Ватерполо клуб Партизан је основан 1946 године, заједно са пливачком секцијом и то од најбољих ватерполиста и пливача учесника армијског слета те године.
Партизанови ватерполисти су од 22. до 25. августа исте године учествовали на првенству државе у Сплиту, где су остварили 3 победе и 2 пораза и освојили треће место.Наредне године, првенство је одржано у Загребу а Партизан је освојио четврто место, уз учинак од 3 победе и исто толико пораза.
За Партизан су тад играли: Aндрија Бановић, Мартин Габрићевић, Стјепо Дувњак, Иво Орлић, Владимир Полић, Перо Симатовић, Иво Стела, Гојко Маровић, Душан Ћоровић, Војислав Уцовић, Бруно Цвитан, Борис Шканата и Северин Бијелић.Тренер је био Божо Гркинић, у то време и капитен кошаркашке репрезентације.
Та екипа је последњу утакмицу одиграла 10.09.1947. у Сплиту, на дан Морнарице против тадашњег првака Хајдука (касније Јадрана) и победила са 2-1.
Нажалост, после тога долази наредба са врха власти, да у Југословенској армији центар за спортове на води буде при ратној морнарици која је била стационирана у Сплиту, што је аутоматски довело до гашења ВК и ПК Партизан и после тога до оснивања Сплитског Морнара (1949 г) у који су прекомандовани многи дотадашњи ватерполисти Партизана.
1950-те
Поновно оснивање ватерполо и пливачке секције Партизана је уследило током 1952 године када је спортско друштво полако престајало да буде зависно од војске.Иницијативу за повратак ватерпола и пливања дали су спортисти и спортски радници који су се окупљали на купалишту на Сави, којим је управљало ЈСД Партизан.Међу њима су били Богдан Ненадовић, Зоран Стефановић, Анте Ламбаша, Јово Милошевић, Антон Тенжера, Миленко Орлић и Руди Рено, иначе управник купалишта и Партизанов хокејаш.
За председника клуба је изабран Војко Павичић а секретара Богдан Ненадовић.Поред њих најуже клупско руководство су чинили и Нада Јанковић, Бранислав Ристић, Ђуро Мрђен и Владо Бијелић.Бијелић је био на челу клуба, тј његов председник у време највећих успеха током 60-их година прошлог века.
Први играчи обновљеног клуба су били: Зоран Стефановић, Душан Хаџивуковић, Велимир Јовановић, Иван и Александар Араницки, Никола Ђорђевић, Велимир Трбојевић...Тренинге је водио Иван Араницки, званични тренер није постојао.Прве године након поновног оснивања ватерполисти (и пливачи) Партизана нису учествовали на званичним такмичењима, већ су само тренирали.
ВК Партизан се од 1953 године па до 1959 такмичио у нижим ранговима тадашњег Југословенског ватерпола.Између осталих за црно беле су тада наступали и Владимир Ивковић, бивши играч Југа и репрезентативац, као и Милан Мушкатировић, такође репрезентативац, који крајем педесетих одлази на кратко у Јадран из ХН али се већ 1960 враћа у Партизан.
Темеље за стварање великог и трофејног ВК Партизан је ударио вероватно и највећи ватерполо стручњак не само на овим просторима него и много шире, Влахо Орлић.
Орлић је у Партизан дошао 1958 г. из Дубровачког Југа и те прве сезоне био и играч и тренер.Већ 1959. Партизан улази у највиши ранг такмичења, одакле није испадао до дана данашњег.
1960-те
На почетку 6-те деценије 20.века Партизан је почео да ствара тим који ће наредних година харати Југословенским и Европским ватерполом.
Влахо Орлић је на располагању имао Мирка Сандића који је поникао у Партизану, али и Драгана Чоловића, Ненада Манића, Бранка Живковића...У клуб се после пар година вратио Милан Гале Мушкатировић који је током 50-их година већ бранио у Партизану али је од 1958. до 1960. бранио у Јадрану из ХН са којим је освојио две титуле и постао познат и признат голман.Из истог клуба долази и Борис Чуквас, који је такође попут Галета освајао трофеје са Јадраном и играо за репрезентацију а поред њих из Херцег Новог стиже и Драгослав Шиљак.Чуквас од Орлића преузима улогу играча - тренера, док је Влахо обављао посао тренера - саветника.
Из Младости Партизан доводи Зорана Јанковића, испоставиће се касније, играча који је био превага у директним окршајима Београдског и Загребачког клуба, наравно у корист црно белих.Поред њега из Хрватске долази и Феличе Тедески, из клуба КПК из Корчуле.
Први трофеј у историји клуба, додуше незванични, Партизан осваја почетком 1963. на зимском првенству Југославије, које се тих година одржавало а наш клуб га освајао 6 пута.
Ипак први, онај прави трофеј, је освојен пар месеци касније.Партизан постаје по први пут државни првак.
Врло брзо после тога из пливачке секције, ватерполо клубу се прикључује Ђорђе Перишић, једини играч који успева да освоји са Партизаном 6 титула првака Европе и постаје најтрофејнији играч у историји клуба а вероватно и спортског друштва (бар када су у питању екипни спортови).
Наредне сезоне, Партизан поново осваја титулу првака Југославије али и Куп Шампиона који је иначе тада и одржан први пут.С обзиром да није био завршен базен на Ташмајдану, Партизан је своје утакмице у КШ као домаћин играо у Загребу.Завршни турнир је одржан баш у Загребу а Партизан је добио је свих 5 мечева, у одлучујућем је савладан Динамо из Москве са 4-3.Најбољи стрелац завршнице је био Мирко Сандић.За Партизан је на том турниру наступао као позамљен играч из Младости, Озрен Боначић, један од најбољих ватерполиста Југославије тога доба.
У сезони 1964-1965 ватерполисти Партизана освајају по трећи пут заредом титулу државног првака.У КШ се поново дошло до завршног турнира али је овога пута Партизан у одлучујућем мечу поражен од Про Река са 1-0 и на тај начин освојио 2 место.
Питање ко је најбољи ватерполо клуб у Југославији у том моменту се није постављало, Партизан је и по 4-ту годину заредом постао шампион.
Ипак, још битније од тога је што поново освојен и Куп Шампиона.
За ту сезону је промењен систем такмичења, тако да се није одржавао завршни турнир, већ се играо класични елиминациони систем.
У полуфиналу које се играло на два меча, уследила је освета Про Реку за пораз из предходне године.У Италији је Партизан изгубио 4-1 али је у Загребу победио са 5-1 и на тај начин изборио пласман у финале где га је чекао Динамо из Магдебурга.У Загребу је Партизан славио са 5-3 а у реваншу поражен са 4-3, што је било довољно за освајање 2. титуле првака Европе (и ове сезоне је Партизан био домаћин у Загребу).
И наредне сезоне ВК Партизан постаје шампион Европе, тј успева да одбрани трофеј освојен предходне године.У финалу су се ватерполисти црно белих састали са Про Реком, и један и други тим су остварили по једну победу, тако да је одлучивала мајсторица играна у Женеви, где Партизан побеђује са 4-3.
После 4 године владавине домаћим ватерполом, Партизан у сезони 1966-1967 не успева да освоји титулу првака, доминацију црно белих прекида Младост из Загреба.
Ипак, већ наредне сезоне Партизан поново осваја титулу шампиона Југославије, укупно 5-ту у својој историји.
Крајем 60-их година каријеру завршавају Борис Чуквас и Милан Мушкатировић.Влахо Орлић преузима улогу првог тренера, коју ће са пуно успеха обављати наредних 10-ак година.
У Партизан долазе тројица играча из Хрватских клубова, са којима ће клуб наставити да ниже успеха и током 70-их година прошлог века.Из Корчуле је стигао Душко Антуновић, из Шибеника Синиша Беламарић а из Сплитског Јадрана Урош Маровић а за Партизан је почео да игра и Дејан Дабовић, један од шесторице играча Партизана који су освојили ОИ 1968 године.
Шездесете године 20.века су Партизану донеле пуно успеха, 5 титула државног првака, 3 титуле првака Европе и 1 вицепрвака, као и 4 трофеја на зимском првенству Југославије.
1970-те
Ни седамдесете године прошлог века нису много променуле ситуацију, Партизан је и даље владао и Југословенским и евро ватерполом.
У сезони 1969-1970 ВКП осваја своју 6-ту титулу националног првака.
Исте године Партизан поново постаје шампион Европе.На завршном турниру одржаном у Београду Партизан постаје по 4. пут освајач КШ и то захваљујући бољој гол разлици у односу на директног ривала, Младост из Загреба, екипу која је предходне две године освајала ово такмичење.
То је уједно била и последња титула првака Европе коју са Партизаном освајају Зоран Јанковић и Феличе Тедески.Јанковић је у том периоду постао не само најбољи стрелац Партизана него и светског ватерпола.Наступајући за Партизан у КШ постигао је преко 150 голова, од чега 99 у сезонама када је са црно белима освајао ово тамичење.После тога, њих двојица и завршавају своје велике каријере.
Од сезоне 1971-1972 почиње апсолутна доминација ВК Партизан у домаћим оквирима.Наредних 8 узастопних сезона црно бели ватерполисти освајају титулу шампиона државе и 1979 године долазе до цифре од 14.Освојио је Партизан и још два трофеја на зимском првенству, 1971. и 1972.Већ од наредне године ово такмичење се није више одржавало већ га је заменио Куп Југославије, који је у првом свом издању освојио ко други, него ли Партизан.До краја 70-их Партизан осваја још 5 пута Куп Југославије.
Своју 5 и 6-ту титулу првака Европе, црно бели освајају у сезонама 1974-1975 и 1975-1976.
Као и 1970, тако и 1974 завршни турнир КШ се одржава у Београду.Партизан у директном дуелу побеђује екипу OSC-a из Будимпеште резултатом 6-2 и на тај начин се реваншира том клубу за пораз из 1973 године.Након тога каријеру завршава велики играч, Мирко Сандић, који је играјући 17 година за Партизан освојио 18 трофеја.
У међувремену Партизан појачавају још два играча из Хрватских клубова, Ратко Рудић и Зоран Братуша, који за црно беле наступају до почетка осамдесетих.
Шеста титула првака Европе је освојена 1975 на завршном турниру који је организовао Холандски Амесфорт.Партизан је свих пет мечева на том турниру добио са једним голом разлике а онај најважнији је био против Вашаша, победа од 6-5.
Мало ко је могао да очекује да Партизан следећи европски трофеј неће освојити 15 година а да ће се на 7. титулу првака Европе чекати пуне 3,5 деценије.
Ђорђе Перишић је 1976. окончао своју каријеру, после 13 година наступања за Партизан и освајања 21-ог трофеја, као и неколико титула појединачног првака Југославије у пливању, освојених са Партизаном од 1960 до 1963 године.
Седамдесете су биле још успешније за клуб од шездесетих.Освојено је 9 титула првака Југославије, 6 купова, 2 зимска првенства као и 3 титуле првака Европе и једна вицепрвака.
Овај период Партизанове историје су обележили: тренерски маг Влахо Орлић, а у базену Зоран Јанковић, Феличе Тедески, Мирко Сандић, Ђорђе Перишић, Душко Антуновић, Синиша Беламарић, Урош Маровић, Милош Марковић, Предраг Вранеш, Бранислав Трајковић, Ратко Рудић, Никола Стаменић, Зоран Братуша, браћа Предраг и Ненад Манојловић, Зоран Аврамовић...
Још један догађај из овог периода треба напоменути а то је додељивање Партизану у власништво базена Бањица 1973 године после одржаног СП у Београду, што је свакако омогућило лакше функционисање клуба наредних деценија.Јер клуб који нема свој базен, тешко и да може да остварује врхунске или макар солидне резултате, што најбоље доказује пример нама комшијског клуба.
1980- те
Задња деценија пред распад СФРЈ је донела и промену на ватерполо мапи, како домаћег, тако и евро ватерпола.Партизан више није био доминантан тим у Југославији а у Европи су црно бели ватерполисти три пута освајали треће место у КШ и једном стигли до финала истог такмичења.
Партизан је у овом периоду освојио "само" 3 титуле првака државе и 4 купа.Успешнији, додуше не много и не у обиму као Партизан 60-их и 70-их година су били Младост и Југ.
Влахо Орлић је поново преузео место тренера - саветника а посао првог тренера су почели да обављају некадашњи играчи Партизана: Мирко Сандић, Синиша Беламарић, Душко Антуновић, Никола Стаменић и Ратко Рудић.Овај последњи је са Партизаном освојио Медитерански куп 1989, и то је био први трофеј у том такмичењу који је смештен у витрине клуба.
До почетка 80-их година за Партизан су још наступали Рудић, Беламарић, Стаменић, П. Манојловић и Братуша.Касније ова прва тројица завршавају играчке а започињу тренерске каријере.
На Бањици у међувремену стасавају нове "Партизанове ајкуле": Милорад Кривокапић и Александар Шоштар, који су били међу најбољим голманима света (а може се рећи да су то и до дана данашњег), Игор Милановић - вероватно најбољи ватерполиста света свих времена, Игор Гочанин, Горан Рађеновић, Зоран Петровић, Драган Андрић...
У другој половини осамдесетих за Партизан почињу да играју и браћа Дејан и Дарко Удовичић као и одлични центар Душан Поповић.
Наставило се са старом и успешном праксом довођења играча из Хрватских клубова, овога пута су то били Анто Васовић и Витомир Падован, нешто касније и Маринко Роје а из Јадрана из ХН стиже Васо Суботић (отац садашњег играча нашег клуба, Гаврила).
Сви ови играчи нису успели у потпуности да се докажу са Партизаном играјући на евро сцени, пре свега у КШ али су ипак освојили током 80-их година 7 домаћих трофеја, побеђивали тада непобедиви Југ и правили одличне резултате са националном селекцијом.
1990 - те
Почетак деведесетих су што се тиче ватерпола, обележили Младост и Партизан.Загрепчани су у години пред распад државе освојили првенство али и два пута за редом КШ 1990 и 1991, чиме су се изједначили са нашим клубом по броју титула првака Европе а предводио их је бивши ас Партизана Милановић, као и Шименц, Буквић...
А наш Партизан је у сезони 1989-1990 освојио свој 11 куп Југославије.
У наредној 1990-1991 Партизан је одбранио трофеј у купу али и освојио два трофеја која до тада није имао у својим витринама.
Крајем 1990 је освојен Куп Победника Купова, у финалу је у двомечу побеђена Холандска екипа Алфен.
Пар месеци касније, тачније у марту 1991 Партизан осваја и свој први од два Суперкупа Европе.За тај трофеј црно бели су се борили са актуелним прваком Европе, Загребачком Младошћу.У оба меча је Партизан славио са по голом разлике, реванш је игран у Загребу, што овом трофеју даје још више на значају.
После тога долази до распада велике државе.Клуб напуштају Шоштар, Падован, Петровић, Гочанин, Роје, Поповић, Зимоњић, Суботић... неки већ те 1991. а неки мало касније.Раније поред поменутог Милановића, је отишао и Васовић а каријеру завршио Кривокапић.
У нашем ватерполу почињу да дувају неки нови ветрови.Захваљујући проблемима у којима се нашао Партизан а за које је заслужна и управа клуба, до тада више аматерски клуб ЦЗВ, осваја две титуле првака државе 1992. и 1993. а годину касније и Будва предвођена Шоштаром и Милановићем.
Ипак да овај период не протекне сушно за Партизан, ватерполисти су се побринули освајањем три узастопна купа, 1992, 1993. и 1994.Тако да су црно бели остварили низ од 5 узастопних тријумфа у овом такмичењу и дошли до 15-ог купа.
На дуплу круну се чекало све до 1994-1995, што је у ствари било 7 година без домаће титуле.
Трофеј ЛЕН, последњи евро трофеј који Партизан није имао, освојен је у сезони 1997-1998, победом у финалу над Сплитским Јадраном.У Београду је било 8-8 а у реваншу 3-1 за Партизан.
Последња деценија 20.века је била поново трофејна за ВКП, без обзира што је освојена само једна титула државног првака и што је Партизан био у подређеном положају у односу на звезду а касније и Бечеј.Ипак, 6 освојених државних купова, Куп Купова, Суперкуп Европе и Лен Куп дају за право да се каже да је и овај период био успешан за клуб са Бањице.
Предводећи Партизан са клупе ове трофеје су освајали Љубиша Мечкић и играчка легенда клуба, Ненад Манојловић, као и Дејан Јововић.
А од играча, поред већ поменуте генерације из 80-их година, од којих су неки играли за клуб и почетком 90-их, почела је да стасава једна нова генерација која ће можда своје право лице показати тек по одласку из Партизана и играјући за репрезентацију.
Ту генерaцију су предводили Дејан Савић, Данило Икодиновић, Петар Трбојевић, Ристо Маљковић, Никола Куљача, Жарко Петровић, а од нешто старијих и браћа Удовичић.
У сезони у којој је освојен ЛК, Партизан су појачали Владимир Вујасиновић, Никола Рибић и Александар Николић (који је већ био у тиму приликом освајања дупле круне 1995).
Током целих 90-их година генерални спонзор клуба је био Пожаревачки Бамби.Међутим испоставиће се да овим средствима која су стизала у клуб није располагано на најбољи начин, што је довело до огромних финансијских проблема и напуштања Партизана већег дела екипе који је освојио Лен Куп али и до тужби неких бивших играча и на крају, до распада првог тима 2003. године.
2000-те
Почетак 21.века је обележио шлаг на торти доминације Бечеја, чији су играчи освојили 2000-те титулу првака Европе, а огромну заслугу за то имају и Партизанови бивши играчи и тренери, Влахо Орлић, Александар Шоштар и Предраг Зимоњић.
У септембру 2001. Партизан преузимају Игор Милановић и Александар Шоштар и привремено клуб стављају на ноге.
У сезони 2001-2002 ВКП осваја после 7 година чекања, дуплу круну и тиме прекида 6-шњу доминацију Бечеја у домаћем ватерполу.
Клуб је са тренерског места предводила играчка легенда, Дејан Удовичић.
Имао је на располагању од старијих играча Николу Куљачу, Бориса Поповића и Михајла Королију.
У међувремену је стасала нова генерација на Бањици, предвођена Вањом Удовичићем и играли су у њој још и Слободан Никић, Живко Гоцић, Милош Королија, Ђорђе Филиповић, Милан Тичић, Немања Марјан...Из звезде је доведен Славко Гак а из Војводине Марко Ћук (старији брат, Милоша Ћука).
На крају те сезоне из клуба одлазе у Ниш, Куљача и Мих.Королија а долазе из Војводине тада још јуниори браћа Пијетловић и Рађен.Првом тиму је прикључен и Филип Филиповић који је имао тек 15 година тада.Било је планирано да ова генерација најкасније до 2005. или 2006. коначно освоји ту 7. титулу првака Европе.
Али лета 2003. су дошли дугови на наплату.Између три опције, изабрана је она најбоља, распуштен је већи део првог тима а већину тих играча су покупили Јадран, Приморац и Ниш.Од нешто старијих играча остали су само Милош Королија и Ђорђе Филиповић.
Следеће сезоне је Партизан имао најмлађу екипу у својој историји у којој су двојица настаријих играча имали по 22 године а сви остали не више од 20.То је наравно резултирало освајањем тек четвртог места у првенству, испадањем у полуфиналу купа и освајањем 1 бода у Евролиги.
Од сезоне 2004-2005 почиње консолидација клуба када је Рајфајзен банка постала генерални спонзор.
У Партизан се враћају Југослав Васовић и Денис Шефик (који додуше у свом првом боравку у клубу су још били млади играчи и нису оставили неки траг) али и Данило Икодиновић.Доведен је и најбољи словеначки играч, Матеј Настран.
Ипак све ово није било довољно да се у наредне 2 године прекине доминација Јадрана.Партизан је међутим за разлику од предходне 2 сезоне долазио до финала плеј офа и домаћег купа.
Направљен је и огроман помак у евро оквирима, јер се 2005. стигло до финала Лен Купа где је Партизан поражен од Савоне коју су предводили Кашаш и Шапић.Наредне 2006. после доста година црно бели праве и запажен резултат у Евролиги, играо је Партизан у 1/4 финалу и изгубио од Југа који је касније и освојио ово такмичење.
Лето 2006-те доноси распад државне заједнице СЦГ а и аутоматски Партизан остаје без конкуренције у домаћим оквирима.
У клуб се враћа Никола Куљача а из Јадрана стиже један од највећих талената светског ватерпола, Андрија Прлаиновић.Првом тиму је прикључен и Стефан Митровић.
На Бањици је већ полако стасавала једна нова генерација, предвођена нешто старијим Королијом и млађима Филиповићем, Миланом Алексићем, Рађеном, браћом Пијетловић.
У Партизан су се наредних година враћали Живко Гоцић, Владимир Вујасиновић, Слободан Соро и Славко Гак.Довођене су велике звезде Америчког и Грчког ватерпола, Рајан Бејли и Теодорас Хаџитеодору.
Из Војводине су дошли, Милош Ћук и Бранислав Митровић, из Јадрана Александар Радовић а из Приморца Душан Мандић.
Све ово је условило да Партизан у наредних 6 година освоји исто толико дуплих круна, као и 2 трофеја у новоформираном такмичењу - евроинтер лиги.Стизало се и до Ф4 Евролиге два пута, где је освајано треће место као и до два 1/4 финала.
Међутим на оно најзначајније, тј освајање по 7. пут титуле првака Европе се чекало и дочекало 2011.Тада је Партизан победио вероватно најскупљу екипу у историји ватерпола, Про Реко и то на његовом терену, може се рећи са лаганих 11-7.
Тај 3,5 деценије сањани сан, су остварили Игор Милановић као тренер а од играча Владимир Вујасиновић, Слободан Соро, Андрија Прлаиновић, Душко Пијетловић, Александар Радовић, Милан Алексић, Стефан Митровић, Милош Королија...
Пар месеци после тога Партизан осваја и свој други Суперкуп Европе, победом у финалу над Савоном и то на њеном базену и без 4 играча који су пре тога узели ЛШ.
На крају сезоне 2011-2012 ВК Партизан је имао освојених 62 трофеја, плус још 8 незваничних.Три финала у КШ, пет трећих места у КШ и ЛШ, два полуфинала и 5 четвртфинала у КШ и ЛШ, као и по једно финале у Лен Купу и Суперкупу Европе и једно полуфинале Лен Купа.
Последња сезона је остала без трофеја.Неке нове околности су довеле до тога да српским али и европским ватерполом владају тек новоформирани клубови из Београда и Крагујевца.Ипак, није први пут да се овако нешто дешава а Партизан се увек враћао старим стазама успеха.
Треба поменути женску секцију ватерполо клуба која је основана 2009. а током прошле сезоне освојила и први куп, тако да Партизан сада има 63 трофеја.Женску екипу предводи једна од најбољих ватерполисткиња Србије, Милица Перовски а са клупе Зоран Крстоношић.
Како ствари сада стоје, и у женском ватерполу би од наредне године могли да гледамо неку врсту вечитог дербија али отом потом.
