Уопште не разумем о чему причате...како о Вањи, тако и о осталима који промашују отворене тројке због ,,психе,,...
Сад причам са сином, ја јесте да нисам играо баскет или кошарку пред хиљадама људи, него само са другарима, по школским двориштима и салама, или у неком изнајмљеном термину сале на ДИФ-у, и то свакако није исто, али, брате мили кад је шутирам, шутирам је сваки пут исто, некад уђе, некад не, али тад НЕМАМ ВРЕМЕНА ДА РАЗМИШЉАМ о било чему другоме док шутирам, осим о шуту, лопти, кошу, ако се то уопште зове размишљање - само гледаш, мрднеш, шутнеш, онда гледаш да л улази и то је све...каква бре психа, какви бакрачи...а што сам дуже играо, играо сам све боље и лопта је улазила све више...
Хајде да се вратимо на оно, ја сам играо са другарима, Вања и остали имају притисак јавности, гледалаца, домаће и стране публике...јесте брате, тачно је, али НИКО од њих то не ради ПРВИ пут, тај Вања је одиграо више утакмица у последњих пар година него ја за цео живот, није он пре два дана први пут изашао да игра пред публиком...
Дакле сви ми некад нешто зајебемо на свом послу (или хобију, рекреацији), одиграмо катастрофално - и шта? Ништа.
Сутра је нови дан па ћемо можда да одиграмо сјајно, или бар боље, или опет катастрофално, али - и сутра ћемо опет на исти посао, хоби, рекреацију - и притисак је ту из дана у дан, али сви га подносимо и трпимо и радимо оно што радимо (и кад нам се ради и кад нам се не ради), и лепо каже Тринкијери - нису у кошарци хирурзи па ће неко да умре ако направе лош потез или промаше кош, под каквим све притиском људи раде и шта све раде...па ,,терају даље,, - каква бре психа, какви бакрачи, шутирај бре на тај кош и погоди га, ја претпостављам да сваки кошаркаш Партизана на тренинзима има 20% бољи проценат шута него што сам га ја као рекреативац икада имао, а онда - изађу на утакмицу и имају 30% слабији шут од мене као рекреативца...
Па чекај бре, отворени шутеви и не могу да погоде? Психа? Нервоза? Страх од пораза? Ма дај бре...
Па ништа, промаши све, изгуби једну утакмицу, две, три...једног дана погодићеш све и добићеш четврту, пету, шесту утакмицу...
Или брате мили ако СТАЛНО имаш ПРЕВЕЛИКИ ,,стрес,, од јебеног промашаја и пораза, онда промени посао...
Ја не знам шта друго да кажем.
Сви имамо стрес од својих послова на којима доживљавамо и победе и поразе па ,,терамо даље,,...навикли смо да будемо под тим притиском и да ,,играмо,, даље, тако морају и играчи...
Сам си на шуту? Шутни је сине.
И не брини да л улази или не улази, само је шутни са смислом, концентрацијом, осећајем...
Али претходно не би било лоше да је шутнеш на тренингу 50 000 пута (са смислом, концентрацијом, осећајем!), па су онда веће шансе да уђе и на утакмици...
Све оно што више пута радимо, лакше је него први пут.
А ни један наш играч НИЈЕ први пут ни на терену, ни пред публиком, ни у Пиониру...
Дакле, шут - кош. Само то.