Много мучно вече у Пиониру. Разочарења сам навикао да ми приређује ФК, али баш зато што се овај скандал десио на кошаркашкој утакмици Партизана, осећај гађења и понижења је много израженији. Јутро после и даље сам у шоку.
Клуб, који је представљао један од последњих бастиона слободе и позитивних вредности, синоћ се посрао по здравом разуму, по обичним навијачима, по деци и по свим нормалним људима који сматрају да је једно циганско-мафијашко псето мање на овом свету добра ствар.
Играчима и ФК-а и КК-а не замерам што су обукли мајице и урадили како им је наређено. Знају они да не желе да се замерају мафијашима, знају они добро скорију историју као што су шамарање и скидање капитенских трака.
Замерам управи КК-а која је урадила нешто најсрамније од када ја пратим кошарку. Што је донела одлуку да се мафијашу, удбашу и цигану ода почаст. Ја не верујем у оно ''о мртвима све најбоље'' јер да су сви онакви какви су описани у читуљама, у Србији не би било лоших људи.
Напињем се и покушавам да се сетим да ли је постојало нешто што ме је више погодило од овога синоћ али не иде.
Сви ми који смо прекинули тишину током минута ћутања смо само емотивно и здраворазумски реаговали на потпуно неоправдан потез да се уопште тај минут ћутања и одржи. А као последицу наше непослушности добили смо то да казнена експедиција иде по целој хали и празни трибину на Б улазу, обрачунава се са људима док жене, деца, старији људи и родитељи са децом беже, падају, прескачу ограду, скачу у партер и траже заштиту иза Швајнштајгера. Убедљиво најупечатљивија слика која ми се урезала у главу је слика човека који у наручју носи дете и у паници се склања од набилдованих капуљаша.
Sa druge strane pisati da vam je svejedno da li ce Partizan da izgubi ili nece je teska sizofrenija
Ово сам цитирао зато што описује оно што се мени и људима са којима сам био одвијало у глави. Чиста шизофренија. Ми бисмо и да изађемо из хале, али бисмо и да останемо да гледамо момке и Џилета јер они ништа нису криви. Хтели бисмо и да им певамо, да им пружимо подршку, а целу утакмицу смо ћутали јер нисмо хтели да пратимо говна која су водила навијање. Чак и на самом крају када је цела хала прогутала понос због оних доле на терену (што је потпуно разумљиво!) ми смо остали неми и као попишани отишли кућама иако смо победили. Зато што смо целу утакмицу били под утиском онога шта се десило, те ако изгубимо да ће то управо бити последица негативне енергије која је владала у хали. Резултат је био споредан, али јесмо се радовали и скакали када је Вања дао тројку или када је Мајсторовић дао полагање. Проблем је што је тај осећај еуфорије испарио кроз пар минута.
Не верујем да ће се клуб огласити, а и да се огласи једно саопштење не може да спере ону срамоту од синоћ нити да прекине њихов однос са влашћу и криминалцима који воде трибину.
puke
rekrsti