Ne možemo i nikada nećemo biti isti...
Kod nas status legende može da ima neko ko to zaista zaslužuje. Legende kod nas nisu mafijaši, politički preletači, udarne pesnice vladajućih stranaka, udbaši i njihovi naslednici.
Ako imamo nekog ko bi odgovarao tom opisu (čak ni najgori primer(c)i iz našeg fudbalskog kluba nemaju sve epitete iz prethodnog opisa!) u okviru uprave fudbalskog kluba, mi se ne libimo da ih kritikujemo, ismejavamo, prozivamo, a često i da se samo zgrožavamo, šokirani njihovom glupošću (Đura udara mikrofon na konferenciji) i neznanjem. Pomenuti Đura za mene će uvek biti sinonim za lopovluk i mutavost. Ovi novi SNS-ovi kadrovi (pogotovo onaj Vazura, poznatiji kao Vezara, Antićev pulen i Selakovićev drug) nikada neće imati moje poštovanje ili naklonost. Baš naprotiv.
Kod njih je to malo drugačije, jer sa one strane grada (a ne brda) najbitnija stvar je srušiti KK Partizan svim (ne)dozvoljenim sredstvima, kako finansijski, tako i kombinacijom nekih političkih i mafijaških sredstava. Zašto? Vrlo je jednostavno. Sa terena su poslati u zamrzivač, a sada pokušavaju pred svima da prikažu ovaj mutantski klub kao „genijalnost projekta spasa“ ili kako su ga već krstili. Malo se doda novinarske patetike (kao primer pogledati naslovnu štampanog Žurnala od pre par dana – nešto u stilu „Noć tuge, ponosa i nade“ ili slično) i opštenarodnog folklora u vidu ovog što gusla i eto ti paklene atmosfere, eto ti 4,5 dana bombardovanja pred utakmicu samo tom temom... Zna se da treba prodati novine, a poznato je ko je većina i ko će to kupovati.
Kao što je već napomenuto, oni znaju da postoji smrznuta Zvezda, ali su spremni da podrže Čovićev privatni klub po svaku cenu i uz korišćenje jako loše skovanih fraza „Država je vama pomagala 15 godina, a sada je red na nas“, iako ne znaju ko su to oni, tj. ne ide im od ruke da objasne, jer ne treba biti pravnik da bi se shvatilo da su 2 kluba samo promenila imena. Ne umeju ni da objasne koje su to zasluge i rezultati na osnovu kojih bi trebalo da se država postavi jednako prema njima. Ne umeju ni da objasne šta će državna preduzeća u privatnom klubu.
I tu je glavna razlika. Ja nikada ne bih navijao za neki klub koji je odlučio da se zove Partizan Beograd. To ne bi bio moj klub. Ne bih ga tako doživljavao. Ne bih ga pratio, a tek ne bih ulagao svoje vreme na takav veštački projekat samo da bih video kako se neki drug klub ruši sa trona. Nezamislivo.
Summa summarum, ponosan sam što sam navijač Partizana, jedne od retkih pozitivnih pojava u Srbiji. Dokle god je pravih ljubitelja košarke, koji su uz svoj klub kad je (bilo) najteže, iz ljubavi, inata i ponosa – mi ćemo biti Partizan, košarkaška institucija sa ovih prostora.
I to niko ne može da nam oduzme.
rekrsti
