Дан после још једног у низу мазохистичких пораза управе Шампиона Србије, који нам полако прелазе у навику, доноси само спознају да све што се синоћ догодило није само ружан сан, већ много гора стварност.
О игри која несумњиво доводи у питање избор професије неких фудбалера у црно-белој опреми, па закључно са три у једном поразом од екипе која је у сваком погледу хендикепирана фудбалски барем онолико колики је ниво ометености у развоју њиховог голмана, нема се шта посебно рећи, а да није већ споменуто и то неколико пута.
О коучу који никада у каријери није везано изгубио од неке екипе три меча могу само да додам да би чак и овде сатанизовани Милинковић, од три добио барем једну утакмицу и то са све оба своја подочњака и гомилом празних флаша око себе. Од (скоро) свега увек постоји горе, а ми за ту животну истину сазнајемо наравно искуствено.
Али, треба рећи, да у свој овој катаклизмичној стварности, када многи верују да нас је Бог напустио или кренуо кажњавати због неумерене конзумације бурека у клупским просторијама, да смо заправо били у не малој милости Небеских Сила, када није услишена жеља многих да у присуству "цењеног" комшилука, буде обављена церемонија доделе Титуле Првака Србије у фудбалу, јер би уместо фино угланцаног трофеја добили киблу препуну циганских фекалија и свакојаких нечистоћа, која би још дуго времена непријатно воњала на споменуто. Никада није толико лоше да не би могло бити и горе.
А комшилук ко комшилук, једном када се навади на нечију кућу онда имаш Ивкову славу, па се хватај за главу колико хоћеш.
Него да наставим даље.
Још исте вечери, док се Храм није сасвим испразнио, могао сам прилично јасно да видим Богија са једном изувеном папучом и ногом спремном да буде уроњена у ципелу, што је најпоузданији знак да ће у догледно време сунце ипак осванути изнад Хумске. Никада није све црно у црно-белом свету.
И трећи бенефит од читавог циркуса је (уздам се у брата Рамадана) толико оплакивани одлазак у Јевропу (са све корејским полуострвом) већине Шампионског тима, где ће нас верујем узорно представљати, ако буду играли, а неки ће доћи (надам се) под руку тренера Россија уместо малог Адема.
Шта сада?
Па за почетак сажвакати и прогутати овај продукт варења који нам је стрпан у уста и прославити Титулу, ако буде имао ко и ако се буде имало где. Наша је тјс. Станојева, ништа гора од чергарских са аромом нафталина, које се славе свкогодишње.
Затим олакшати се продукта варења који седи на клупи ( то је ваљда решено) и најзад пустити воду да спере продукт варења наталожен у клупским просторијама (то има везе са другом Богијевом папучом).
Тада ће све бити боље.
Што се оних који остају тиче да споменем само неке:
Остојићу добро је то, али нису они од синоћ неки противник
Обриши сузе драги (Џиги) јер читав је живот пред нама...
и
dva najbolja golmana koja su nam branila od kako ja pratim fudbal su mladen bozovic i vladimir stojkovic.
За крај срећна слава свима који славе Ђурђевдан и свако добро.
A овима што упражњавају Џурџевдан, шта да кажем, проћи ће и ови избори, потрошиће се и последњи кредит, поцепаће се и Леђеа петина у дресовима, све што је лепо има крај, а онда ће се изнова завртети стара добра: "Crying Time Again..."
