Вечити ривали у филму за одрасле
Финале вишедеценијске саге о ривалству Звезде и Партизана, као у фабули сваке српске приче, садржи све неопходне елементе заплета: политику, новац, тајне службе, варање, плакање, еуфорију, тучу, понеку смрт и банкрот
Сви задовољни због обострано доброг посла 11. августа 1964: Велибор Васовић, Звездан Чебинац, представник Партизана Миломир Стризовић, генерални секретар Београдског фудбалског савеза Константин Зечевић и представник Црвене звезде др Александар Обрадовић
Телевизијски дуел између Дулета Вујошевића и Небојше Човића у „Утиску недеље” морао је да буде приказан иза поноћи. И да буде означен као – филм за одрасле. Али, како то није учињено и како је већ прошло тачно недељу дана од Дулетових и Човићевих међусобних размена знања о анатомији људског тела, од врата или гуше, па надоле, после чега би се замонашио и Саша Поповић, поставља се питање: шта је, осим мерења две мегаломанске сујете и сазнања о разбацивању новца јавних предузећа, показао тај спортско-политички ријалити?
Да ли су удружења грађана, познатија као Звезда и Партизан, око које је подељена Србија, коначно заслужила да се на њих стави катанац? Једна од опција је и да се преселе у најнижи ранг такмичења и почну живот од нуле, играјући по сеоским лигама. То би било лековито за њих, због свежег ваздуха. Највероватније је да ће се клубови коначно приватизовати, ако уопште буде било некога заинтересованог да купи два запуштена тима у дуговима. Да их, можда, уступимо шеицима бесплатно, уз „Београд на води”? Или ће, како то већ код нас бива и даље бити донирани од новца пореских обвезника, као политички, а не спортски пројекти?
Војска против полиције
Зато је тај простачки ТВ дуел био тако потребан. Јер, за грађане који немају да плате ни кабловску телевизију, као и за политичаре, који се недељом мотају по ложама Звезде и Партизана, гађање последњим милионима евра из наших џепова, толико је окаљало углед два спортска стуба Србије, да би свака даља интервенционистичка политика државе била суицидна.
То да за врхунски спорт новца понестаје, било је јасно у последњих неколико година, а не тек прошле недеље, јер, Дуле и Небојша су само катарзично, дакле, вриштећи, објавили како за фудбал и кошарку више нема ни цвоњка. А када нема ни за леба, настаје свађа у кући, а прљави веш се суши напољу. Односно, на националнoј фреквенцији.
Дакле, финале вишедеценијске саге о ривалству Звезде и Партизана, као у фабули сваке српске приче, садржи све неопходне елементе заплета: политику, новац, тајне службе, варање, плакање, еуфорију, тучу, понеку смрт и банкрот.
Одмах по ступању Тита на престо, маршал схвата, иако лично за фудбал није марио као за мачевање, да социјализам мора створити два моћна фудбалска тима, као симболе кључних полуга нових власти – војске и полиције. Зато Партизан постаје тим Југословенске армије, а Звезда полиције. Разуме се, нису црвени смислили дубоко погрешну синтагму, да је фудбал најважнија споредна ствар на свету.
Нема ту неке нарочите мудрости: од римских императора, до Берслуконија – руља, гладијатори и људске главе или лопте које се шутирају, зависно од епохе, заправо су – најважнија ствар на свету. Није ли, то показало хипнотичко стање нације приликом посматрања гладијаторског дуела Дулета и Небојше? Да нису, можда, њих двојица причали о инвестицијама, БДП-у, платама и пензијама?
Али, прапочеци ривалства Звезде и Партизана били су идилични. Управу Партизана заузели су генерали КОС-а, око које се чак мотао и Светозар Вукмановић Темпо, док Звездине коте освајају удбаши Слободан Пенезић Крцун и његова екипа, уз присуство републичких властодржаца, Драже Марковића и касније, Петра Стамболића. Штета што је Слоба уместо фудбала, више волео Миру. Можда би тада и њихова и наша судбина била срећнија.
Звездин штаб за специјалне операције формиран је у ресторану „Мадера”, где је за столом у ћошку, свим играријама управљао легендарни др Аца Обрадовић, др Но југословенског фудбала, уз садејство са глумчином Љубом Тадићем и Миљаном Миљанићем, врховним командантом Југо-лиге и тренером Реал Мадрида.
Генералски клуб војне обавештајне, стациониран на стадиону ЈНА, такође се знатно више бавио тиме ког ће играча преотети Звезди у прелазном року, него борби са унутрашњим и спољним непријатељем. Тако је колона црних мерцедеса послата у краљевство бакра, да отме Милоша Милутиновића. Када су суперталентованог дриблера из Бора стрпали на задње седиште, до Београда су га пребацивали кришом у неколико возила.
И Звезда и Партизан су се толико дуго борили око Стевана Остојића, центарфора званог „мистер промашај”, да су у Ниш послати лично др Аца Обрадовић и Љуба Тадић, уз пратњу тајне полиције. „Отмичари” су центарфора потом крили по виноградима, како непријатељске партизанове снаге не би провалиле локацију спорог, али сјајног нападача са „јужне пруге”. Због афере са Остојићем, који је плаћан из црних фондова и такозваног техно-менаџерства, из фудбала су на извесно време удаљени др Аца Обрадовић и Партизанов специјалац Хуго Рушевљанин.
Црни фондови и техноменаџерство, биле су, заправо, самоуправне синтагме за оно о чему су говорили Вујошевић и Човић. И тада и сада, тајним путевима, уз благослов политичара, Звезди и Партизану се делио народни новац. Углавном без признаница и без резона.
Јер, Југо-лига је, за разлику од ове данашње, била светски вредно место фудбалског бизниса: Динамо, са Млинарићем и Деверићем; Хајдук, са Слишковићем и Жунгулом; Партизан, са Моцом Вукотићем и Вокријем; Звезда са Пижоном и Дулетом Савићем, а сви они, са Миљаном, Ћиром Блажевићем, Антом Младинићем или Ивицом Осимом, били су заправо моћни финансијски концерн и суптилна муљажа компликованих међурепубличких односа. Само су наивци посматрали фудбал као трчање за лоптом. Прва југословенска лига била је полигон софистициране политике републичких кадрова и мешетара, који су, заједно са судијама, комесарима за безбедност и, разуме се, усијаним медијима, створили циркуски спектакл који се из недеље у недељу котрљао, из града у град.
Моћни републички клубови, а сваки од њих је био спреман бар за финале Купа Уефа, попут сарајевског Жеље, нишког Радничког или скопског Вардара, представљали су нове симболе посткомунистичких етничких каприца, који су ескалирали у неизлечиву параноју.
И, утакмица је могла да почне. Створена је нова сорта – хулиган – као регрутна база паравојних формација, са намером да дестабилизују земљу и унесе страх и насиље као основно стање страшних дана и тек нешто језивих ноћи.
Тадић, Дачић, Вучић…
Рат је завршен, али боже мој, сукоби се настављају мирним средствима. Хулигани су само прешли у резервни састав, као територијална одбрана и цивилна заштита републичких квазидемократских режима.
Током ратних, деведесетих година, Партизаном влада Слобин премијер Мирко Марјановић, али Звездом командује Драган Џајић и равнотежа се некако одржава, али то више нису инфантилне игре беспослених обавештајаца и мадераша. Власници мањих клубова почињу да, у џиповима, лете у небо, а око стадиона почињу да се окупљају припадници криминалних гангова. Арканов Обилић осваја титулу, а појава Цеце у ложи Бајерна умало да код Бекенбауера и Руменигеа створи трајну разрокост.
Али, са Арканом је убијен и Обилић. Звезда и Партизан остају сами. Нестају Раднички из Ниша и Крагујевца, Борац из Чачка капитулира. Где ли је Напредак из Крушевца...? Чујем да пропада Рад. Војводина, вероватно најбољи тим последњих година, нема снаге да се одупре централизму, којим управљају такозвани фудбалски радници, па равничари никако не могу да освоје национално првенство. Ваљда је Пастор, као услов уласка Мађара у нову владу, затражио бар Куп. Војводина слави 100. рођендан, а медији о томе ћуте, као да у слављеничку торту Новосађани стављају афлатоксин.
Партизан је освојио последњих шест титула првака. Ваљда је тако, јер сам одавно, као звездаш, престао да бројим. Бринем, наиме, за своје здравље. Да ли је апсолутна доминација Партизана на „Маракани” заиста повезана са политичким навођењем титула у Хумску 1? Наиме, бивши председник Борис Тадић је био партизановац, попут његовог наследника Томислава Николића и одлазећег премијера Ивице Дачића.
Али, Партизан је, будимо поштени, куповао или одгајао све вредно што зна да шутне лопту по Србији и Црној Гори, а има 16 година. Од Јоветића, до Лазара Марковића и Милоша Јојића. Звезда је, будимо опет искрени, куповала махом комичаре.
Звездаши се сада надају устанку који ће срушити „гробарски фудбалски поредак”, сматрајући да ће Вучић, осим што ће искоренити корупцију и криминал, успети да учини бар још неколико ствари: да нас одведе пешке на Месец и да смени Партизан са власти. Али како, ако Вучић не игра, јер, када би сишао на терен, то би личило на његово ђускање у „Плесу до снова”.
Отуда потичу сви проблеми са Звездом, Партизаном, нама и фудбалом. Зато што верујемо да политичке вође решавају утакмице. Како се то некада звало? Три бода за зеленим столом?
Александар Апостоловски
-----------------------------------------------------------
Примирје и преласци
Један од ретких случајева, када су Звезда и Партизан склопили примирје, догодио се 11. августа 1964. године. Тада се Велибор Васовић из Звезде вратио у Партизан, док је Звездан Чебинац, прешао из Звезде у Партизан.
---------------------------------------------------------
КАР*ЛОВ УГАО
• Дер*би Ву*јо*ше*вић–Чо*вић од*и*гран је пред пу*ним три*би*на*ма и оби*ло*вао је гру*бо*сти*ма.
• Што се фи*нан*си*ра*ња ти*че, и бе*о*град*ски клу*бо*ви Зве*зда и Пар*ти*зан уско*ро ће би*ти на во*ди.
• На*ви*ја*чи, ко*ји ре*ке*ти*ра*ју по*ла Ср*би*је, мо*гли би да одво*је ко*ји ди*нар и за сво*је клу*бо*ве.
• Во*ђе на*ви*ја*ча жи*ве као и син*ди*кал*не во*ђе. На ра*чун чла*но*ва.
• Упра*ве клу*бо*ва ор*га*ни*зо*ва*не су у кар*те*ле.
• Да ли је Пар*ти*зан чет*ник, а Зве*зда ко*кар*да, па се то*ли*ко сва*ђа*ју?!
• Кад се на*ши клу*бо*ви бу*ду при*ва*ти*зо*ва*ли, га*зде ће да от*пу*сте и игра*че, и упра*ве, и на*ви*ја*че. Оста*ће са*мо про*дав*ци се*мен*ки.
• Но*го*ме*та*ши се спре*ма*ју за Бра*зил. А и на*ши фуд*ба*ле*ри се спре*ма*ју – ку*пу*ју те*ле*ви*зо*ре и пи*во.
Дра*гу*тин Ми*нић
објављено: 13.04.2014
Obilo im se to jednom vec od glavu a i ove godine ce...
