Ипак нису само странци одали почаст највећем:
https://instagram.com/p/7gCNMoo-OW/?taken-by=marinkovicijus9
у то име:
Лужњак и Јужњак
Није га народ давао!
Њима је на путу стајао,
и хтели су да га сруше.
Па док је народ спавао
сковаше план ситне душе,
пекући на тихој ватри
наду код људи да остаће Храст.
Па неће ваљда народна власт,
против народа свог?!
Прогута наивни народ лажи
мислећи да остаће Храст;
јер Храст није кржљави глог,
па мирно приспа на стражи.
А погана власт, секире клепа
у глувој ноћи кад стража приспа,
за вапај људи и глува и слепа
тројицу пробра од народа свог
и сруши џина доле на под...
Иако народ није дао,
наш вољени Запис је пао,
зарад новог пута, ливаде осташе голе,
па док са тугом остасмо доле,
где исекоше нам везу са Небом,
док свеже ране још увек боле,
зло се пресели северно, горе,
да свеже нам ране оре.
...
Ћале... Дуле... Тренеру! Генерале...
Збогом... Извини... Хвала!
Извини што нисмо били будни,
Што нам се одбрана распала.
Јесте, био си нам понос:
онако силан, огроман, дрчан...
годинама к'о храст и ти исто штрча,
и власти што сваког који штрчи - крчи
истину си трљао на нос,
а они само чекаше дан...
Тровали су земљу, одводили воде,
заклањали сунце... али узалудно!
Као стари Храст одолева и ти,
на орлиће бројне пазио си будно.
У гранама твојим орлови се роде,
од сунца и ветра твој их заклон штити,
а тек скоком са висине
крила ојачају
орлу да се небу вине
док керови доле лају.
Знали смо да си им трн у оку био.
Знали смо какав се спрема сценарио.
Знали смо да хоће да те сруше,
сваљујући грех издаје с њих на наше душе;
и да своје већ крваве поштедеће руке,
тако што ће секиру у наше да дају,
из фотеља да наздраве твом паду и крају -
заклоњени на сигурном, подаље од буке.
Знали смо тај шаблон, и ко је тај "он"
који конце држи и секире дели
што клевете шири, да си труо вели
изнутра к'о Храст, да се чека пад,
да стојиш на брани нашег новог пута,
да је данас упитан твој систем и рад,
да орлове гураш са високих грана,
на храброст их тераш употребом прута,
да си човек од безбројних мана,
осион и тежак,
горд, лажљив и свадљив, нарав ти је прека...
Ми орлови млади најбоље смо знали,
шта истина а шта лаж је,
шта нам крилу снагу даје
и шта би нам они дали
када би нас украли из заклона твога,
да с високих твојих грана раселе нас врзинама
глогињама, трњинама,
да нам крила закржљају
уз њихову провизију да нас боду бодље глога.
Знали смо и стали смо
с народом пред стадион,
и наивно помислили да смо победили.
К'о са Храстом опет исту грешку поновили,
на стражи се уморили, дубок санак снили,
када напад крену...
И, заиста, веровасмо у првоме трену
да је битка добијена.
Ал лукавост не видесмо,
и обману злога.
Помислисмо рука спаса,
ал' у бити беше нога
подметнута да те сапне.
Изабрао добро он је ком' на уво шта да шапне,
чија нога одвећ боли.
Нашег брата понајбољег
наместише да те сруши,
напунише њему уши оним старим клеветама,
крв невину наш брат проли,
своме оцу чини ковчег,
иако га јоште воли.
Због тог свога лаковерја,
одузе нам наш брат сутра
отера нас с твојих грана
да док нови храст не стаса,
трњина нам скида перја,
док од ветра иштем спаса,
с тугом гледам сваког јутра,
горе Небу, гледам немо,
и све тако док не заспем
уместо да с тобом Храстем
ми се сада Храстајемо.
Dule gromada od covjeka
