Intervju: Vuk Lazović rukometaš Partizana
TATA DANILO BI BIO PONOSAN NA MENE!
Verujem da mogu da postanem dobar igrač kao što je moj pokojni otac Danilo bio glumac. Rukomet je moja šansa da postanem čovek kojim bi se moj tata ponosio
Prvotimac rukometnog kluba Partizan Vuk Lazović u razgovoru za Press tvrdi da će jednog dana postati veliki igrač, baš kao što je njegov pokojni otac Danilo bio veliki glumac! Talentovani pivotmen crno-belih i standardni član juniorske reprezentacije kaže da ga je prerana smrt oca naterala da se ozbiljnije posveti rukometu. Vukovim stopama krenuo je i mlađi brat Miloš, koji takođe trenira rukomet u klubu iz Humske.
- Moj otac nikada nije mislio da ću se profesionalno baviti rukometom, ali mu je bilo veoma važno što volim sport i što sam se, kako je govorio, sklonio sa ulice. Puno je radio i borio se da u životu ne bismo zavisili od drugih, već da budemo svoji na svome. To mu je bila najveća želja. Nažalost, posle njegovog iznenadnog odlaska, mnoge stvari više nisu bile iste. Malo sam razmislio i shvatio da je rukomet zapravo moja šansa da postanem čovek kakvim bi se tata ponosio. Pošto sam debitovao za prvi tim sa nepunih 17 godina, a naročito posle potpisivanja prvog profesionalnog ugovora, osetio sam da mogu da postanem podjednako dobar igrač kao što je on bio dobar glumac.
Zahvalnost Mići Pušici
n Kako si se obreo u taboru Partizana?
- Srednju školu sam završio u Priboju, gde sam uporedo trenirao rukomet. Kada je otac umro, vratio sam se u Beograd bez jasne vizije šta i kako dalje. Tada se pojavio gospodin Mića Pušica, predsednik karate kluba Partizan, koji je bio uz mene u najtežim trenucima. Prvenstveno njemu dugujem za sve što sam do sada uradio u karijeri - kaže Vuk.
n Tvoj otac je zasigurno imao dosta prijatelja. Da li se neko od njih javlja vašoj porodici?
- U trenucima tragedije koja nas je zadesila stvarno nam se veliki broj ljudi našao pri ruci i svi su tada rekli da uvek možemo da računamo na njih. Trajalo je to nekih mesec dana, a onda su sećanja počela polako da im blede i danas gotovo da više niko ne kuca na naša vrata. To je još više zbližilo moju majku Branku, sestre Jelenu (25) i Milenu (17), brata Miloša (14) i mene.
n Kada očekuješ punu igračku afirmaciju u crno-belom dresu i mladoj reprezentaciji?
- Vredno treniram i učim kako na treninzima, tako i na utakmicama, i strpljivo čekam pravu šansu, koju ću, u to sam ubeđen, dobiti u skorije vreme. Što se tiče reprezentacije, ovog leta se održava Evropsko prvenstvo u Rumuniji i predosećam da bi ovaj turnir mogao da predstavlja odskočnu dasku za moju dalju karijeru.
n Postoje li izgledi da Miloš postane bolji rukometaš od tebe?
- Sve ide u tom pravcu, jer će, po svemu sudeći, biti još korpulentniji od mene i, što je još važnije, obožava rukomet. Stalno me pecka i govori da jedva čeka da još malo poraste kako bi protiv mene odigrao „jedan na jedan".
M. PLAZINIĆ
