Nekoliko desetina hiljada ljudi prati i podržava naš rad. Zaprati nas na socijalnim mrežama za najnovije informacije o Partizanu ili se pridruži hiljadama članova u diskusijama na našem Forumu
Važno: Registracije za nove članove su trenutno zatvorene. Ukoliko svejedno želite da nam se pridružite, pošaljite E-mail Uredništvu koje će Vas uputiti u proceduru. Kontak informacije možete pronaći na partizan.net
То што чувамо у сновима и за чим наша срца дрхте, то чему се кунемо и песмама својим славимо, посебно је само по себи. Необичним и посебним, од свега другачијим и сасвим неупоредивим, учинила га је истина, да на свету не постоји ништа веће, него што је наша љубав према црно-белој боји.
То бајковито „да волим црно-беле...“, спремно да даје кад треба и колико треба, без икакве мере и рачуна, стварајући једно бескрајно и сваком другом непојмиво књиговодство, међусобног давања и примања без краја, са чудесном математиком, где је много тога несхватљиво, а само је коначни збир једноставан, потпуно јасан и свакоме разумљив.
Ми нисмо решили да бодримо Партизан, бирајући тек тако његово, од толико других имена. Просто смо га заволели у једном трену, оног првог дана, када смо схватили да ће то бити заувек, знајући како поред те љубави, за срећу није потребно још много.
Истог часа кренули смо с њим, увезани нитима од живе и стварне страсти, коју нисмо тражили ни створили сами, већ нам је дата и суђена још оног далеког, магловитог октобра када је све почело.
Онако мали, опијени од узбуђења, широко отворених очију, пронашли смо свој властити део „Храма“ и сигурно рекли – Узимам све и „плаћам“ колико тражите. То је било довољно како би Партизан постао наш.
Ми га зовемо нашим, јер се својим зове све што је срцу мило. Али, Партизан се не може имати, на било који начин поседовати, не може се продати ни купити, не може се од њега ништа узимати, ако се неће све давати. Једино тако се може имати право на тренутке који немају цену и који се заувек памте и само тако се може без стида погледати у пожутеле слике оних чија се имена са поносом изговарају.
И сваки пут, када нам кажу, да постоје и „већи“ и „бољи“ за које се навијати мора и како њихови трофеји вреде више и сијају јаче, ми одмахнемо руком доброг чика Душка, знајући да смо од почетка ослобођени обавезе да навијамо. Та потреба је одувек припадала другима, а за Партизан је било довољно само да се воли.
Истина, кажу неки како у тој љубави има и бола и туге, понекад изневерених нада и недосањаних снова. Али, они никада неће разумети, оно што је нама тако видљиво и јасно, да се сваки бол и свака туга, да се све наде и снови овога света, исправљају и равнају негде горе, поврх Топчидерског брда и да ма како осећали да није увек лако, заувек ћемо знати колико је лепо волети Партизан.