Реко', 'ајде сад кад се колико – толико разишла гужва да и ја мало закукам над овим поразом, да не буде како ми је баш свеједно.
Разбили смо у првом маџарине начисто и да им је било на вољу, вероватно се понеки не би ни враћали после паузе, верујући да се нема чему ни надати.
К'о по несрећи, слично би се десило и са нашом момчади, у ствари, за невољу нису се сви ни вратили да докрајче започето, а испоставило се да је комплетна јурњава по паркету заправо постало жртва погрешног предубеђења да је свака победа низбрдо, па да ће се у том погледу, лопта већ некако сама откотрљати до исте.
На послетку изађе на наопако и мада сам прижељкивао да некако испадне да су судије све то режирале, оно изгледа да и није баш тако, јер је ваљда Леду поновио своје старе грешке, Мусли није имао појма, а Гагић и више од тога, мада све те невоље не би ни било да остали нису били уморни.
А мени се ипак некако чини да смо од предуге вожње, лагано задремали за воланом, слетели с пута и једини из читавог села запели точковима за то јадно узвишење у панонској равници и фино се преврнули на леђа.
Ако ништа друго, остаје за утеху да је барем домаћа публика уживала, са задовољством које је остављало на лицима присутних оно фино усхићење као да је неко од момака из покрета 64 жупаније показао најновију мапу.
Како смо се преврнули тако ћемо и да поново станемо на своје ноге, а ја нисам професор који би због једне брљотине одмах писао кеца у дневник. Добро, 'ајде две брљотине.
Како год било идемо даље, за просутим млеком не вреди плакати,него дај да видимо може ли се онда некако бар помусти она турска крава, па се ове непријатности више нико неће ни сећати.