Možda je pravi, a možda i nije baš najbolji trenutak za ovakva pisanja. Ali ne mogu da se otrgnem utisku da smo mi već debelo ušli u sezonu, a ušli smo i u grupnu fazu LE, a i dalje ne znamo ko će nam igrati na poziciji štopera, na poziciji levog/desnog krila, napadača...
Priča se o nekim pojačanjima, ali neko iskustvo mi govori da mi trenutno nemamo neke ogromne svote novca (ili bar nećemo da ih dajemo) kako bi dovodili spremne igrače da odmah ulete i da grizu. Našim pojačanjima treba period adaptacije, ulazak u formu, pa minutaže itd. A za to se moraju žrtvovati neke utakmice. I na kraju svega kada taman mislimo da je to to, mi ih prodajemo...
Takođe Iliev ima neku filozofiju ne gledam štopere fazon. Čekaj rođače, pa ne može se sa dva štopera na tri fronta... Kakav je to rezon?
I ono što je povrh svega poenta cele priče, non stop se potencira priča kako smo mi zadržali tim. Sad je valjda svima jasno da je to samo magla. Milenković, Đurđević i Leo su otprilike najbolji bili u svojim linijama tima. Svu trojicu smo prodali, a pride i još po nekog. Boli i ta limitiranost, da kada god smo nešto napravili, poput onoga od sinoć, mi smo na tome i ostajali. Nikako da napravimo taj korak, da preskočimo tu stepenicu, da stvarno odemo korak dalje, da zadržimo ili makar unapredimo tim. Ovo mi deluje da non stop pokušavamo da se održimo na jednom nivou kojim očigledno niko živi nije zadovoljan...
