Ми само можемо бити поносни на саме себе као навијаче и мислеће људе, можемо бити поносни на наше играче, бившег тренера Николића и његове сараднике. А ниједно зло није вечито трајало па неће ни ово, зато останимо уз клуб. Не уз окупаторско намесништво, већ уз Партизан као идеју, нашу љубав, црно-белу боју.
Тренутак у коме се сада налазимо, а који представља кулминацију свега што се пажљиво припремало, организовало и спроводило претходних месеци, никако није крај и коначно падање на дно, већ само успутна станица на сигурном путу ка тој дестинацији.
Ако се било ко после свих ових турбулентних година за наш клуб уопште и пита може ли горе и има ли још, овога пута вероватно не треба бити превише проницљив па закључити да свакако може и сигурно има куда да се даље понире и пропада, ма како се чинило да је зло толико велико и да смо толико већ огрезли у њега, да је сваки ћошак и свака шупљина већ дебело напуњена истим.
Суочавајући се са таквим стањем и таквом истином, људи различито реагују, па се тако могу чути не ретки повици да је потребно окренути главу на другу страну, дићи руке од свега или како то финије звучи бојкотовати фудбалски клуб.
То је сасвим погрешна, погубна и колаборационистичка замисао, без обзира колико иза ње стајали искрена забринутост и дубока фрустрираност овим тренутком.
Погрешна јер вероватно нико од нас не би у ситуацији када се суочава са озбиљном болешћу неког свог ближњег одлучио да му окрене леђа, само зато што је истина толико непријатна и неудобна.
Погубна јер би такво напуштање значило остављање без икакве подршке и помоћи, која ма колико мала и на први поглед неделотворна била, заправо представља једину, али ипак јасну и чврсту границу између живота и смрти, између постојања у макар каквој нади и дефинитивног краја.
Колаборационистичка јер дизање руку од свега и пристајање на фактичко стање, представља недвосмислену потврду мирења са свим што се десило и давање одрешених руку зликовцима да свој наум спроведу мирно до краја. Тиме, хтели то да признамо или не, свако од нас ко тако поступи постаје на неки начин и саучесник у том злочиначком подухвату.
Чак и да је пропаст сасвим извесна, а пут у њу бесповратан, чак и тада немирење представља својеврсну победу, која егзекутору оставља спознају да посао није обављен до краја и која подразумева да страдање није коначно, ма колико димензије разарања биле погубне.
То што „вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба човјека“, не значи да нужно морамо пристајати на позицију овце, нити да смо ослобођени дужности да се супроставимо.
Каква сврха – казаће многи, када нас је мало и када ти повици на утакмицама не могу да промене ништа?
Истина, то тако изгледа на први поглед, али учинити ту малу, скоро небитну и рекло би се прилично неубојиту ствар, је просто обавеза сваког од нас, ако већ нисмо у стању да урадимо нешто више. Пре свега јер је то ствар људске природе, да се бори и не предаје, а онда и зато што нас десетине наших песама учи томе да не постоји ни време, ни место, ни околности када нећемо бити уз вољени клуб.
Доћи на стадион значи бити уз ближњег који је болестан, значи показати да нам је стало, да волимо и да се не миримо. Колико год да нас мало буде и колико год да нам је глас тих или од неког пригушен, наше ће сенке ходати под рефлекторима Храма, лутати ходницима Хумске и плашити „господу“ из велике ложе.
И колико год тога још учинили, чиниће им се да није довољно и колико год још отишли даље у својој покварености, знаће да нису до краја успели.
Многи међу нама кажу како ово више није онај стари, наш Партизан, већ неки други, унакажени и туђи, али нема овог или оног Партизана и сем нас га нико други не може имати, осим уколико ми на то пристанемо. Тек тада ће то бити неки други клуб. И колико год биле велике и страшне димензије разарања, наше присуство и глас су потврда да постоји, макар мали, али стварни део, који га чини живим.
Најзад, чуда се ипак дешавају. Да ли она неочекивана, са неким фантастичним обртом, или у виду наше истрајности и немирења, што је само по себи мало чудо, свеједно.
Уосталом и победу и живот и само постојање мораш нечим заслужити, а то је у овом случају могуће само ако смо тамо где и Партизан.
Извињавам се на дужини.
uke
