ŽKK Partizan

[Markisa]

Ja sam vidio samo pocetak drugog poluvremena na SOS-u,plej se zove Mur ili tako nesto

Ziks,cini mi se da se culo par puta "Sisaj Zvezdo"

 

[Шапчанин]

Evo i ja da cestitam nasim kosarkasicama na sjajnoj sezoni do sada!
I da dodam: pratim dosta mladje kategorije,i mogu vam reci da ZKK Partizan ima dosta talentovanih mladih igracica,od kojih moze mnogo da se ocekuje u buducnosti,tako da uz dobar rad u seniorskoj kategoriji,ocekuje nas lepa buducnost!

 

[ЖИВОРАД]

Ja sam vidio samo pocetak drugog poluvremena na SOS-u,plej se zove Mur ili tako nesto

Ziks,cini mi se da se culo par puta "Sisaj Zvezdo"

Певало се у првом гаври муња два три пута, и звезду да ми понуде и где су вам цигани
за друго не знам, био сам само на првом :roll:

 

[dark]

Ziks,cini mi se da se culo par puta "Sisaj Zvezdo"

Ако јесте, нај..али смо, ево нам опет бранкице и ђиласа , пу, пу!

Ево и једног лепог интервјуа из данашње Политике:

Више од спорта: Марина Маљковић
У све односе улазим отвореног срца


Тренер женске кошаркашке екипе Партизана прича о свом „путу око света”, оцу који прати њен рад са паркинга, времену контакта са другим полом, ведром погледу на живот, дружењу, мањку правих мушкараца, женствености...

Живот без љубави, у свим односима, нема смисла: Марина Маљковић (Фото Дарко Ћирков)

Биолошка је чињеница да су гени носиоци наследних особина, па тиме, могуће је, и дела судбине. Примера за то има много. Навешћу један: То је животна и радна судбина Марине Маљковић (28), кошаркашког тренера женске екипе Партизана, и њеног оца Божидара Маљковића (57), човека исте струке.
Она је, 1999. године, због бомбардовања Србије, уместо да студира психологију у Америци, што је желела, дошла у Београд и, потпуно непланирано, кренула у тренерску школу. Као што се и он, уместо адвокатуре, туђом вољом, определио за посао тренера.
А и њихови успеси се „гађају”. Она је, на нивоу државе, у укупном спорту, у овом веку, један од најуспешнијих тренера. Зна само за прва места у свим такмичењима. А он је то, у своје време, био на нивоу континента. Водио је клубове који су четири пута били шампиони Европе!
Марина још није у браку, не живи са родитељима, али није сама. Каже да ужива у свим догађањима, јер „живот без љубави, у свим односима, нема смисла”
Ко Вас је заразио кошарком?
У кошарци сам од како знам за себе. Из Београда смо пошли 1986. године. Имала сам тада пет, а брат Небојша девет година. Стигли смо у Сплит. Тата је пет година био тренер Југопластике. А затим је тај пут настављен до моје осамнаесте, до 1999. године! Из Сплита смо отишли у Барселону, па у Лимож, затим у Атину, а потом у Париз.
Кад сте Ви ушли у игру?
Лопта ми је увек била ту, на дохват руке. Али, у озбиљну игру ушла сам кад сам имала једанаест година. Било је то у Лиможу. Играла сам на положају „двојке”, а то значи одбрана, продор, шут... Са играма сам наставила у Атини и Паризу. Али, најлепше ми је било на Златибору. Ту је сваког лета организован кошаркашки камп. Тај камп никад нисам пропуштала по цену да не идем са родитељима на нека егзотична места каква су Бахами, Сејшели...
А кад сте се одвојили од родитеља?
Било је то 1999. године. Тата је потписао шести уговор. Тада са Уникахом из Малаге. И нас четворо смо се нашли на три стране. Брат Небојша је остао у Паризу, због студија фиклмске режије, родитељи су отишли у Малагу, а ја сам, уместо у Америку, у Пенсилванију, на студије психологије, како сам планирала, дошла у Београд. Тада сам само то желела. У осамнаестој години нисам, у том тренутку, имала други, јаснији циљ.
А како објашњавате упис у тренере?
Отишла сам тада, у време бомбардовања, не знајући тачно шта ћу, у мали београдски кошаркашки клуб Ушће да „убијем време”, да играм, али и да тренирам девојчице од тринаест, четрнаест година. А потом сам, да баш не дангубим, пошла и у тренерску школу. Родитељи су све то знали, али нису то прихватили као моје трајно опредељење, већ као мој одмор од свих промена школа, градова, језика... А ја сам, после десетак дана рада у сали, са децом, за дивно чудо, била сигурна да је то мој прави животни пут. Тада сам изненадила и себе!
А кад су то разумели Ваши родитељи?
После четири године сталног напредовања из лиге у лигу довела сам екипу Ушћа пред највиши ранг такмичења, пред улазак у Прву лигу. Било је то у априлу 2004. године. И моји су дошли у Београд. На трибинама су били тренери из свих спортова: „кошаркаш” Влада Ђуровић, „фудбалер” Душко Бајевић...
Ко вам је био противник?
У том одлучујучем сусрету ривал нам је била Дубоћица из Лесковца. А тата је јавно изјавио да „Ушће нема никакву шансу за успех”... И, стварно, гошће су повеле са двадесет кошева разлике. Међутим, храбрила сам моје играчице и оне нису посустале. Напротив играле су све боље и боље. Изменама сам убрзала игру. И Ушће је победило. Постигли смо, до краја меча, десет кошева више од ривалки!
У ком смеру сте тада кренули?
Остала сам тренер Ушћа још једно време, а потом сам прихватила понуду Хемофарма из Зрењанина. Са том екипом сам за две сезоне освојила четири титуле. Биле смо два пута шампиони и победници Купа, а у Евро купу стигле смо до осме позиције. А то је, имајући у виду наше материјално стање, светски успех!
Нашта све мислите?
Кад кажем „материјално стање” мислим на цео женски спорт у Србији, који је на ивици живота. Таква материјална разлика између мушког и женског спорта не постоји нигде на свету. Да ова земља само мало више мисли на женски спорт ми би имали десет „Нађа Хигл” у свим спортовима, а не само у пливању. А и она је сама стигла до успеха, па су се после тога брижници пробудили. Сад сам у Партизану, а и ту смо на просјачком штапу. Ова небрига о женском спорту боли. Јако боли.
Да ли сарађујете са оцем?
Он је, у почетку, био против моје одлуке да будем тренер, а после је то прихватио као мој коначан став. Плашио се и за моје здравље. Он најбоље зна колико је то тежак физички и психички рад. После сваке грешке на тренинзима акција се понавља. Учесници у игри морају да „измере” вредност сваке изгубљене лопте, сваке грешке... Веома сам захтевна. О свему томе много причам са оцем, али он не контролише мој рад. Не долази ни на тренинге, ни на утакмице. Често седи у колима, на паркингу, у току утакмице, а потом уђе у халу и честита ми на победи. То је његово опредељење...
Како контролишете играчице?
Не чиним то. Али, оне знају правила. У карантинима и у току путовања нема контакта ни са родитељима, а не дај боже са младићима. Наравно, нисам против контакта са другим полом, али не у „радно време”. Јер, на окупу пред утакмицу тим мора да има све одлике чврсте екипе и заједнице у којој нема никаквог одвајања. Тада сви живимо само за резултат.
Да ли би радили са мушком екипом?
У свим односима веома поштујем правило „никад не кажи никад”. Тако је то и са овим питањем. Уосталом, ја сам у Ушћу, стицајем околности, водила и мушку екипу, јер није било тренера са лиценцом. И у тој улози сам се јако добро снашла.
Које још вредности развијате?
Од кад сам пошла са родитељима на пут „око света”, стицајем околности, а и својом вољом, улазила сам у све поре тог народа. Веома брзо сам учила језике. У свим тим градовима сам дванаест година ишла у школу. Одлично говорим и пишем енглески, шпански, француски и грчки. У Паризу сам, као глумица, била члан једне позоришне трупе. А највеће богатство су ми пријатељи које сам стекла у иностранству.
Шта је Ваш услов за дружење?
Немам ту никаквих услова. То је за мене неки фини осећај који се развије између две особе. Све ми то личи на догађање у љубави. Осети се то или не. Наравно, после следи исреност, поштовање, верност...
А како прихватате разочарења?
И тај осећај је део живота. Догодило ми се то више пута. Ипак, у све односе: пријатељске, љубавне, радне... улазим отвореног срца. Ништа не рачунам. Ипак, ако се разочарам преживим то. Наравно, буде ми тешко, али брзо се смирим, јер чисте сам душе. Нека о томе размишља друга страна.
Како чувате женственост?
Свака жена увек мора да буде права жена у најлепшем смислу те речи. И у томе сам веома своја. Понашам се онакао како се осећам. И облаћим се на свој начин. Не желим да будем ничија копија.
Имате посао који волите, а љубав?
Љубав је необјашњив садржај у нама који увек, свему, даје најлепши смисао. Не жалим се...
Од чега зависи тај однос?
Увек од начина на који се чува, негује, подстиче, развија... Али, признајем, није лако бити уз мене - због мог посла...
Шта волите у мушкој природи?
Сократ је рекао: „Проговори да те видим”. А ја додајем: мора да буде прави мушкарац у свим односима. Данас је таквих јако, јако мало.
Где идете на одморе?
Нисам одавно била на дужем одмору. Али, одкако сам се пре девет година вратила у Београд волим да обилазим Србију. Тако одем на дан, два до Палића, Новог Сада, Вршца... Опуштају ме ти излети.
Колико мислите само на себе?
Не претерано. Од речи „ја” више волим израз „ми”. Ми у љубави. Ми у породици. Ми у шетње. Ми на излету...
Чему не можете да одолите?
Имам јаку самоконтролу. Непостоји ствар или однос коме не могу да одолим.
Од чега не одустајете?
Не одустајем од борбе у свим догађањима. Борба је моја судбина. За све у животу сам се изборила.
Које су Ваше духовне вежбе?
Ведар поглед на живот. Радује ме сваки осмех. И онај који дајем и онај који примам. Ко то нема - мора да вежба.
Који значај дајете јелу?
Волим да, са мени драгим особама, седнем у неки леп ресторан. И тада ми свако јело, уз чашу белог вина, има прави укус.

 

[Woodchuck]

Zna li neko nesto vise o toj amerikanki ?

 

[Sentinel]

Певало се у првом гаври муња два три пута, и звезду да ми понуде и где су вам цигани
за друго не знам, био сам само на првом :roll:

hehehe ludilo,svaka čast braćo Grobari...

 

[ЖИВОРАД]

а тек еври го
лудило које могу само Гробари да направе ;)

 

[Tuljo]

Partizan – Voždovac 86:70

 

[bolex]

Partizan-Loznica 102-59!Nase dame gaze sve,imaju skor 20-0!Bravo za dame u crno belom!!!

 

[Marin]

U nedelju 28.03.2010, posle uspesnog pohoda Duletove ekspedicije imamo priliku posle mnogo posnih godina zenski KK da osvoi kup Srbije. Srecno crno bele dame na celu sa zenskog Duleta Marine Miljkovic.Marina 001

 

[kOLE]

Plsirali smo se u finale kupa!

Ne znam tacan rezultat, ali dobili smo Celarevo nekih 20-ak razlike!

 

[Шапчанин]

Свака част црно-белим девојкама на одличној игри,и још једној сигурној победи! Сад је на реду финале!

 

[Давид]

Чиними се 97:75, углавном 22 разлике.

 

[GrobarSCG]

Ја сам данас гледао са великим интересовањем овај меч. Стварно је срамота да се женска кошарка тако слабо прати (осим СЕНИОРСКЕ репрезентације али и то САМО дају утакмицу и НИШТА ВИШЕ (без икакве репортаже и тако то). Брука за "земљу кошарке"!)

Она Бутулија (чуј ово?! И то #10?!?) је заиста добра! Да није било ње и нашег центра, тешко би ишта направили јуче! Она мала американка Мур (ако ме сећање добро служи) ме много подсећа на Боа Мекејлеба (не уме да "убоде" тројку а плеј!?). Углавном доста добар меч у 1.полувремену али кад су наше почеле озбиљније крајем треће четвртине, Челарево није имало више никакве шансе! Сутра максимално од почетка и КУП ЈЕ НАШ!

Само једно питање: ко је добио 2.полуфинале Хемофарм-Вождовац? Свуда сам тражио али џаба!

 

[MladenGPG]

Dobio Hemofarm 62:53

 

[dark]

Јавна кућа Тијанићева ickaciganska и њихов смрдљиви сајт:
http://www.rts.rs/page/sport/ci/story/32/Кошарка/595481/Црвено-беле+против+Хемофарма+за+трофеј.html

недеља, 28. мар 2010, 00:45 -> 12:19
Црвено-беле против Хемофарма за трофеј


Кошаркашице Партизана и Хемофарма играће у финалу Купа Србије који носи назив Куп Милана Циге Васојевића. Утакмица у Београду почеће у 19 сати уз пренос на Другом програму.


Партизан је у полуфиналу према очекивању надиграо екипу Челарева са 97:75.

У другој утакмици Хемофарм је савладао тим Вождовца са 62:53.

Кошаркашице Хемофарма већ пет година за редом најбоље су у националном купу.

 

[GrobarSCG]

Сигурно ћу гледати финале и помало "завиривати" у рупу да видим како воша пушта комшиницу! КУП ЈЕ НАШ!!! :napred Partizan

 

[jagodinac]

koji je rezultat??????

 

[GrobarSCG]

ма тијанић преносио ону намештаљку у рупи, сад одбојка... највероватније после баскет на тв... видећемо

 

[jagodinac]

pa jeste trebao je biti basket direktno a ne cerga