Још један из плејаде великих играча...
Ime i prezime Milan Galić
Rođen 08/03/1938
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 51
Golova za reprezentaciju 37
Igrao u klubovima Proleter Zrenjanin (1952-1958), Partizan - Beograd (1959-1966), Standard de Liege (1966-1970), Stade de Reims (1970-1973)
Milan Galić (rođen 08.marta 1938. godine) ponikao u zrenjaninskom Proleteru, afirmisao se u Partizanu, nastavio karijeru u Standardu iz Liježa, a završio u Remsu. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 51 utakmicu i dao 37 golova.
Stadion JNA u Beogradu, 31. maj 1959. U kvalifikacijama za prvi Kup evropskih nacija Jugoslaviju očekuje neizvesna borba protiv Bugarske. U jugoslovenskom timu na levoj strani navale dvojica debitanata, igrači Partizana Milan Galić i Branislav Mihajlović.
Dok se intoniraju nacionalne himne, zna se šta sve igrači preživljavaju, posebno debitanti...
Naš tim treba da izvede početni udarac. Vođa navale, Zebec, već je 57 puta doživljavao sve ono sa čim se tek upoznaju Galić i Mihajlović. Na desnoj strani navale su takode iskusni igrači, Šekularac i Petković. A u bugarskom timu dobro poznati majstori fudbala u ovoj zemlji Najdenov, Rakarov, Abadžijev, Kolev, Panajotov...
Rumunski sudija Popa daje znak za početak. Petaković dodaje loptu ka Zebecu, ovaj brzo reaguje i nastavlja prema debitantu Galicu, koji se poput munje našao u kaznenom prostoru protivnika i koristeći nepripremljenost i zbunjenost njegove odbrane, izbio sam pred golmana Najdenova i neodbranjivo zatresao mrežu.
Sve se zbilo za manje od pola minuta! U zvaničnim dokumentima Fudbalskog saveza Jugoslavije zapisano je da je ovaj pogodak postignut u 27. sekundi igre i da je to „najbrži" gol koji je ikad dat za naš nacionalni tim.
Životna i fudbalska priča Milana Galica počela je znatno ranije, kad je ostao ratno siroče koje u Dečjem domu u Zrenjaninu nije mnogo znalo o fudbalu, ali je već kao desetogodišnjak sa radošću trčao za loptom. Po prirodi povučen, dugo je trebalo da se odluči i prijavi treneru omladinaca domaćeg Proletera Koči Kolarovu. Ipak, u proleće 1952. prvi put je obukao kopačke i pravi dres. I kao izrazito nadaren dečak brzo postao omladinski reprezentativac Vojvodine.
Trener Kolarov očinski je prihvatio Galića, koji njegove savete nikad nije zaboravljao. Kad je navršio 16 godina, postao je i omladinski reprezentativac Jugoslavije, učestvujući na dva turnira UEFA, 1955. godine u Italiji i 1966. u Mađarskoj. Ukupno je sedam puta nosio nacionalni dres juniora (1955-1956) i postigao dva gola. Kasnije je odigrao i jednu utakmicu za mladu reprezentaciju (19.aprila 1959. u Nišu protiv Mađarske (1:0).
Za sve ovo vreme u Zrenjaninu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a pre mature je postao prvotimac u Proleteru. Već kao afirmisani igrač, prešao je u Partizan, ali se brzo vratio da pomogne svome timu u kvalifikacionim borbama za ulazak u Prvu ligu. Pošto je Sarajevo zaustavilo sve želje Zrenjaninaca, Galić se vraća u Partizan i posle nekih sporova zbog njegove registracije za "crno-bele", stiče pravo igranja na prvenstvenim utakmicama tek u proleće 1959.
Ali, i preostala tri meseca ligaških okršaja bila su mu dovoljna da se dokaže i istakne kandidaturu za nacionalni tim. Tadašnja selektorska komisija (Nikolić, Tirnanić, l.ovrić) ukazuje mu poverenje i Galić je 31. maja 1959. clehitovao u susretu protiv Bugarske (2:0) u Beogradu i postigao onaj „najbrži" gol.
Igrao je levo krilo i levu polutku, ali se kod najšireg kruga ljubitelja fudbala proslavio kao vođa navale. lako osrednjeg rasta (visok 176 cm), nije pripadao onim robusnim napadačima koji su dominirali fizičkom snagom, oštrinom i silinom. On je, naprotiv, bio vođa navale posebnog tipa. Vrlo brz i okretan, sposoban da se kreće na velikom prostoru igrališta, da se nade na svakoj poziciji u navalnom redu, Galić je bio uspešan graditelj igre i izvanredan strelac. Kao školovan fudbaler sa dobrom tehnikom, sa brzim startom, žilav i stabilan, neustrašiv i agresivan, postao je jedan od najboljih igrača Partizana i reprezentacije, koji će u najvećim i najznačajnim bitkama sa našim nacionalnim tiinom dostići najviše domete.
U dresu Partizana Galić je odigrao ukupno 281 utakmicu i postigao 165 golova. Iako sjajan strelac, čiji su pogoci često odlučivali brojne utakmice, nijedanput nije bio najbolji golgeter u prvenstvu, ali je zato postigao sjajan "hat-trick" u osvajanju šampionske titule sa Partizanom: 1961, 1962. i 1963. godine! Tri sezone uzastopno i još jedanput 1964/65.
Igrao je i u onoj nezaboravnoj sezoni kad je Partizan 11. maja 1966. godine protiv Real Madrida (1:2) u Briselu stigao do finala Kupa evropskih šampiona. Nalazeći se na odsluženju kadrovskog roka u JNA, odigrao je samo tri utakmice (i postigao dva gola), ali je doprineo da ova sjajna generacija Partizana stigne skoro do trona evropskog fudbala.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu i postigao 37 golova, samo jedan pogodak manje od Stjepana Bobeka koji je sa 38 golova strelac-rekorder u reprezentaciji. Uz Bobeka, koji mu je, kako je sam govorio, uvek bio uzor, on je tek drugi fudbaler koji je prestigao predratni rekord slavnog „Moše" Marjanovića, koji je na 57 utakmica postigao 36 golova za reprezentaciju.
Pripremajući se za olimpijski turnir 1960. godine u Italiji, Galić je učvrstio mesto u ekipi, naročito posle dobre igre 11. maja 1960. protiv Engleske (3:3) u Londonu, postigavši dva gola za Jugoslaviju. Na turniru u Italiji bio je kapiten reprezentacije i na svakoj utakmici postigao bar jedan gol. Sa ukupno sedam pogodaka bio je sa Dancem Nielsenom najbolji strelac turnira. Put do jedine dosad osvojene zlatne olimpijske medalje vodio je preko pobeda nad Egiptom (6:1) i Turskom (4:0), na kojima je Galić postigao po jedan gol, zatim preko nerešenog susreta sa Bugarskom (3:3) u kome je Galić briljirao i postigao sva tri gola, zatim preko polufinala protiv Italije (1:1) u kome je Galić postigao jedini pogodak za naš tim i imao sreću da uz pomoć žreba stigne do poslednjeg stepenika turnira, do finalnog susreta protiv Danske (3:1).
U odlučujućoj utakmici protiv Danaca, već u 1. minutu igre, postigao je vodeći gol za Jugoslaviju i skoro ponovio podvig iz debitantskih dana, ali je u 38. minutu zbog prigovora sudiji Lo Belu bio - isključen! Umesto njega, na kapitensko postolje ispeo se Bora Kostić, a on je kao poslednji primio pobedničku medalju...
Iste godine igrao je i u finalu prvog Kupa evropskih nacija 10. jula 1960. protiv SSSR-a (1:2) u Parizu. Posle podviga u polufinalnom susretu protiv „Trikolora" (5:4), u kome je postigao jedan pogodak, Galić je i u finalnom susretu zatresao mrežu legendarnog golmana Jašina, ali je trofej, posle produžetka utakmice, ipak pripao ekipi SSSR-a. Naša ekipa osvojila je „srebro" - titulu vicešampi-ona Evrope.
Na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, na kome je naš tim osvojio četvrto mesto, Galić je igrao na svih pet utakmica i postigao tri gola. Tada se nalazio u zenitu karijere i njegove igre ocenjene su svetskim dometima.
Uvek je isticao da mu je najmiliji pogodak u dresu reprezentacije bio onaj koji je postigao 14. oktobra 1962. protiv Mađarske (1:0) u Budimpešti, koji je posle 31 godine doneo prvi uspeh protiv našeg severnog suseda: naš tim je pre toga jedini put pobedio 25. maja 1931. godine u Beogradu - sa 3:2!
Na još dve utakmice postizao je odlučujuće pogotke za reprezentaciju: 1963. protiv Belgije (1:0) u Briselu i 1965. protiv Francuske (1:0) u Beogradu.
Kad se 1966. godine raspao onaj slavni tim Partizana, Galić je medu poslednjima otišao u inostranstvo. Od oktobra 1966. do juna 1970. igrao je za belgijsku ekipu Standard Liege, a zatim od juna 1970. do juna 1973. godine u Francuskoj, za ekipu Stade de Reims.
Pošto se 1973. vratio u Beograd, završio je studije i diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ostao je aktivan u fudbalu, kao pravni stručnjak u Fudbalskom savezu Jugoslavije.
:
