Završavao sam 8 razred osnovne te 1992 godine. Otac, stric, ujaci su povremeno dolazili sa ratišta kući, ja i pokojni đedovi smo bili čini mi se jedini muškarci kod kuće u toj nekoj užoj familiji. Sva trojica smo bili otrovani grobari, đed po majci čini mi se i ponajgori, voleo je da potprcava musave sa ironičnim podjebavačkim osmehom. Nije bilo baš dobro vreme, a KK Partizan nam je bio možda i jedino pozitivno. Sećam se svakog koša sa tog fajnal fora i čini mi se da su te utakmice uz četvrtfinale jedine bile prenošene na tv, možda grešim. Bio mi je kraj osnovne, pa sam učio dosta, rano išao u krevet i uglavnom slušao na radio Beogradu šta se dešava i kako guramo.
Elem, sve me podseća na taj april, vreme, neki lični osećaj. U školi je te godine uvedena interna radio stanica, sa sve razglasom u dvorištu i zvučnicima u svakoj učionici. Nas dvojica, oba grobari smo odabrani da je vodimo, puštali smo muziku na odmorima, organizovali takmičenja u pevanju, puštali obaveštenja za učenike, organizovali radio drame učenika itd... Masa klinčadije se tada po prvi put susretala sa nešabanskom muzikom, morala je tu da uleti i poneka Madona, Pola Abdul itd da umirimo curice koje su se žalile na malo tvrđi zvuk sa razglasa... Elem, zbog izbora muzike, neprijatnih i provokatorskih viceva koje smo pričali (je li ovo čiviluk za nastavnike - jeste, ali možete i jakne da kačite), bili smo na crnoj listi direktora, starog udbaša i ciganskog pseta. Čekao je samo priliku da nas se otarasi.
U danu posle titule, ako se ne varam bio je petak, od osam ujutru smo se lepo zaključali u sobičak sa opremom i grmelo je sa razglasa "Tri poena, tri poena da li je mogućno" sat vremena. Nisu mogli da počnu časove. Ovog mog nesretnika su za kaznu prebacili u VIII-4, meni nisu mogli ništa jer sam bio dobar đak, predstavljao sam školu na takmičenjima itd...
Momci, dajte da mi još jednom taj razglas zazvoni u glavi ako Bog da. Vidimo se u Viljnusu.
, nek borba bude fer a Madrid zavijen u crno(-belo)
