Врло речита илустрација будућности у коју смо већ добрано закорачили. Две интересантне ствари смо могли да видимо на делу. Прво је то како би изгледао тај спомињани нови почетак Партизана, са ампутираним виталним органима и друго како би требало да изгледа та нова реалност која се успоставља у српском спорту, са сензибилитетом трећег рајха и манирима гестапоа.
Ни једно, ни друго не остављају ни најмање наде да је уопште могуће извући живу главу, а камоли размишљати о некаквом уобичајеном терању лопте по паркету, које се може сматрати кошарком.
Оно што је вечерас подразумевало Институцију на терену, минус Тепић, Берта и Жо, је све само не неко коме би било могуће поверити у руке највредније што наша породица поседује. Ако је неко тако замишљао да се може кренути догодине, тада је сасвим извесно да се нема куда стићи.
Али ово друго зло, које је у ствари прво и једино, јасно је вечерас демонстрирало да нам ваља требовати нове дресове и то свакако штрафтасте и да нема друге, него стварно макнути ону црвену петокраку из сопственог грба и наместо ње ставити жуту шестокраку, како би ако ништа друго, оно барем верно и примерено одразили како ствари стоје у стварности и колика је мера обесправљености, понижења и сужањства овог великог клуба у овој малој земљи.
С тим у вези, не знам колико је један Француз стигао да проучава Његоша, али мора да је у паузама између тренинга, или можда баш на њима, рашчистио с тим да "..тирјанству стати ногом за врат, привести га к познанију права, то је људска дужност најсветија...", па је сходно томе поступао и на терену. Оно што се после тога догодило, указује да је његова реакција нешто што ће вероватно постати подразумевајући елемент кад год се нађемо на терену, односно да ће за успех у сваком наредном сусрету са аријевским клубом и његовим клоновима, свакако бити нужно сваки пут изнова правити неки устанак у гету, како би ставили до знања да се кошарка са савијеном кичмом не игра.
Кад већ спомињем кошарку, испаде да сам о њој најмање и писао, али ствари тако стоје, да кошарке понајмање и има. Ипак, треба честитати момцима на освојеној победи, без обзира на све примедбе које би се могле упутити, јер после свега што се издешавало и те примедбе више немају толико смисла, колико год биле утемељене. Нити је ово такмичење вредно неких великих стручних опсервација, нити смо ми у овом тренутку у стању да будемо стручно опсервирани, а да то не остане у сенци свега што није просто пробацивање лопте кроз обруч.