Партизан је победом над ривалом из Железника по седми пут постао првак регионалне аба лиге и тиме се поново осамосталио на врху листе по броју тријумфа.
Сезона о којој може да се прича неколико дана, сезона са толико успона и падова, турбуленција, успеха и неуспеха не може да се опише у једном тексту, али ћу ја пробати да у најкраћим цртама опишем кроз шта су све прошли ови момци, на челу са највећим европским тренером, у борби за ф4 и титулу регионалног првака.
После победе над Монакок, написао сам "Видимо се у Каунасу!" и ова екипа момчина, наших хероја и љубимаца, је била тако близу, а на крају тако далеко. И већина кошаркашких стручњака је по играма Партизана у другом делу сезоне већ видела Партизан на ф4, неки и са трофејом у рукама. Партизановим другим, после 31 годину, а Жоцовим десетим пехаром. Али...
Партизану је после победе над Монаком, било 'дозвољено' да калкулише, да у последњем колу победом или поразом против атинских зелених сам бира противника у 1/4 финалу, али Жељко не би био то што јесте да се икад у својој играчкој или тренерској каријери бавио калкулацијама и игрицама. Екипа је одиграла максимално, победила Пао и 'одабрала' Реал Мадрид. Тим са којим Партизан никад није 'умео' да игра.
У првој утакмици видели смо рововску борбу, надмудривање два тренера, много преокрета и резултатску клацкалицу, коју је тројком у последњим секуданама, решио Капитен Кевин Пантер, исти онај за кога су навијачи тражили да оде, кога су највише пљували 'стручњаци'. Руку на срце и мене је почетком сезоне помало нервирао, али никад нисам ни у једном тренутку помислио да треба да оде.
Партизан је тад брејком већ био виђен на ф4... Већ је био 'заказан' дуел са такође већ виђеним учесником ф4, Барселоном.
У другој утакмици виђена је тотално другачија слика. Осим почетног 'испитивања снага', Партизанови играчи су просто плесали по терену и од почетка до краја били у константном вођству, да би у једном тренутку разлика је износила чак 18 разлике за Партизан. Реал је био на прагу резултатске катастрофе, најтежег пораза и понижења на домаћем терену у историји... На 1:58 до краја утакмице, при вођству Партизана 80:95, на сцену ступа серхио љуљ - прљаво, дивљачки, дрипачки и цигански, а пре свега неспортски - удара песницом Кевина Пантера у пределу груди. Иако су судије моментално досудиле неспортски фаул, Пантер емотивно реагује, одгурује Љуља, па се у сукоб укључује и Дек, те удара Кевина са леђа (додуше Дек је у Београду добио шта је заслужио - Божија правда), затим се сукоб укључују обе клупе и на терену настаје општи хаос. Прво јабуселе рвачким захватом баца на леђа Ексума, при томе га гази, Пантер у самоодбрани удара у главу Мусу, Мусу са леђа (неспортски наравно), на паркет баца Лесор. И судије одлучују да прекину утакмицу.
С' обзиром да је у питању био плеј-оф, борд ЕЛ је веома брзо донео казне, казнио дека и Лесора једном, Пантера са две, а јабусела са 5 утакмица забране играња.
Опет се јавила струка,која је осудила и почела да пљује Пантера због реакције.Због реакције коју би имао свако нормалан, свако ко држи до себе,ко не дозвољава понижавање и тлачење. Занима ме да ли би ти који су га пљували ћутали и гледали у паркет да их неко удари? Вероватно не, али наравно да су ту кад треба неко да се пљује.
Пред трећу утакмицу, почеле су теорије и заговарање да Партизан треба да 'пусти' Реал да би Пантер, победом у четвртој утакмици и пролазом 3:1, могао да игра Ф4. Наравно да то Жељко није дозволио и играчи су дали све од себе да победе, имали двоцифрену предност на почетку утакмице, али нажалост нису успели, реал је преокренуо и славио, иако је пред сами крај Нанели имао шут за изједначење и евентуалне продужетке, Реал је смањио на 1:2.
У четвртој утакмици,Партизан је у првом полувремену био лишен подршке навијача који су у знак подршке због тродневне жалости на територији Србије одлучили да не навијају,међутим,Реал је славио и изједначио на 2:2.
Пета утакмица је донела изједначену игру, клацкалицу, а у једном делу 3/4 Партизан је успео да се одлепи и оде на +18, деловало је да је Партизан сломио Реал и обезбедио ф4.
На сцену тад ступају љуљ, Фернандез и Хезоња, а овог пута кошаркашким знањем, преокрећу утакмицу и шаљу Реал на ф4, који су потом играчи реала и освојили, али је то сад потпуно небитно, јер Партизан је неспортским потезима играча реала ускраћен за још једну титулу првака Европе.
Тешка и болна елиминација са Ф4 итекако је оставила трага на екипу Партизана, што се одразило већ у првој утакмици 1/4 финала, када је као домаћин поражен од осмопласиране екипе аба лиге, Студентског центра, али су играчи Партизана смогли снаге за брејк и у мајсторици су обезбедили пласман у 1/2 где их је чекао противник који 'не лежи' Партизану, Цедевита Олимпија. И ту је Партизан тек у мајсторици обезбедио пласман у финале и дуел са ривалом из Железника.
Пре самог почетка финалне серије, кренула су саопштења и игрице ван терена, пошто је мафијашка пудлица Небојша Човић, најавио да његова екипа неће играти против Партизана, ако Аба лига не промени термин финалне серије.
Аба лига је поново учинила уступак, променила термине које је одредила, те су се утакмице играле дан касније него што је било планирано.
Запитајте се, да ли би стварно екипа из Железника истрајала у намери да не игра? Наравно да не, то је био само још један вид притиска на аба лигу од човека који ведри и облачи српском кошарком и само онај који је наиван верује у те приче за малу децу.
У финалу је Партизан релативно лако одбранио домаћи терен и без иједног јединог инцидента повео са 2:0, те се серија преселила у Пионир где је већ на првој утакмици дошло до инцидената и физичких сукоба, јер су навијачи клуба из Железника покушали ушли на терен и да дођу до играча Партизана (као ономад против Будућности), а играчи Партизана су при загревању и изласку на терен гађани свим и свачим.
После 2 дуела у Пиониру, резултат је био 2:2 те се серија враћала у Арену.
Ту се поново јавила 'струка', која је поново оплела по играчима и Жоцу, говорећи да сви треба да оду јер се понавља Реал, да ово није тим за велике ствари итд...
У мајсторици је после првог полувремена, деловало да је све решено, јер је Партизан феноменалном игром водио са 20 разлике, али се још једном показало да та предност није гаранција победе, бар у дуелима екипе Партизана и екипе из Железника. У наставку утакмице је екипа из Железника заиграла много боље, стигла на 2 поседа заостака, имала и шут за -1, међутим играчи Партизана су се тргли, подигли, одбранили домаћи терен и освојили титулу после 10 година чекања.
За МВП-а финалне серије проглашен је Капитен Кевин Пантер, који је у финалу убацио 32 поена и водио свој тим до титуле.
Пред нама је дуго лето, прелазни рок, питање ко ће доћи, ко отићи, какав ће бити састав у следећој сезони... Како буде биће, остаће записано да је Партизан у сезони пуној успона и падова, са неколико малера (тај реал и серхио љуљ), ипак на неки начин успешно завршио сезону и обезбедио себи учешће у ЕЛ и у наредној сезони, а на стручном штабу ККП-а је да ради мирно и хладне главе, да склапа тим за наредну сезону, која ће, бар ја тако мислим бити успешнија од ове. Остаје нам само да верујемо...
Чисто да напоменем, Ф4 ЕЛ се следеће године игра у Берлину.
Живео Партизан и мајка Србија!