Мало је градова попут Чачка, који би овако успешно могли да организују донаторску акцију за КК Партизан. То је истина.
Свака част 032!
За разлику од колеге Миланчета, ја нисам у Чачку ни телом ни душом, а у пролазу кроз тај град сам неколико пута годишње, обично када путујем у данашњу северну Дукљу (иначе Стару Рашку).
И често искористим прилику да пре краћег одмора у Овчарско-кабларској клисури, свратим мало у град, а неретко застанем и поред познате "Хале крај Мораве".
И тако, кад застанем близу хале, пре моста на Западној Морави, као да тиме дајем и неки лични "омаж" (наравно не постхумни, већ онај који и даље живи) и поштовање Чачку као граду кошарке, граду који је изнедрио и Партизанове кошаркашке величине Кићановића и Обрадовића, као и легенду чачанског Борца и спортску икону града Радмила Мишовића, у новије време Трипковића, а ето да поменем и играче из Чачка који нису наши, Мариновића, Јоровића и Драгићевића. Радошевић, иако Ужичанин, "експлодирао" је баш у Борцу, за који је у сезони 1996/1997 неретко постизао и 40-ак поена по утакмици, па је прешао код нас. Уосталом, многи познати кошаркаши, који нису Чачани, носили су барем на кратко дрес Борца... Грбовић, Томашевић, Оливер Поповић, Харис Бркић, Радуљица, Ерцег...
Пре две-три године чуо сам за још једног бившег успешног кошаркаша из тог града, за покојног Милуна Маровића, геолога и редовног професора Рударско-геолошког факултета у Београду, иначе некадашњег репрезентативца Југославије (освајача сребрне медаље на ОИ 1972. и златне на ЕП 1973. године), као и члана шампионске генерације београдског Радничког.
Град кошарке воли Партизан!