Лагао бих кад би рекао да могу тек тако да прихватим стање у којем се налази наш кошаркашки клуб.Кад би рекао да сам задовољан појачањима које смо довели у последње време, чињеницом да нам стручни штаб чине људи који су почетници у свом послу, изјавом у којој спортски директор клуба најављује врло скромне амбиције за ову сезону.
И ја сам, као и већина вас овде и навијача Партизана генерално, навикао на знатно амбициознији ККП.Навикао на то да се освајање једног трофеја по сезони подразумева али и топ 16 евролиге.Навикао и на довођење иностраних појачања са солидним СВ-јем и на довођење добрих домаћих играча.
И мени је Вујошевић усрећио детињство.И признајем, тешко је навићи се на нове околности.
И мени је јасно да је државна власт неправедна према нама и да је један клуб далеко привилегованији.Али ваљда нам је свима исто тако јасно да се у оваквом систему и друштву, не цене ни не вреднују, труд, рад, поштење, постигнути резултати.Није Партизан ни прва а ни последња жртва таквог стања.
Пођимо прво о себе и свог приватног живота.Већина нас је вероватно била у ситуацији да су људи и разне околности неправедни а да опет са друге стране неки други који то не заслужују, имају све, и здравље и новац и сваку другу врсту среће.Изазива то у човеку и бес и огорчење, сасвим нормална људска осећања.Али шта чинимо у таквим ситуацијама?Јел је можда решење којем ће већина нас прибегнути, вешање о прву бандеру или доживотно кукање на своју судбину.Jeл ћемо и кад је у питању наша кожа терати инат и пркос онима које сматрамо да су нам криви за све?Или ћемо ипак потиснути пре или касније та нормална али уједно и негативна осећања и кренути даље.Даље у борбу за бољи живот, неизвесну борбу додуше али шта нам преостаје друго, сем горе поменуте бандере или неког другог начина да се прекрате муке?
Верујем да ће огромна већина изабрати живот и борбу у истом.Тако мора и Партизан.
Вероватно бих и ја упућивао критике овој управи и сматрао да не раде довољно добро али у неким мало другачијим околностима.Пре свега у околностима да није затечен велики дуг као омча око врата.Дуг који није пао са неба а који неће тек тако нестати.
Па колико је новца нама потребно за прављење тима који је конкурентан за трофеје и за уједно санирање дугова?Mного и за ово прво а још се накачило и ово друго.А ваљда треба прекинути са том праксом дуговања и надања да ће нам иста бити опроштена.
Јесте, дуговао је други клуба још више од нас, па је све то нестало као руком однешено.Али ни то, ни сама чињеница да се у тај други клуб и даље улаже много више, није ни разлог, ни оправдање да се троши више од онога што се има, да се потписују уговори који не могу да се испрате, да се не уђе у репрограм пореза, да се узимају неповољни кредити итд.Јер очигледно је да плаћамо скупу цену због жеље да будемо најбољи и стално на врху.
А опет пођимо од себе.Да ли ми лично трошимо пуно више од онога што зарађујемо, да ли се ако су нам приходи примера ради 200-300 евра, понашамо као да су двоструко или троструко већи и стварамо себи велике дугове?И све то да би живели подједнако добро као неко ко има пуно већи животни стандард, све и да тај неко не заслужује такав стандард.
А има вероватно и таквих међу нама.Неке једноставно и живот натера на тако нешто.
Међутим, нема сврхе увек друге кривити за све.
Као што нема ни сврхе враћати се на то шта је било у прошлости и да ли је могло боље.У прошлости, у којој је урађено много тога у интересу Партизана али где је било и грешака.
Сматраћу предстојећу сезону успешном ако се елиминише део дуга и не створе нови.Уз извлачење максимума од постојећег играчког кадра.Максимума који мора да извуче неискусан и тим тренера са врло мало знања.Али нико од нас се није научен родио.
И мало размислите како се ви осећате кад вас послодавац одбије за посао јер немате искуства у тој сфери пословања где сте конкурисали и да ли сматрате да треба да вам буде без обзира на све то, ипак пружена прилика да се докажете?Као што треба пружити прилику и Божићу и његовим помоћницима.Али и Кости, Чеди, Ђумари, Цвелету, Батици, Вањи, Македончету...
А нисам ни ја неко ко има превише стрпљења, тачније имам га мало.Али ипак довољно за једну или две сезоне.А и није да не бих волео да је даље Вујошевић први тренер и није да сматрам да нам са њим не би било лакше у овом кризном периоду.
Могуће је сасвим да нова владајућа гарнитура нема искрене намере према клубу.Али лако ћемо критиковати, лако ћемо бојкотовати Пионир.Уосталом просечан навијач Партизана бојкотује све живе (а вала и мртве) спортисте ЈСДП.Остала је још само кошарка.