Petar Božić već pet godina osvaja trofeje u crno-belom dresu. Još se nije zasitio, ni igara, ni pobeda, ni odgovornosti
Uloga vođe šampionskog tima Partizana "na pada" teško Petru Božiću, koji tvrdi da u ekipi ima nekoliko kapitena, a da je on samo taj koji zbog propisa fizički nosi traku na dresu.
"Uloga kapitena nije teška u sredini u kojoj se sve zna do detalja, u kojoj je svaki igrač upućen u kodekse ponašanja na terenu i van njega. Ja fizički nosim kapitensku traku, ali mnogo igrača ima kapitensku ulogu, ne samo ja. Mnogo igrača, pogotovo starijih, može konstruktivno da posavetuje nekoga, ali samo jedan može da nosi traku na dresu. Ta uloga nije ni teška, ni zahtevna", rekao Božić u intervjuu agenciji Beta.
On je u Partizan došao 2004. godine iz Hemofarma, kao specijalista za odbranu i dobar šuter, ali je sa trenerom Duškom Vujoševićem sarađivao i u sezoni 2000/01 u Radničkom iz Beograda. Od dolaska među crno-bele osvojio je deset domaćih titula, pet titula prvaka države, dva Kupa Radivoja Koraća i tri trofeja namenjena pobedniku regionalne lige.
rofeji, finala, slava i uspesi nisu pokvarili Božićevu želju da bude timski igrač. U svakom slučaju, igranje u Partizanu je nešto u čemu uživa.
"Uopšte ne želim da ističem ulogu kapitena, ali mogu da kažem da je biti igrač Partizana fantastičan osećaj".
Jedna od stvari za koju je 31-godišnji Beograđanin zadužen je i prihvatanje novih igrača i pomaganje da se uklope u sistem i postanu deo tima. To je u Partizanu posebno teško, jer crno-beli svake godine menjaju kostur tima, a navijači su navikli na uspehe.
"Ne osećam to kao neku posebnu odgovornost. Svi novi igrači u našoj porodici su izuzetno dobro 'skautirani' i izabrani da odgovaraju ne samo igračkim, već i ljudskim kvalitetima. Svi dolaze sa željom da igraju za nas, jer znaju da ih čeka timska i porodična atmosfera. Najvažnija je obostrana inercija, nas da ih prihvatimo i njih da igraju za nas".
Ljubiteljima košarke, medijima i javnosti nekada izgleda čudno što ulogu osmostrukog uzastopnog šampiona Srbije ima čovek koji je van terena stalno nasmejan i smiren.
"Postoji mnogo načina na koji se stiče autoritet, ali sigurno je da je zarazna moja iskrenost u odnosima i želja da tim bude na prvom mestu. To je nešto što ljudi oko mene prepoznaju, što je zarazno i što oni uzvraćaju, sa istom dozom iskrenosti i želje da ekipa bude na prvom mestu".
U toku je šesta sezona u kojoj u Partizanu sarađuju Božić i Vujošević. Iako njegova igračka uloga na terenu često nije vodeća, trener je rekao da je kapiten važan deo njegovog tima.
"Božić je u pravom smislu te reči lider. To je čovek koji ima autoritet koji se kod drugih pravi prirodno, ne na silu. Igrači prihvataju njegove savete ili kritike. On je taj koji će u kriznim momentima da povede priču, koja je u funkciji tima. Ona ima sposobnost da misli kroz kolektiv. Svako ko se bavi sportom zna koliko je važno da tim ima vođu - to pomaže da se tim uredi, da se napravi hijerarhija i da ekipa funkcioniše kao jedan organizam", rekao je Vujošević.
Poštovanje je, naravno, uzajamno, a Božić danas, posle nekoliko godina, doživljava i dalje pohvale svog trenera kao podstrek za napredovanje. On je objasnio kako se uspostavljaju dobri odnosi u timu Partizana i kako Vujošević, osim znanjem, i radom dobija poštovanje svog tima.
"Priča i komunikacija su osnov svakog dobrog odnosa i homogenosti u ekipi. Dugo sam u tom sistemu u kome je svedobro postavljeno... Od prvog dana se trudim da svoju ulogu maksimalno sprovedem u delo. Imam mnogo reči hvale za Duleta (Vujoševića). On primerom igrače uči da košarka na prvom mestu. Primerom prenese fanatizam (ka radu) i želju da se na terenu provede najviše sati od svih ostalih timova. Ima tu još mnogo finesa koje ja ne znam i ne vidim, ali sve to čini tim i uspehe takvim kakvi su", rekao je bek crno-belih.
ako je Božić tek pre oko mesec dana napunio 31 godinu, mediji i navijači dugo već navode da je prirodna i logična stvar da će igrač po okončanju karijere postati trener. Kraj karijere, međutim, uopšte nije blizu.
"Uopšte ne razmišljam o prestanku karijere. Planiram još dugo da igram. Imao sam operacije oba ukrštena ligamenta na kolenu i igraću koliko mi zdravlje bude dozvoljavalo. Sigurno ću ostati u košarci, videćemo u kom svojstvu. To zavisi od toga šta će me ispunjavati i kako ću moći nešto da pružim košarci. Da li će mi nedostajati adrenalina pa ću biti trener ili možda nešto u upravi kluba".
Iako posvećen košarci, on stalno uči, ali ne samo od trenera, već i od kondicionih trenera.
"Ogromna je sreća što sam pored Duleta, koji je veliko ime evropske i svetske košarke. Mene je zanimao i posao kondicionog trenera, jer sam u rehabilitaciji sarađivao sa vrhunskim stručnjacima, a i dalje sarađujem sa njima, pa sam mogao mnogo toga da naučim, ne samo o košarci. Čovek svaki dan može nešto da nauči, a ja moram još mnogo toga da definišem da bih krenuo put trenerskog posla".
O svom karakteru na terenu i van njega Božić je rekao:
"Nije mi karakter drugačiji na terenu, ali tamo ne mogu toliko da se smejem. Koncentrisan sam na posao koji radim...tu nema mnogo mesta za osmehe, jer oni pokazuju i radost i dozu opuštenosti, a tome nema mesta na terenu. Inače sam osoba koja voli da pruži osmeh i da primi i osmeh. Volim da kroz život idem sa osmehom", zaključio je ljubimac Grobara, Petar Božić.
