I FEEL DEVOTION. И тако читаво вече. Ноћ. И поново од јутра.
После свега тешко је уопште рећи нешто што већ није споменуто раније, у сличним приликама. А опет, сасвим је неизбежно и нужно, да се непрестано понављамо. У ствари, таоци смо згодне околности, да се изнова и изнова заљубљујемо и да нам по навици та пријатна нелагодност чучи у стомаку, терајући на ново неспавање.
Нисмо најбољи, а нисмо ни савршени и што више знамо, још толико тога би морали да научимо.Бијемо друге, ал' неретко и сами себе. Рачуни су нам блокирани, али душе су нам слободне, конта су нам мала, али су нам срца велика. И немамо свој авион у гаражи, а опет можемо да летимо сваки пут када нам дође да то и пожелимо. И када нам дуне и када нам Дуле (каже тако).
Нисмо згодни за ситне душе и велике медије. Нисмо згодни, ал' смо зато незгодни. И могу мирно да нас мрзе и даље, јер и тако не остаје ништа друго. Да нас мрзе и да нам се диве, јер ми смо она битна вест која се мора превалити преко уста.
Ми само играмо кошарку по законима физике, јер свака лопта коју Богдан баци у вис, мора и пасти назад (у кош), а та игра је ништа друго него чиста φύσις кошарке. Зато све остало није важно и зато све около губи свој скупи смисао када се бар на двадесетак минута нађе у близини ових момака, који не маре превише за оно што су израчунале рачуновође, менаџери и планери. Они знају, на паркету, да саберу више него што нам живот, душмани и околности одузимају, Макар за пола коша. Најбоље од свега јесте то, што се тих пола коша у свету пише као број са много цифара.
Тако је вазда било, тако ствари стоје овог поподнева, а тако ће по свој прилици бити и сутра. We are Partizan, and we don’t give a shit.