четири највеће утакмице међу свим великима и зато покажите да сте достојни грба на грудима, жуљеве на ноге, модрице по рукама, стисните зубе… и ако га стварно волите као ока два, почните да се борите за њега јер тада ћете почети да побеђујете!
А ако вам треба мотивација, нема веће од она два тајм аута где се на утакмици Макаби - Фенербахче Жоц обратио Слукасу или где је “порцију” добио Датоме на утакмици против ЦСКA!
Апсолутно је у та два тајм аута речено све оно што би могло да се каже и вама!
… И не заборавите, они су на крају постали шампиони!
