Ivan Tomić, bivši fudbaler: Protiv Zidana je bilo najteže igrati
Beograd - Već šest godina nije odigrao nijedan zvanični meč, ali daleko od toga da je otišao iz fudbala. U svojoj poslednjoj utakmici nastupio je za Partizan, iz čijeg je predvorja i došao na fudbalsku scenu, a između dva boravka u Humskoj nosio je dres Rome, Alavesa i Rajo Valjekana. Igrački se „penzionisao“ u 31. godini i veoma brzo prešao na funkciju sportskog direktora. Teren je zamenio foteljom, mada priznaje da je svaki slobodan trenutak voleo da provede uz igrače, a ne u kancelariji.
Ivan Tomić je mlad i ambiciozan čovek, koji ne živi od prošlosti. Igračko doba je iza njega, takođe su u arhivi i dve i po godine izuzetno uspešnog rada na mestu sportskog direktora. Pred njim su novi izazovi, a on ne sedi skrštenih ruku. Upisao je trenersku školu i već došao do B i A licence. Na tom spisku nedostaje profi licenca, ali nema dileme da će uskoro stići i do tog nivoa. Ipak, za ovu priliku rado se prisetio igračkih dana.
U Partizan ste došli kao tinejdžer. Da li ste tada verovali da možete ostvariti bogatu karijeru?
- Ljudi iz Partizana su me doveli iz Radničkog sa Novog Beograda. Bilo je to 1993, imao sam 17 godina i odmah sam priključen prvom timu. Išao sam korak po korak, bez nekih dugoročnih planova. Zadovoljan sam svojom karijerom, mada sam mogao malo više da napravim u vezi sa osvajanjem trofeja.
Evropskom ste bili najbliži dok ste igrali za Alaves. Šta se desilo te noći u Dortmundu?
- Stvarno nismo imali sreće. Izgubili smo od Liverpula 5:4 u jednom od najboljih i najuzbudljivih finala nekog međunarodnog takmičenja u istoriji fudbala i to autogolom, koji je automatski bio i zlatni gol. Eto, postigli smo pet pogodaka, a presudio nam je jedan u našoj mreži. Ipak, fudbalski sam najviše napredovao baš u Alavesu, prijao mi je period proveden u Španiji.
Kakve uspomene nosite iz Rome?
- U Rimu sam živeo ukupno tri i po godine i sa te strane bilo je fenomanalno. Naučio sam italijanski jezik, upoznao njihovu muziku i kulturu. Naravno, za moju karijeru bi bilo bolje da sam više igrao, da sam 100 odsto bio posvećen fudbalu. Međutim, ni ovako nisam nezadovoljan, jer sam mogao da zadovoljim neke svoje privatne afinitete. Dobro sam upoznao grad, pročitao dosta knjiga, video prelepa mesta.
Protiv kog igrača je bilo najteže igrati?
- Protiv Zidana, definitivno. Bio je odličan fudbaler, fantastičan sportista u svakom pogledu. Imao je posebnu harizmu na terenu. Bio sam njegov veliki navijač i sa posebnom pažnjom sam pratio klubove u kojima je igrao.
Možete li izdvojiti nekoga od brojnih saigrača?
- Bez razmišljanja Dragana Ćirića. On je bio neko ko je donosio prevagu na terenu. U trenutku je birao najbolja rešenja, jednim potezom je rešavao utakmice. Žao mi je što nije napravio karijeru shodno kvalitetu, potencijalu i fudbalskoj lucidnosti. Otišao je u Barselonu sa 22 godine, a tamo su ga forsirali na desnoj strani. Jednostavno, nije mu bilo suđeno.
Vaš poslednji angažman bio je na funkciji sportskog direktora Partizana, a u medijima ste ponovo povezani sa tim mestom posle odlaska Ljubiše Tumbakovića. Koliko ima istine u tome?
- Iskreno, i ja sam o tome informisan putem medija. Video sam da se pominje i moj dobar prijatelj Gordan Petrić kao jedan od kandidata. Međutim, ni sa jednim od nas nije bilo nikakvih zvaničnih kontakata. Očito su to proizvoljne stvari pojedinaca, koje su mogle mnogo toga da imaju za cilj.
Da li to znači da ne biste prihvatili ponudu, ukoliko bude ozvaničena?
- Rano je pričati o tome, a nema ni osnova.
Trenutno pohađate trenersku školu. Da li se, onda, spremate za mesto šefa stručnog štaba?
- Nikad se ne zna šta sutra donosi. Imam veliku ambiciju da se bavim trenerskim poslom, ali to nikako ne isključuje moje druge aktivnosti u vezi sa fudbalom. Uložio sam dosta vremena i truda u svoju temu „Stil dominacije u igri“ jer, ukoliko mi se ukaže prilka da radim kao trener, želim da moje ekipe igraju ofanzivno.
Koliko je to lako, odnosno teško izvesti na našim prostorima?
- Ne bi trebalo da bude teško, jer smo genetski predodređeni za sportove sa loptom, pošto su nam tehnika, vic i lucidnost ispred fizičke konstitucije. Nismo dominantni u snazi, ali to možemo nadomestiti kreativnošću. Nedostaju nam igrači poput Dragana Stojkovića Piksija ili Moce Vukotića, koji su bili pravi fudbalski znalci.
Koji od srpskih timova neguje ofanzivni stil igre?
- Samo ekipe iz vrha tabele Jelen Superlige, ali isključivo u domaćim okvirima. Kada izađu na međunarodnu scenu, sve se menja iz korena. To nije dobro. Trebalo bi drugačije pristupati fudbalu i uvek igrati za gol više. Tako bi ekipe imale bolje rezultate, a pojedinci bi lakše mogli da pronađu inostrani angažman.
Šta je glavni razlog „ubijanja“ igre u Srbiji?
- Kod nas je takva atmosfera da se treneri smenjuju posle dva poraza. Verovatno se oni trude da čuvanjem svog gola sačuvaju i radno mesto. Trener Slobode Point Ljubiša Stamenković je izgradio jedan, za naše uslove, atipičan stil, jer želi da se njegova ekipa nadigrava sa protivnikom ma ko on bio. Izuzetan potencijal potvrdili su i Simo Krunić, Marko Nikolić i Zoran Milinković.
Da li među vašim kolegama iz trenerske škole ima talentovanih polaznika?
- Naravno, tu su između ostalih Dragan Ćirić, Zoran Mirković, Gordan Petrić, Goran Drulić, Nemanja Vidić, Darko Kovačević. Oni bi mogli da donesu neke nove vetrove, jer su igrali u velikim klubovima i imaju bogato iskustvo. Doduše, dobar trener ne mora iza sebe da ima uspešnu igračku karijeru, a najbolji primer za to je Žoze Murinjo.Verujem da oni predstavljaju kadrove koji bi mogli i morali da rade i na Zapadu.
Jedan sa Zapada je došao u Srbiju. Šta je novo doneo trener Crvene zvezde Rikardo Sa Pinto?
- Zvezda ne briljira sa njim na klupi, ali je potrebno da prođe još dosta vremena da bi se sudilo o njegovim kvalitetima. Verovatno se još nije u potpunosti navikao na ekipu i uslove rada u novoj sredini. Isti je slučaj i sa Vukom Rašovićem u Partizanu, iako je on dugo u klubu. Jedinu novinu može da unese na motivacionom planu, teško da će u četiri ili pet utakmica uspostaviti novi stil igre.
Koja je osnovna razlika između današnjeg i fudbala koji se u Srbiji igrao pre desetak ili 15 godina?
- Dosta je opao ritam utakmica, trebalo bi popraviti taktičke elemente, jer je mnogo toga greškom oslonjeno na improvizaciju. Sudije bi morale da dozvole da se više razvije igra, kao što je to u Engleskoj, na primer.
Ima li bar nekih pozitivnih pomaka?
- Izgradnja Kuće fudbala u Staroj Pazovi je odličan potez. Dobro je da imamo sve više stadiona i to van Beograda na kojima mogu da se igraju utakmice u večernjim terminima, jer će to sigurno privući navijače. Međutim, bitno je popraviti i same terene, jer će na boljim terenima i igrači moći bolje da igraju.
Kojim putem treba krenuti da bi se to dogodilo?
- Ništa neće biti od toga bez pomoći države. Fudbal se mora dodatno popularizovati, loši zakoni da se promene i da se insistira na njihovom sprovođenju. Dosadašnji sportski aparati su prevaziđeni, neophodno je da šansu dobiju mladi ljudi čistih obraza i biografija i izraženog entuzijazma i volje za napretkom.
Redovno čitam Danas
- Redovno čitam vaš list, pošto ima puno zanimljivih stvari. Posebno volim da pročitam Basarine tekstove, jer je on zaista poseban - rekao je Tomić.
Mihajlović mnogo promenio za kratko vreme
- Selektor Srbije Siniša Mihajlović je doneo neke novine u igru nacionalnog tima, koja je sada ofanzivnija. Dobro je i to što je podmladio reprezentaciju, mada je možda mogao malo sporije da izvrši neke promene. Čini se da još nije napravio kostur ekipe, pa često nastupaju fudbaleri koji imaju malo iskustva i za koje navijači gotovo i da ne znaju. Zbog toga će najverovatnije selekcija Srbije i propustiti Svetsko prvenstvo u Brazilu - istakao je Tomić.
S pravom smo nazvani „Evropski Brazilci“
- U svom radu dotakao sam se širih stvari, fudbala uopšte. Najlepši i najofanzivniji fudbal igra se u Španiji i Holandiji, a nekada se igrao i na prostorima bivše Jugoslavije. S pravom su tadašnje naše selekcije oslovljavali sa „Evropski Brazilci“. Međutim, sada je sve drugačije - iskren je Tomić.
U dobroj sam kondiciji
- Redovno igram tenis, naravno rekreativno sa bivšim saigračima. Međutim, s obzirom na to da smo svi bili profesionalci, niko ne voli da gubi pa su mečevi i te kako zahtevni. Konkurencija je žestoka, nas petnaestak igra na sasvim solidnom nivou. Družimo se i privatno, provodimo vreme zajedno i van sportskih terena - jasan je Tomić.
