Vidi profesore,neću ovako poetično kao ti....
Шта да ти кажем, јако симпатично то са Кихотом, чак није ни далеко од истине, али уопште ниси разумео моју поетику.
Заправо нисам ни полемисао са тобом, нисам ништа негирао, нити довео у питање. Ти си ми био само извор информација и инспирација. Спомињање „брзог воза“ који је прошао насупрот Брадоње у бобу, представља критику свих оних фамозних великих гробара који су кружили око клуба све се премештајући с ноге на ногу у настојању да помогну, али не могаше да прођу покрај дукљанског кербера, а онда се Тоша сетио да пита Брадоњу, који не обраћајући пажњу на тај проблем просто рече – прихватам!
Потврдила се она стара да су најједноставнија решења и најбоља или ако хоћеш да помогнеш онда и помози, немој да мрсиш около и причаш празне приче.
Инспирисали су ме и они који су открили да не само што није Давидович тренирао Председника и помало допринео да Председник буде Играчина и Људина у истом телу, него да је чиста срећа што је Председник остао неоштећен и неупропашћен из тог несрећног сусрета.
Да ли ће Брадоња да преже двосед или тросед то није ни битно, ако ће боб да струже како ваља по овом свеопштем леду, јер сви смо се ваљда већ заклели да ниједно седиште није важније од боба, па ме баш чуди што ти његова архитектура толико заокупља пажњу, ако ће свеједно да буде у возном стању?
Што се тиче најављених масовних самоубистава и самозакопавања у гробницу Бориса Давидовича, не знам, може бити, гробнице природно нису замишљене да изазивају задовољство.
Међутим, залуд ми то причаш, херој мог детињства је у ствари онај речити легендарни Брка, па ако нисам дигао руку на себе због његових мудрости, изаћићу на крај и са Давидовичем.
И да завршим са Дон Кихотом. Мада не замерам на тој метафори, никако нисам добар избор за ту улогу, обзиром да је тај доброћудни, простодушни и правдољубиви витез у ствари јуришао на Кадињаче. Или беше ветрењаче.