Нико не може сасвим сигурно знати како ће се ствари развијати, куда ће капитал кренути у неком тренутку и ко ће због тога однети победу. Па тако ни ми не можемо бити сасвим сигурни која је одлука потаман, мада нам је посао олакшан због тога што Евролига о нама размишља као о лањском снегу. Прагматизам налаже да се доведемо у стање да можемо да играмо какво континентално такмичење, јер овакви какви смо до јуче били за тако нешто нисмо пристали.
Да жудимо за нечим где нас не желе нема никакве сврхе, боље је да играмо оно што нам је у домашају, па ако(кад) буду расле могућности онда могу и апетити, а тада ће нас можда фина господа и сама позвати за исти сто.
То што се тиче нас. Што се тиче патуљкове прћије и њиховог учешћа у Евролиги, а то се егзистенцијално тиче и нас, слажем се са колегама које кажу да се о томе мора проговорити и да се то треба спречити на било који начин.
Међутим да би тако нешто било могуће ми морамо престати да будемо вољни објекат и морамо постати самосвесни субјекат.
Да ли имамо воље и снаге за тако нешто - не знам, да ли то до сада примећујем - нисам баш сигуран, али да би било нужно и да мора да се догоди колико јуче то је јасно. Не због тога што би ми то волели, него што ће нас прегазити време и догађаји, па онда и када буде неко нешто хтео да предузме, биће или тешко или немогуће.
Пошто ме уверавају да постоји неко ко мисли и ради, онда остављам могућност да када се све карте отворе и покажу, наше неће бити баш најгоре, без обзира што они који их држе не делују претерано убедљиво.
Ако је ово са плаћеним учешћем државног клуб у Евролиги готова ствар, онда могу да разумем и прихватим и да ништа не предузмемо и да све оћутимо, ако је неко смислио да их сачекамо иза неког ћошка и доведемо ствари у природно стање.
Ако није тако некако, онда куку и наопако.
