Постоје могућности да се дође до нешто средстава која нису мрвице са државног стола или плод ентузијазма неких предузимљивих гробара и постоји толико тога што би било могуће и пре свега упутно предузети по питању (не) остваривања прихода који проистичу из практично свакодневних активности и живота клуба јер не постоји дисциплина, домаћински однос и лојалност према Партизану (карте, маркетинг, продавница...).
Те могућности, могу да помогну, али не могу да реше наше финансијске потребе и проблеме и не могу да омогуће самосталност и заклон од непријатељског окружења.
Решење које би то омогућило практично не постоји у оваквом стању ствари и односу снага. Бар док не дође до какве – такве приватизације, или ово невреме и нељуди просто прођу.
Заправо, једна могућност постоји, само је питање колико је реална. Реч је о томе да би успешни спортисти из Партизанове породице, а под успешним мислим и добростојећи, могли једнократно решити пре свега терет дугова и створити некакву полазну тачку за даље, али ту стоји као непремостива препрека оно чувено и дубокоумно тумачење да су то њихове паре, које су они својим радом зарадили, па што би их „бацали“ на Партизан?!
Лично не дајем ни пет пара на то објашњење, али не дајем ни пет пара на могућност да та препрека од армираног бетона и каљеног челика буде прескочена.
Кад је већ тако, остаје та потреба да се до главних средстава стигне, милошћу и вољом онога ко нема ни милости, ни воље, већ само неку мешавину сопствене промоције и обезбеђивања реквизита своме чеду како би се могло играти мачке и миша. Ко је виђен за миша, није тешко закључити.
Пошто нема друге него прихватити се сужањства, нужно би било одредити јасне оквире и границе докле то сужањство може ићи.
Ако је већ нужно савити кичму, треба видети да ли се мора о истом трошку пасти и на колена, ако треба носити јарам, треба размислити мора ли се баш љубити рука која га је ставила.
Ако већ никако не можемо бити довољно јаки, треба видети морамо ли бити баш толико слаби да због статуса другоразредног дела друштва, претворимо себе у трећеразредни клуб, да ако већ не можемо да побеђујемо моћно, оно бар да губимо часно.
Да ако љубимо руку не остане утисак како нам је било задовољство и да ако већ морамо прогутати отпатке, не морамо прогутати понос. Ако смо већ принуђени да идемо до неке линије која већ није ни пријатна ни лака, онда никако не морамо да је и прелазимо на рачун самопоштовања и достојанства.
Све то неће платити наше дугове, али свакако хоће ставити до знања да можда јесмо онај миш са којим се мачка игра, али само по наметнутој улози, а никако не и по карактеру.
Не можемо расти и пронаћи пут као клуб, ако ћемо слабити и залутати као Партизан.
Они који воде ККП морају учинити апсолутно све што је до њих, како би све друго било мање болно и погубно. У клуб се морају довести способни људи и клуб се мора ратосиљати неспособних и штеточина.
Новац се мора тражити непрекидно, свуда и у било ком облику и количини. Тврдња да га нема и да су затворени сви путеви ка нама не може бити оправдање колико год била близу истини. Паре се увек могу пронаћи и на најчуднијим могућим местима. Овај клуб познаје људе који макар познају људе који имају паре или макар знају где се паре могу наћи. Мора постати императив да се на сваки динар државне мислостиње пронађу макар два са стране. Ми можемо давати свакојаке идеје како да се то учини. Неке могу бити чак и врло добре и лако применљиве. Али то је посао оних којима је то посао и они треба да се тиме баве свакодневно. Да смишљају начине и траже решења или ако не умеју да запосле оне који би знали.
Не мора бити да је сваки живот бољи од смрти, као што није ни нужно сваки живот доказ да је неко жив. Једини довољно убедљив доказ живота јесте начин на који се тај живот живи.
