Финале Евролиге најскромнија жеља
Филип Филиповић, симбол Партизанових младих лавова који су пропливали на Бањици, а сада потапају и најстрашније ватерполо ајкуле
У рукама српски пехар, а у мислима европски: ватерполисти Партизана
Већ три деценије у Партизану маштају о повратку на европски престо у ватерполу. „Црно-бели” су се определили да сами производе асове, они заиста извиру на Бањици, а онда своје делте праве негде далеко. Неки постану такви великани да су на ватерполо мапама прави океани. Партизан се некада поносио „орлићима” (Милановић, Гочанин, Шоштар, Рађеновић) названим тако по чувеном Влаху Орлићу, не тренеру, него филозофу ватерпола. Та генерација је могла да влада Европом, али због разних разлога није било времена да и сазри... Ипак, на њу подсећају Куп победника купова и европски Суперкуп.
Распала се држава, али не и Партизан. Поново је на Бањици састављен мозаик од асова (Савић, Икодиновић, Трбојевић, Куљача).
Стигао је и Куп Европске пливачке федерације (Лен), међутим поново је дошло до разливања.
Партизан је за наш ватерполо попут Нила за Стари Египат. Надође, излије се, удахне живот, а онда се поново, вођен неписаним законима, врати у своје корито и тако наизменично.
На почетку овог миленијума „црно-бели” су поново створили страшну генерацију (В. Удовичић, Никић, Гоцић), али су је убрали пре него што је процветала. Први тим је распродат да би клуб преживео.
Партизанов кладенац ни тада није пресушио. Дошао је нови „црно-бели” талас, који је се постепено ширио: финале Купа Лен, потом, четвртфинале Евролиге, а сада је запљуснуо и завршни турнир Евролиге.
После Етникоса, Младости, Бреше и Посилипа ево Партизана и у полуфиналу најзначајнијег клупског такмичења у свету ватерпола и то у првом налету као представника Србије.
Свака од тих генерација је имала свој симбол, а знамење садашње је Филип Филиповић. Рођен је 2. маја 1987. у Београду, а на Бањици је од 1987.
– Требало је да се определим између фудбала и ватерпола. Отац ме је 1994. довео на Партизанов тренинг. Гледао сам Савића, Икодиновића, Трбојевића, био је ту и Куљача. Изгледало је веома атрактивно. И тако сам се определио за ватерполо, – испричао је Филиповић.
Стручњаци су врло брзо открили да је таленат над талентима.
Већ 2003. је био у сениорској репрезентацији СЦГ, која је освојила златну медаљу на Европском првенству у Крању.
Уследила су невероватна оптерећења: играо је у исто време за кадете, јуниоре и сениоре, ишао са једног такмичења на друго и – освајао трофеје.
– Важно је да се човек потпуно посвети нечему и да има циљ. Уз упорност, огромну вољу и љубав према ономе што се ради ништа није психички тешко, – објашњава Филиповић како је издржао све напоре.
Најбољи играч или најкориснији, како то Филиповић из скромности ублажава, јесте онај који сме да преузме одговорност у сваком тренутку и, наравно, да оствари оно што је намеравао.
Права провера за то биће завршница Евролиге у Милану, где се Партизан у полуфиналу, 22. јуна, састаје с Југом, од кога је прошле године изгубио у четвртфиналу.
– Партизан је од тада доста напредовао, тако да су нам сада шансе подједнаке, тим пре што се игра на неутралном базену. Југ је европски првак, али ми смо у налету, повећали су нам се апетити и надамо се финалу „фајнал фора”. Мислим да је то најскромније што можемо да пожелимо, – нагласио је Филиповић.
Партизан је јуче завршио домаћу сезону у којој се уопште није постављало питање коме ће да припадну трофеји.
То, међутим, није разлог да се његов тим високо оцењује. Право мерило је Евролига у којој су „црно-бели” не само начинили подвиг, него су из утакмице у утакмицу бриљирали.
– У Партизану је постојао и постоји систем. Зато није уопште чудно да се неко ко је јесенас, као Ивошевић, играо за Студент сада успешно носи с Младошћу у Загребу, Брешом или Посилипом у Напуљу и на Бањици. Свакој екипи су потребни различити типови играча и ми их имамо, – тврди Филиповић.
И поред тога што се с правом поноси својом школом ватерпола Партизан није затворен за друге. С његовом децом се одлично уклапају и појачања као 1998. Вујасиновић или сада Прлаиновић, с Филиповићем највећи драгуљ светског ватерпола.
--------------------------------------------------------------------------
Бањица производи и стручњаке
Партизан је познат по својој школи ватерпола, али он има и рецепт за производњу стручњака.
Садашњи шеф стручног штаба Дејан Удовичић је прошао кроз све играчке селекције (био и капитен), а то поновио и као тренер.
На Бањици се као тренер доказао и Ненад Манојловић, који се прославио као селектор наше репрезентације с којом од 2000. до 2004. ниједном није остао празних руку.
Ту је занат пекао и Дејан Јововић који је 1998. довео Партизан до Купа Лен, јединог трофеја, који је клубу недостајао.
И на челу клуба су бивши Партизанови играчи. То је, такође, клупска традиција.
Данас су на најодговорнијим местима Игор Милановић (председник клупске Скупштине) и Александар Шоштар (председник Управног одбора), пре њих су клубом управљали Предараг Вранеш и Зоран Аврамовић, а годинама су ту у разним улогама Ђорђе Перишић, Урош Маровић...
artizan_fan: :napred Partizan
