Данас игра Партизан. Велика доза усхићености али и досаде јер време споро тече баш свим данима када игра Партизан. Опет подељеност. Од бриге и стрепње да ова јесен буде за нијансу депресивнија јер ће дана када игра Партизан бити за шест мање па до хистерије згазићемо их.
У глави слика екстазе после гола у првој утакмици. Тај тренутак када се све око тебе заљуља, тај транс, тај фанатизам, та срећа која експлодира у секунди. Тај моменат када ти није битно ни које је такмичење, ни који су дан, месец и година, ни ко је противник, ни где си, ни ко је ту са тобом, јер се све око тебе тресе и све што видиш, чујеш и осећаш је страст. Ту је и сећање на панику и сумњу од пар тренутака касније када помислиш не опет. Туга и бес само минут након тога.
Не помажу ове слике да се превари радозналост и превагне на било коју страну, да ли идемо даље или не. Али помажу да се схвати да је тај минут Партизан. Као и осећај заљубљености када засијају рефлектори на ЈНА. Та жеља да има што више дана када игра он. Тај страх да му људи који га воде не желе добро и да не осећају надахнуће што имају привилегију да буду ту. То разочарење јер опет губимо у Шапцу. Та радост што на крају ипак побеђујемо. Тај понос што су и други ту због њега. И што их је натерао да и ове године узалуд чекају скоро деведесет минута и онда покисли експрезно испразне столице. То задовољство и нада када се заори идемо даље. Тај секунд прихваћености јер љубав није рационална и постоји још људи који који верују да стварно идемо даље.
Говорили су овде често стрпљен спашен. Стрпећемо се до вечерас а онда неком другом приликом опет збуњеност и недоумица да ли пролазимо даље. Долазе такви дани када ће нам стрпљења требати баш доста. Спаса нам нема. Зато и јесмо изабрали Партизан. Да га волимо увек. Не да друге мрзимо већ да их игноришемо и да их се гадимо. Никад није било лако. Неће никад ни бити. Ал увек је лепо. Дани када одбројаваш, тај дан кад игра, тај минут, тај секунд... То је оно што је Партизан. Победили данас или не битно је осетити ове црне речи из текста. Осетити све та осећања, све те емоције. Најежити се када осетиш Партизан у себи. То је срж. А ако не победимо данас, сигурно ћемо победити 22. септембра. Ако не прођемо данас проћићемо неки други пут.
И не заборавити никад „Партизан је као опруга, што га више притискаш више одскочи.“ Метод опруге а не метод кукања. Кад осетимо све ове емоције, осетили смо Партизан, осетили смо љубав и шта год да се деси ми смо већ победили.